Intervju sa Draganom Drobnjakom

Povodom izlaska nove knjige pod nazivom Zero u izdanju VBG Grafike iz Bijelog Polja razgovaramo sa piscem Draganom Drobnjakom.

Dragan Drobnjak, rođen je 11. oktobra 1976. godine u Doboju. Osnovnu školu je završio u Turiji kod Tuzle, srednju u Herceg Novom. Radio je kao urednik, novinar, TV novinar, knjižar, pekar, fizikalac u brodogradilištu, prodavac krofni na plaži. Objavio je roman Ovo, ono i božuri (2001.) Poeziju i prozu objavljuje u novinama, zbornicima i časopisima. Diplomirao je na departmanu za Srpski jezik i književnost, na Filozofskom fakultetu u Nišu. Živi na relaciji Pavino Polje – Boka Kotorska


Priča u romanu „Zero“ je brutalno iskrena i duboko proživljena. Takve knjige se gotovo uopšte više ne pišu. Kako ste vi rešili da se bavite književnošću na taj način, bez obloga i eskapizma svojstvenom savremenoj prozi?

D.D. U pravu ste da se takve knjige više i ne pišu. Možda je pitanje i trenda. Danas je, recimo, fantastika dominantan žanr u srpskoj književnosti. Ja jednostavno nisam odrastao na takvoj književnosti, na takvim filmovima, stripovima. Život me vodio takvim stramputicama, da nisam imao potrebe da maštam u svojoj prozi, već samo „domaštavam“ i iznova proživljavam, ne pitajući se da li je moglo drugačije.

Da li je bitnije da priča bude autentična ili da bude zanatski dobro ukomponovana? Koliko ima autobiografskog u romanu „Zero“?

D.D. Naravno da je bitnije da bude zanatski dobro ukomponovana i stilski doterana. Mislim da tu kod moje knjige ima nedostataka jer nisam imao urednika od koga zavisi u velikoj meri konačan izgled knjige. Knjigu sam štampao meltene kao samizdat, sredstvima koje sam dobio na konkursu crnogorskog Ministarstva kulture.

A što se tiče autobiografskog u knjizi, ima ga dosta. Proza koju pišem spade u domen memoarske proze, koja je jedno vreme bila marginalizovana, ali se lično nadam da se i to polako menja. Recimo, ovogodišnja dobitnica Nobelove nagrade Ani Erno, gotovo sav svoj književni opus zasniva na memoarskoj prozi.

Vaš novi roman obuhvata toponime sa bivšeg jugoslovenskog prostora – radnja se dešava u Bosni, Nišu, na Kosovu i u Crnoj Gori. Kako vi doživljavate zajednički kulturni prostor?

D.D.  Nazivali mi naše jezike srpskim, hrvatskim, bosanskim ili crnogorskim, sve je to jedan jezik. Logično je i da jezička bliskost dovodi do prožimanja tih jezičkih prostora u jedan zajednički, makar i labavo povezan, kulturni prostor.

Roman ste koncipirali kroz nekoliko različitih priča koje povezuje junak Petar Mihajlović. Na koji način su se rađale teme iz različitih krajeva i koliko je za vas kao pisca bilo teško da ih ukomponujete u jednu nit?

D.D.  Priče iz različitih krajeva, ruku na srce, i nisu čvrsto ukomponovane, zbog toga se ova knjiga može čitati i kao zbirka priča. Prvobitna ideja je bila da sve price budu ukomponovane tako što će glavni junak raditi u Knjižari So u Herceg Novom i u periodima sieste, kada je velika vrućina i nema žive duše na trgu, kucati na kompjuteru priče iz različitih perioda svog života. Međutim, nisam imao živaca (ili možda veštine) da to dovršim do kraja i odlučio sam da ih poredam po nekoj svojoj unutrašnjoj logici, gde sve počinje ratnim ludilom, a završava se u “pravom” ludilu, tako da se napravio krug, odnosno nula.

Knjiga počinje „in medias res“ učešćem glavnog junaka Petra Mihajlovića u ratu na Kosovu. Zašto ima tako malo priča koje se bave kosovskim pitanjem, ako znamo da su o ratu u Bosni ispričani toliki narativi? Vremenska distanca je gotovo ista.

D.D.  Opet mislim da je to pitanje jezika. Za Kosovo smo vezani istorijski i temeljima naše kulture, dok smo u savremeno doba bili više vezani za Bosnu. Filmovi, muzika, Top lista nadrealista, sve nas je to više vezivalo. Za kulturu na albanskom, dominantnom jeziku na Kosovu, mi nismo znali, ni danas o tome ne znamo gotovo ništa. Drugo, Bosna je već rešeno pitanje još u Dejtonu, uprkos povremenim tumbanjima, tako da postoji izvesna distanca. Što se tiče Kosova, ono je, barem za nas, još uvek aktuelno. I na kraju, imamo odlične romane o ratu na Kosovu Zvonka Karanovića, Saše Stojanovića, samo se iz nekog razloga nisu probili u književni mejnstrim.

Petar Mihajlović je antijunak u svim epizodama, niste ga štedeli. Koliko je priča o njemu, zapravo priča o našem vremenu i društvu u kome živimo?

D.D.  Rođen sam polovinom sedamdesetih. Pripadam generaciji koja je, možda najviše izgubila. Imali smo bezbrižno detinjstvo ili barem naznake toga, i taman kad je trebalo da živimo, izbili su ratovi, inflacija. Generacije posle nas nisu imale šta da izgube. Rođeni su naoštrenih zuba i žive neki sasvim drugi život.  Naše vreme, koje trenutno živimo, jeste vreme „snađenih“ i velikog broja „nesnađenih“. Petar Mihajlović pripada ovoj drugoj grupi.

Jedna ista poenta se provlači kroz svaku epizodu, čime se objašnjava i razlog zbog čega ste knjigu naslovili „Zero“.

D.D.  Pišući neke početne verzije knjige, razni naslovi su mi se motali po glavi, ali kako me kocka sve više obuzimala, Zero se sam nametnuo. Naime, godinama sam igrao elektronski rulet i uvek igrao na nulu, valjda zato što je drugačije obojena. Ni crveno, ni crno, već zeleno. Dobijao sam, nije da nisam, ali sam sve to, pre ili kasnije, vraćao ruletu. Dakle, tehnički, uvek sam bio na nuli, samo što sam gubio u svemu tome i nešto više od novca. Pored kockanja, nula se na razne načine provlači kroz celu knjigu. Interesantno, evropska civilizacija dugo nije poznavala nulu kao pojam. Znali smo za „ništa“, ali je nismo obeležavali. Sve je počinjalo jedinicom. Nula je nastala mnogo davno u Indiji, preuzeli su je Arapi i preko njih došla je do nas.

Govorite o kockanju u većem delu svoje knjige. Čime se sve danas kockamo, šta su nam ulozi?

D.D.  Konkretno, Petar Mihajlović se kocka odlaskom u rat, kocka se sa sopstvenim emocijama, sa svojom ljubavi i mogućnošću da odskoči na lestvici materijalne, da ne kažem klasne, pripadnosti. Andrić je u svom najpoznatijem djelu „Na Drini ćuprija“ opisao scenu kockanja na mostu, iz koje se vidi da je kocka demonska stvar. Mada, i kod mojih prijatelja postoji različito mišljenje o borbi sa demonima. Za Nikolu Malovića to je nesumnjivo, dok moj prijatelj iz Foče, pesnik Vladimir Pantović kaže: „Borba je sa ljudima i neljudima, demoni su fikcija. Možeš se popišati na njih. Kad je Bog uz tebe, demoni su smiješni“.

Dopala mi se priča o fudbalu, a nekako je i aktuelna ovih dana. Nula u utakmici je dobar rezultat za jednog golmana, i on igra na nulu. Zašto vaš glavni junak uvek igra na nulu? Može li se biti pobednik u tom slučaju?

D.D.  Da, bio sam golman u djetinjstvu. I to golman po opredeljenju, a takvi su u tom uzrastu retka pojava i poželjni su u svakoj ekipi. Obično svi žele da daju golove. Kad nemate pravog golmana, na gol idu najslabiji ili najmlađi igrači.

Mislim da se može biti pobednik igrajući uvek na nulu. I od viška i od manjka uvek boli glava. Najbolje je uhvatiti neki balans, a to bi možda bila nula. Ali za sve to je potrebna zrelost i unutrašnji mir. Neko to shvati na vreme, a nekome je potrebna golgota da to primi k znanju. Najgore je ne shvatiti nikad. Igrati na nulu u životu je sigurica. Jer sve što pomnožimo sa nulom daje nulu. Glavni lik ove knjige, ne igra tako. Njegov moto je iz pesme grupe „Roze poze“: „Ko sreću ne izaziva, taj nikada ne dobija, ko ne ide na pobedu, taj ostaje na dnu“.

Postjugoslovenski period opisujete kroz crnogorsku epizodu u jeku ruske privatizacije. Koliko za Herceg Novi znači postojanje jednog kultnog mesta kao što je Knjižara So? Čini mi se da se simbolički njeno mesto u knjizi nadvisuje nad pričom o brzoj zaradi i neperspektivnoj vezi glavnog junaka sa  Ruskinjom.

D.D.  Knjižara So u Herceg Novom je institucija grada, koju na svojim plećima, sa velikim entuzijazmom, nosi bračni par Malović. Oni su Herceg Novom vratili duh „grada pisaca“, koji je jedno vreme bio gotovo iščezao. Okuplja oko sebe i etablirane pisce i kao i amatere i tu se vode dugi razgovori o književnosti i kulturi uopšte. Organizuju svakog leta „Dane Knjižare So“, gde uzimaju učešće najveća imena srpske književnosti. Zatim, tu je i tradicionalna jesenja čajanka, gde sam ove godine imao čast da budem gost i da potpisujem primerke Zera. Ukratko, ponosan sam što sam dve godine bio član tima Knjižare So.

Po zanimanju ste profesor srpskog jezika i književnosti. Poznavaoci će to uočiti u detaljima provučenim kroz naraciju – poreklo reči dažd, debata o jatu (slovu jat), citiranju Majakovskog. Koji su vaši književni uzori i da li postoje dela koja vas inspirišu?

D.D.  Nemam književne uzore. Mogu samo da pobrojim pisce koje sam najviše čitao u određenim životnim periodima. U detinjstvu su to bili Mate Lovrak i Ferenc Molnar, kasnije su došli na red Kiš i Miodrag Bulatović, pa Bukovski, Karver, Solženjicin i Jerofejev. Dakle, potpuno različite poetike domaćih i stranih autora. Moram da se pohvalim i bibliotekom od 1500 + knjiga i ko zna koje je to delo koje bi me inspirisalo.

Da li ste razmišljali kakav bi bio vaš idealni čitalac?

D.D.  Mislim da svaki pisac piše knjige kakve bi i sam voleo da čita. Nailazio sam za ova dva meseca, koliko knjiga traje, i na pozitivne i na negativne reakcije sa sasvim neočekivanih strana. Mislim, stoga, da ne postoji idealan čitalac, knjiga ima sada svoj život, nezavisan od mene i ne pripada samo meni.

Kako vidite savremenu književnost i njeno mesto u kulturi jednog naroda?

D.D.  Savremenu književnost, konkretno srpsku jer nju uglavnom pratim, vidim kao da je u blagoj krizi. Ima tu uspelih dela, ali nema „velikih“ pisaca i „velikih dela“. Treba ipak da prođe vreme da bi se dao relevantan sud. Eto, ja tipujem na Gorana Petrovića, da će njegovo delo gotovo sigurno preživeti. Što se tiče njenog mesta u kulturi jednog naroda, ono se menja sa vremenom, ali mislim da će njen značaj ostati. Sad, da li i dalje na papiru ili ćemo svi preći na elektronske medije, to je već drugo pitanje.

Ne možemo a da ne primetimo da se jedan deo radnje dešava baš u Nišu (u kultnom kafiću Tajm glavni junak sreće Zvonka i Deksu). Kako vidite nišku književnu scenu, ima li snage da se izbori za svoje mesto u konkurenciji sa bogatijim sredinama koje mnogo više ulažu u kulturu?

D.D.  Moram priznati da sam poslednih desetak godina van tokova i da slabo poznajem trenutnu književnu scenu. Na žalost, mislim da iz Niša teško ko može da se izbori za mesto koje zaslužuje. Uspešan pisac se postaje u Beogradu. Ne mislim da se mora i fizički biti stalno prisutan u prestonici, na kraju krajeva to je par sati vožnje od Niša. Mora se uspeti u prestoničkim književnim krugovima. Dejan Stojiljković je objavio dve dobre knjige u Nišu, ali je prosto buknuo kada je iza njegove treće knjige „Konstantinovo raskršće“ stao izdavački gigant Laguna. Slično je i sa Zvonkom Karanovićem. Njegova kultna knjiga poezije „Srebrni surfer“ je bila revolucija na tadašnjoj srpskoj poetskoj sceni, ali je trebalo da dva puta zaredom (u izdanju Lagune, naravno) sa svojim romanima bude u najužem krugu za NIN-ovu nagradu, da bi svetlost šire književne javnosti pala i na njegov pesnički opus.


Razgovor vodila Ksenija Nikolić

5/5

2 Replies to “Sve što se množi nulom, daje nulu”

  1. nisam prije čula za autora, stvarno super intervju…hvala, potražit ću ga u našim trgovinama ili naručiti negdje

    1. svidio mi se karakas sa ratnom povijescu iz zadnjeg rata, ne znam jeste li imali prilike citati

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *