“Memoari, amnezije”, Vladan Matijević

Ko, šta

Postoje jutra kada znam ko sam i šta sam. Ne kažem da sam tada voljan da govorim o sebi, samo kažem da postoje i takva jutra. Ali, obično, izjutra ne znam ništa. Smatram da to nije čudno i da je većina u istom položaju, ako nije, postoji tendencija da bude. Srećom, kako dnevni sunčev luk postaje duži, tako više spoznajem sebe, tako mi nominativ postaje manji problem. Prvo se setim gde sam proveo prethodnu noć, pa s kim sam je proveo i kako, a onda sećanja krenu da naviru. Uveče sve znam, i vrlo rado pišem o sebi, ponekad i pričam. Ako pak govorim o nečemu drugom, mnogi me prepoznaju u mojim rečima, u slovima, i ćiriličnim i latiničnim, naziru me u zarezu, znaku pitanja malo ređe, u uzvučniku, češće u tri tačke. U poslednje vreme kažu da me nakratko primete i u tački, i mole me da se čuvam. Kad pričam o sebi, ponekad dodajem, ali mnogo češće oduzimam. Smatram da se ne treba previše ofirati, valja utajiti pojedine postupke i dane, ako je to ikako moguće. Ali, nije lako. Stanovništvo ovog sveta pretvorilo se u žbire i svi volonterski učestvuju u pravljenju datoteka u pisanju ličnih dosijea i dosjea najbližih. To čine sa velikim poletom i žarom, sladostrasno. Zato mi je i u rano jutro jasno da odgovor na pitanje ko sam i šta sam, zna onaj koji je zadužen da zna, a ja – što i nije od velike važnosti – ako se setim, setim.

Koga, čega

U vreme kad sam imao sve zube i svu kosu, nikog i ničeg. Sećam se kako sam jedne noći laganim korakom išao strmim putem, uzbrdo, tako siguran u sebe, tako ponosan i svoj. Čuo se žubor nadošle rečice, jak vetar lomio je grane. Počela je da pada strašna kišetina, sevalo je i grmelo, a ja sam osećao ogromnu snagu slobodnog čoveka. A onda mi se u džepu našao indeks, i lična karta, i radna knjižica, i nekoliko zdravstvenih knjižica koju je trebalo overiti što pre, i vojna bukvica sa dosta pečata koju sam pokušao da zaturim. Meni poznat svet ubrzano se menjao, sistemi poluga i zupčanika su nestali, na maternji jezik su kidisale tuđice. Sve više vremena sam gubio obavljajući formalnosti na parkingu, postao mi je problem da upalim svetlo u hotelskoj sobi. Problemi sa kojima sam se borio rapidno su se umnožavali, vreme se sve brže krunilo. Onda je jedne noći vetar pokrenuo kapiju, metal je zaškripao po betonu, ustao sam iz kreveta i pogledao kroz prozor. Prešao sam dlanom preko proćelavog temena i shvatio: svakoga i svega.

Kome, čemu

Ponekad ostanem bez reči, bez obzira na to koje je doba dana. Da li na svetu ima ičeg surovijeg od pitanja dativa? I kada sam siguran u sebe, kada kroz život gazim strojevim korakom, dativ u trenu od mene načini sumnjivca i strašljivca, i korak mi izgubi sigurnost, pa moj hod počne da liči na šunjanje. Tada sumnjam i u sebe, i u sve što sam stvorio, i u sve na čemu radim. Njegova pitanja probude nova pitanja, i ona se šire brže od najnovijeg smrtonosnog virusa koji je krenuo iz neke laboratorije. I ja više ne znam imam li dovoljno vremena, imam li snage, i počinjem da računam koliko zaostajem, kakve su mi šanse da naslutim ishod svoga puta. Taj račun je težak i pretežak. Dok se trudim da nazirem svoj cilj ili barem njegovu senku, pitam se kako šef već pomenute laboratorije uspeva da izađe na kraj sa svojim dativom, i kako je u stanju da uživa u fotografiji dece koja mu stoji na radnom stolu.

Koga, šta

Njega, njega, njih. Sve ih smatram dobrim učiteljima, svojim velikim profesorima. I pesnike i kaluđere i ratnike. Sve ih slušam, sve ih čitam, sve ih sanjam, jer znam da su od svakog može ponešto naučiti. Lako mi je da to priznam, da se osmehujem dok govorim, jer akuzativ je majka koja čeka raširenih ruku. Posle surovog dativa svaki padež ima atribute majke, ali akuzativ je meni posebno mio. Kada uđem u njegov zagrljaj, prestanem da ličim na krticu koja se našla na suncem obasjanoj poljani, odahnem i rasterećen briga i sumnji strpljivo čekam da mi izrastu krila albatrosa ili neke druge moćne ptice, da njima dosegnem visine svojih učitelja.

Hej!

Hej, ti! Na tankoj margini, daleko od statusa miljenika, pritajen stvaram. U svoje radove, s vremena na vreme, ugradim vokativ, ne bih li njime skrenuo pažnju sveta na sadržaj svojih dela. To ponekad donese rezultate, ponekad ne. Ovo drugo češće. Ali drugačije sebi ne umem pomoći. I neću. Mislim da nije u duhu lepog vaspitanja postupati na drugi način. Ili lepo vaspitanje s tim nema nikakve veze, možda tako postupim zbog svoje stidljivosti, možda zbog svog kukavičluka? Možda se tako skrivam od zavidnih, ako ih ima, od srdžbe i gneva manje talentovanih, manje ostvarenih. Takvih uvek ima. Bilo kako bilo, ja ćutim na sve tanjoj margini i pluća  novog dela punim vazduhom, da bih njima što jače viknuo: hej!

S kim, čim

Uvek se ispostavi ni sa kim, ničim. Povremeno krene dobro, mnogo dobro u društvu sa drugim. Sve postaje mnogo bolje, mnogo lakše, život u svakom pogledu obećava. Ojača nada da je moj put penjanje, a ne pad, da on vodi ka manjoj tami od one koja je bila na njegovom početku. A onda se u toj lepoti više ne može izdržati i ja napravim korak preko ivice. Survam se u melanholiju, krizu, patnju, bol. U crnu svakodnevnicu, u crni humor. Ostanem sam, ubeđen da bi moja samoća bila konkurentna na stranom tržištu, samo kad bi se malo poradilo na njenoj ambalaži. I dok sam u stanju samoće bez ičega, neretko sam ubeđen da su moji koraci preko ivice dobri, jedini mogući, ispravni.

O kome, o čemu

O svima, o svemu. O sebi najčešće, ali se trudim da to prikrijem. U tu svrhu ponekad negativ prikažem kao finalnu fotografiju. A ponekad se osmelim pa prikažem sebe kako stojim ispred aparata za kafu i sumnjičavo gledam u njega kao najveće čudo. Neretko prizivam horoskop pre nego što se upustim u odnos s njim. I sva druga znanja. I analiziram ga sa jedne visine, pa sa druge, iz jednog ugla pa iz drugog, veselo, tužno, grubo, nežno. Na kraju pogled usmjerim preko njega, nekud u daljinu. A kad počnem o tom iskustvu da ostavljam svedočanstvo, trudim se da što više zagrebem život, pritom ne marim ako i sam osetim bol, možda tako penkalom načinim vredan trag.


Tekst je objavljen u knjizi “Memoari, amnezije” (Službeni glasnik, 2012), odakle ga prenosimo u celosti.

5/5

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *