D.M. Tomas, Beli hotel, Odiseja, Beograd, 2015.

Pred kraj godine, tokom održavanja Sajma knjiga u Nišu, uvek dobijem pozive od svojih prijatelja za neku preporuku o mojim omiljenim knjigama. Zato sam se odlučio da moj decembarski prikaz bude o jednoj od takvih. U pitanju je roman Beli Hotel, čuvenog britanskog pesnika i prevodioca D.M. Tomasa, koji se, premda oksfordski đak, pokazao odličnim i kao romanopisac. Beli hotel čitao sam nekoliko puta i svaki put imam drugačiji doživljaj.

Ova knjiga ispunjava vas dubokim i trajnim osećajima koje svakako nećemo označiti kao prijatne. Ali visoka književnost upravo i poziva na preispitivanje najdubljih mesta ljudske podsvesti, tragedija, patnje, katarzične boli u preispitivanju civilizacijskih normi. Pre svega, prave knjigoljupce zadivljuje prvenstveno struktura romana, a bol koji ćete osetiti i koji će u vama ostati zauvek dolazi iz siline sadržaja i fabularnog toka. Drugo izdanje ovog romana iz 2015. godine, našoj čitalačkoj publici, stiže u izdanju Odiseje iz Beograda. Prevodilac romana je Slobodanka Glišić, a sjajne stihove D.M. Tomasa prepevao je naš slavni pesnik Ivan V. Lalić. Pred vama je knjiga koja je istovremeno lepa i toliko nasilna, pravi oksimoronski spoj divnog i strašnog, uzbudljivog i smešnog, odvratnog i razornog za ljudsko poimanje realnosti.

Foto: Marko Radulović

Kompozicija poput fuge

Ono na šta ćete prvo reagovati je složena konstrukcija romana. Ako bi se izrazio jezikom muzičara, ta struktura podseća na fugu. Jednom prilikom na koncertu u Kolarcu, imao sam prilike da slušam čuvenu Bahovu kompoziciju Tokata. Deo ove kompozicije, fuga u e molu, možda najbolje može da dočara pokušaj opisivanja kompozicije ovog romana. Na jednom mestu, imaćete priliku da se upoznate sa održavanjem ljudskog života kroz dva dominantna motiva. To su motiv Erosa i motiv Tanatosa, koji će pred vama zavodljivo plesati u  kontekstualnom novoistorijskom ključu, koji opisuje savremenu Evropu i kulminira u sceni opisa Holokausta jedne od najvećih tragedija dvadesetog veka, genocida nacista u Babinom Jaru u Ukrajini. Taj tragični događaj odneo je preko 33 000 ljudskih života u samo dva dana.

No, da se vratimo na kompozicijski deo – ako posmatramo strukturu fuge u muzici i ovaj roman, videćemo neverovatno dobru tehniku za opis fabularnog toka koji je pred vama. Roman se otvara u epistolarnoj ich – formi, pričom o temama koje čine svakodnevnicu. One će biti predstavljene različitim stilovima i jezikom, kasnije će preći u poeziju, a potom se transponovati u er-formu, opisujući opet iste događaje, ali iz drugačije perspektive i vizure. Zatim prelazi na izmišljeni prikaz Frojdove studije slučaja, napisane o ženskoj protagonistkinji u prethodnim odeljcima i tako dalje i tako dalje.

Donald Majkl Tomas

Iza svih tehnika, stoji kompozicijski kostur – šema, koji sve spaja u jednu savršenu strukturu pred kojom vidimo Erosa i Tanatosa u čudesnom plesu u taktovima fuge.  Erosov ples progovoriće o ljudskoj seksualnosti, fizičkom aspektu našeg postojanja (ugodan zbir creva, krvi, kostiju, sperme i vaginalnih sokova), dok će Tanatosov ples sve to podržati neprijatnim nasiljem, koji pored divljeg, zavodljivog hedonističkog života stanovnika Belog hotela, donosi pred nas ono od čega svi katkad zaziremo, smrti – timor mortis conturbat me.  Smrti će bite iznenadne i pogubno katastrofalne, ali tretiraće se kroz perspektivu pripovedača sa čudnom ravnodušnoću, fantazmagorijom koju pronalazimo samo u snovima. Ovaj ples kroz kompoziciju dovodi čitaoca do transa i to na animalnom nivou. On na početku kreće sa brzim razvojem radnje, zatim usporava, da bi se klimaks dogodio kroz samrtni ropac beznadežnog očaja ljudske egzistencije.

Ova složenena struktura nije sama sebi cilj, kakvu susrećemo ponekad u pretencioznim delima nekih pisaca, već je poput muzičke kompozicije savršen spoj objašnjavanja naše suštine. Ponekad se pitam, da li muzička umetnost prevazilazi reči? Zato je najbolje objasniti da jednostavnim jezikom, pisac pokušava da utiša svoju lirsku prirodu pesnika, što pisac u suštini i jeste. Ovaj jednostavan jezik, omogućiće svima da ne odustanu od romana, da ne primete njegovu složenost, već da dožive implicitni upliv u njegovu poruku.

Šta se to dešava u romanu?

Čitamo najpre seriju izmišljenih pisama Sigmundu Frojdu. Pisma se fokusiraju na jednu od njegovih pacijentkinja, tačnija na dva njena pisanija, koja su na granici pornografije i rečnikom psihoanalize nazvane teške seksualne histerije koju je ona izazvala tokom svog lečenja. Ove dve kompozicije, jedna u prozi, a druga u stihu, sačinjavaće sledeći deo romana. Na neki način, i ovaj deo možemo podvesti pod epistalnu formu, jer su to u suštini pisma pacijentkinje obuzete transferom svog psihijatra, koja sa mnogo erotskih detalja opisuju izmaštanu aferu ni sa kim drugim nego psihijatrevim sinom (Frojdovim sinom M.R) Martinom. Iz odmarališta na jezeru gde se dogodila ova afera iz snova, potiče i naziv romana.

Sanjala sam stabla što padaju od oluje…

ruka mu je bila pod suknjom među bedrima niže mog krila

gušilo me odveo me u neki beli hotel

u planini pored jezera smaragdne boje

Roman se zatim nastavlja psihoanalitičkom analizom slučaja nesrećne mlade žene. Tokom ovog dela, primetićemo da se kompozicija udvostručava (pacijentkinjina stvarna iskustva iz privatnog života i imaginarna iskustva). Kroz ove dve paralelne kompozicije videćemo opis njenog detinjstva, devojaštva i odraslog doba. Koja je njena priča? Odrasla je u Odesi, u mešovitom braku oca jevrejskog porekla i majke katolkinje. Kao devojka posumnjaće da  majka ima aferu sa tečom. Njihova sudbina biće tragična, stradaće u jezivom požaru u nekom hotelu. Razorena devojka, pokušava bezuspešno da pridobije pažnju svog oca, jedinog preostalog roditelja. Ne nailazi na povratnu reakciju i odlučuje da otputuje u Sankt Peterburg i započne karijeru kao plesačica.

D.M.Tomas

Tamo se upoznaje sa zgodnim anarhistom sa kojim započinje strasnu vezu. On će je napustiti kada ostane trudna. Nesrećna i ostavljena izgubiće dete tokom plesa i potom upasti u tešku kliničku depresiju. Na putu totalnog očaja pomoći će joj dve žene, njena nastavnica iz Rusije, i tetka koju poznaje još od detinjstva, a koja živi u Beču još od majčinog detinjstva. Seli se kod nje u Beč i tu započinje karijeru pevačice. Udaće se kasnije za Austrijanca – antisemitu, budućeg okorelog nacistu. Taj brak će ubrzo propasti i ona opet ostaje sama. To je trenutak kada će se psihosomatske bolesti pokrenuti. U jesen 1919. godine osetiće niz fizičkih simptoma (nedostatak vazduha, bolovi u levoj dojci i karlici uz katastrofalne halucinacije tokom vođenja ljubavi). Sve to dovešće je do ordinacije Sigmonda Frojda. Tokom lečenja pisaće dve vrste spisa – jedan koji oličava njenu bolest i jedan koji predstavlja njeno izlečenje.

Polovinu romana čine i raznovrsna dokumenta, pisma, sastavi, doktorski spisi. Posle svega toga, promeniće se perspektiva romana, njena vremenska tačka gledišta i od tog trenutka se fuga smiruje i kreće konvencionalni narativ. Tada ćemo i prvi put saznati ime književne junakinje – Liza Erdman, koja više nije mlada. Ona putuje vozom u Milano kako bi zamenila poznatu pevačicu, rusku Jevrejku u drugom stanju, koja je nesrećnim slučajem pala iza pozornice. Tom prilikom izazvala je prevremeni porođaj, izgubila bebu i umrla. Ovaj slučaj vratiće Lizu u mladost i poistovetiće svoju sudbinu sa sudbinom ove nesrećne žene. Od ovog trenutka ona počinje da živi njen život – kao supruga udovca Viktora i maćeha dečaka Kolje. Posle mnogobrojnih patnji počeće da uživa u svojoj novoj porodici. Zajedno će odlučiti da se vrate u Rusiju (današnja Ukrajina) i prožive svoju teško stečenu sreću.

 Završna poglavlja romana progovoriće o Holokaustu, o nezapamćenom genocidu u istoriji ljudskog postojanja. Teško stečena sreća ubrzo biće narušena, nova porodica doživeće strašnu sudbinu ljudi u istočnoj Evropi. Lizin muž Viktor– operski producent, pod diktaturom modernog ruskog cara Staljina, biće likvidiran zbog inscenacije u Borisu Godunovu. Liza će sa detetom ostati sama. Nacisti će polako zauzimati deo po deo Evrope i Lizu i dečaka Kolju uhvatiće u Kijevu u trenutku nacističke opsade grada. Ona, Kolja i hiljadu drugih Jevreja bivaju odvedeni na Železničku stanicu, odakle će navodno biti poslati u Palestinu. Biće to zapravo put do Babinog Jara gde će roman doživeti svoj vrhunac i provesti čitaoce kroz neverovatno bolnu katarzu spoznaje tamne strane ljudske prirode.

Obećane zemlje nema

Obećane zemlje nema, katarzu ćemo doživljavati kroz pandemonijumske scene genocida u kome će se dečak i Liza na kraju gušiti u masovnoj grobnici ispod tela sopstvenog naroda u Babinom Jaru. Završna scena spojiće sve kompozicijske delove u celinu. Pred čitaocima oživeće surovi ples Erosa i Tanatosa, fuga će nanovo ubrzati i prikazaće im se scene silovanja, ponižavanja, šutiranja u dojku, lomljenja karlica i probadanje bajonetima. Simptomi modernih bolesti naći će svoje korene, neće biti više samo Lizini, proširiće se na čitavo čovečanstvo i čitav dvadesti vek. Neverovatno je da novi 21. vek, novi milenijum, opet se sa ovih prostora upušta u ovaj neverovatno opasan ples za koji se svi nadamo da će otići u drugom smeru, a ne u smeru lomljenja tekovina posleratne Evrope.  

Svi ljudi na uzvišici su ćutali, izbezumljeni od straha. Liza je uhvatila sebe kako ne može da odvoji pogled od prizora koji se odvijao pred njima. Jedna po jedna grupa ljudi koji su zapomagali i krvarili izlazili su iz špalira; svakog od njih dograbio bi po jedan policajac, mlatio ga i terao da se svuče… U prvoj koloni ugledala je Sonju; njena kao gavranovo krilo crna kosa posedela je za onoliko vremena koliko je trebalo da se skine i bude poslata na streljanje (…)Usta trogodišnje devojčice bila su širom otvorena, činilo se da pušta bezglasan krik (…) Taj prizor nije bio plod ničije mašte, on se dešavao. (…)

Čula je reči Ukrajinskog oficira kako kaže: Prvo ćemo pobiti Jevreje, a onda ćemo vas pustiti“(…) Uhvatila je Kolju za ruku i čvrsto je stegla…Dečak je počeo da se guši i ruka mu se strahovito tresla, ali je ona pojačala stisak. Iznenadan oštar i neprijatan miris pokazao joj je da  je izgubio kontrolu nad crevima. Čvrsto ga je  zagrlila i poljubila; suze koje je uglavnom suzdržavala celog dana, potekle su sada niz njene obraze.

            Vrhunac romana, događaji iz Babinog Jara, na neki način kao da se nudi u razrešavanju pretencioznih reči Frojda, književnog junaka. On kaže da je previše vremena posvetio analizi univerzalnog stanja psihe pacijentkinje – borbi Erosa i Tanatosa (borbi između životnog instikta i nagona smrti kod teško depresivnih ljudi). Mnogo će se dobiti ako uspemo da tvoju histeričnu bedu pretvorimo u kolektivnu nesreću.  Ovom delu potrebno je pažljivije čitanje, bilo da se tiče psihoanalitičkog aspekta, bilo njenog umetničkog sadržaja. Ne bi trebalo dopustiti da se razrešenje nađe u opštoj hrišćanskoj poruci o patnji kao razrešenju u putu ka savršenstvu, već da se svako od čitalaca potrudi da kolektivno nesvesno posmatra u ključu  ličnog preispitivanja sopstvene ličnosti i konteksta istorije u kojoj živi. (mada i ovakva čitanja su moguća, ali mogu da odvedu u teologizam).

“Earth is evil, no one will miss it.”

Moj ključ bi bio postavljanje pitanja: Kako izdržati život po svaku cenu, sa postavkom da je to dužnost svih živih bića – nastaviti postojanje – ukoliko kroz iluziju svrhe koju nudi religija ili new age koncept ne možemo opravdati to postojanje u poređenju sa strahovitim cikličnim ponavljanjem grešaka istorije i dubinskog mraka kolektivno nesvesnog. Svestan sam da ovde iz mene progovara Lars von Trier koji kaže u Melanholiji “Earth is evil, no one will miss it.” Naravno, da ne preporučujem ostajanje na tom ključu čitanja, ali za mene je prosto neodoljiv. Možda, bi odgovor mogli potražiti u neprestanoj borbi i težnji ka usavršavanju u dobru (opet teologizam), a možda i ne.

Upravo, je to izazov ovog dela – neprestana upitanost ka smislu postojanja. Neprestano preispitivanje kroz različite perspektive (naučne, umetničke, teološke) u traženju odgovora.  Tako da je tu moguće pronaći smisao, da je postojanje zapravo konfuzija proživeljnog i arhetipskog nasleđa, umovi nas varaju dok nas iskustva ne štede u realnom vremenu. Sve se događa iznenada i bez objašnjenja, bez ikakve analize. Analiza, kada dođe, biva ograničena i pogrešna jer se greške ciklično ponavljaju. Genocid ne možemo objasniti, kao ni to odakle sposobnost ka nečem takvom u nama.

Ovaj roman je parabola savremenog postojanja, ljudske istorije. Novi vek nas postavlja u novi kontekst, gde trenutna istorija postaje gotovo nepodnošljiva. Shvatamo da je uvek bila takva i da se ponavlja. Priznajem, jako je teško ući u svet, u aktuelni istorijski trenutak posle čitanja ovih stranica. U tome ja pronalazim ključ – u umetnosti, poput ovog sirovog romana, koji je pošten, čak i suštinski – u svojoj istini gotovo nepodnošljiv. Umetnost je, kao i Beli hotel, jedna od onih tvorevina koja menja stvari. A osnovna funkcija visoke književnosti je da provocira i nikoga ne ostavi ravnodušnim. Ovim romanom, upravo ćete to i dobiti.


Za Book Hub piše Marko Radulović

4.7/5

5 Replies to “Eros i Tanatos u fantazmagoričnoj viziji Holokausta”

  1. Ajme…skužila sam da ti je ovaj autor pravi car…imaš pravo…hahahaha umrla sam od smijeha…poanta je da nas treba udariti asteroid…hahahaha… bravo kolege….očito je ovo vječni dan kada svi plivamo i davimo se u thanatosu na balkanu…pusa <3

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *