Karl Uve Knausgor, Moja Borba I – VI, Booka, Beograd 2016-2019

Kada je izdavačka kuća Booka iz Beograda, 2016. godine objavila prvi tom Moje borbe, započela je moja višegodišnja avantura u izučavanju dela ovog autora. To je bio momenat kada sam iz rutine u izučavanju pisane reči, najzad osetio nešto što me je do te mere zaintrigiralo da sam krenuo da pratim sve književno-naučne tekstove koji su progovorili o ovom književnom fenomenu, intrigantno nazvanom Moja borba. Tako da za Novogodišnje praznike, preporučujem ovu književnu avanturu i garantujem vam da se nećete pokajati.

Od otvaranja prvih stranica ove knjige postao sam toliko zavisan, kao od cigareta, da jednostavno nisam mogao da prestanam da sa nestrpljenjem čekam svaki novi nastavak i pratim pomno sve što se događa na književnoj sceni.  Revolucija je nastala pre svega u činjenici da se jedan norveški pisac usudio da piše o svojoj, na prvi pogled, banalnoj svakodnevnici. Prva reakcija je bila, ko uopšte želi da čita tolike stranice o rutinskoj svakodnevnici, da bi kasnije ova knjiga pridobila toliki broj čitalaca, da je nastala prava histerija u tome ko će na ovu temu da kaže nešto pametno, bilo da je to u negativnoj ili pozitivnoj konotaciji. Sve izrečeno ubrzo je prevazišlo književne okvire i proizvelo i pravne posledice po autora, medijsku pažnju, sudove, pa čak i pretnje smrću. Neminovno se postavilo pitanje, da li je u pitanju bestidnost autora, njegova neverovatna hrabrost ili jedan revolucionaran i inovativan tip proze koji je doneo. Moje mišljenje je da je u pitanju jedan izuzetan književnik, koji je osvežio zapadnu književnost, kojoj i sami pripadamo, jednim zaista neobičnim pristupom u obradi proze – autofikcijskim žanrom.

Kako je sve počelo?

Krajem 2006. godine i početkom 2007. godine, kako je sam autor izjavio, Knausgor je shvatio da je zapadna književnost, kojoj i naša proza pripada, preopterećena fikcijom. Trudio se da napiše nešto i shvatio je da mu je pomisao da treba da zamisli neki fiktivni književni lik i njegove avanture u samom početku mrsko. Ne iznenađuje ovaj autorov stav, kada imamo u vidu to da smo već prevazišli postmodernističku prozu, da je skoro sve već napisano i sve već rečeno. Ako sledimo autorov stav da jedino ono što u vremenu posle postmoderne može biti vredno su dnevnici i eseji, dolazimo do revolucionarnog pristupa u pisanju, a svakako i u književno-naučnom proučavanju pisane reči, da nova književnost treba da se sastoji isključivo od glasa sopstvene ličnosti, sopstvenog života, lica i pogleda koje susrećete u svojoj svakodnevnici.

Ovaj stav, doveo je do Moje borbe, koju je autor grozničavo pisao gotovo svakodnevno i rezultiralo u naraciji u ich-formi o sopstvenom životu koja se proširila na šest tomova i više od 3 600 stranica. Prve tri knjige u origanalom izdanju objavljene su tokom 2009. godine, četvrti i pet tom izašao je 2010. godine, da bi se završni šesti tom pojavio tokom 2011. godine na preko 1000 stranica. Do 2012. godine, romani su već bili prodati u preko od 458 000 primeraka u samoj Norveškoj (zemlji sa oko 5 miliona stanovnika M.R.) i književna scena Evrope se duboko podelila i promenila u pristupu ovom delu.

Odmah su se nametnula etička pitanja, naročito u Evropi, što je dovelo do toga da je u Švedskoj jedan čitalac, preduzeo toliko ekstreman korak, da je zapalio deo knjižare u kojoj su bili izloženi tomovi Moje borbe, uz tvrdnju policiji da je to učinio zato što je autor najgori pisac na svetu. S druge strane, odmah se poteglo i pitanje samog naziva Moja borba (Min Kamp nor.), koji je bio direktna referenca na Hitlerovu ozloglašenu biografiju. Poslednji tom, sadržaće više od 400 stranica eseja o nacistima i završiće se esejem o masovnom ubici levičira, ultra desničaru, protivniku imigranata, Andersu Brejviku.  

A hoće li stvorenje što sedi u Malmeu i piše ove reči, četrdeset godina staro, jednog oblačnog dana u sobi punoj šuštanja saobraćaja i zavijanja jesenjeg vetra u starinskoj ventilaciji, biti isto što i sed zguren starac koji će kroz četrdeset godina možda sedeti, drhtati i balaviti u staračkom domu negde u švedskim šumama? A i da ne govorimo o telu koje će se jednog dana naći na stolu u mrtvačnici. Ljudi će ga još nazivati „Karl Uve“. I nije li neverovatno što sve to pokriva jedno ime? Pokriva fetus u stomaku, bebu na stolu za previjanje, četrdesetogodišnjaka pred kompjuterom, starca u stolici, leš na stolu. Zar ne bi bilo prirodnije koristiti različita imena, jer se njihov identitet i shvatanje sebe toliko razlikuju? Možda bi se fetus mogao zvati Jens Uve, na primer, a beba Nils Uve, petogodišnjak do desetogodišnjaka Per Uve, desetogodišnjak do dvanaestogodišnjaka Gejr Uve, trinaestogodišnjak do sedamnaestogodišnjaka Kurt Uve, sedamnaestogodišnjak do dvadesettrogodišnjaka Jon Uve, dvadestotrogodišnjak do tridestodvogodišnjaka Tur Uve, tridesetodvogodišnjak do četrdestogodišnjaka Karl Uve, i tako dalje? Tada bi ime predstavljalo ono jedinstveno u tom uzrastu, srednje ime bi predstavljalo kontinuitet, a prezime porodičnu pripadnost.

U čemu je borba?

Još jedan bitan faktor svega je to što je autor, pored samog fenomena pisanja, nesvesno proizveo kod proučavalaca teksta i upitanost nad fenomenom objavljivanja knjiga. Šta je to što je ovu knjigu podvelo pod visoku književnost, ako se i sama ponekad obraćala jezikom lake, banalne književnosti.  Na mnogim stranicama ćemo čitati o kuvanju, o menjanju dečijih pelena, tinejdžerskim svađama sa ocem, druženju na zabavama – sve stvari iz običnog života. Međutim, te stvari biće ispričane bez imalo ulepšavanja, bez mnogo toga što možemo na prvo čitanje nazvati književnim stilom, dok i sami ne shvatimo da je ovde reč o revoluciji u književnom stilu i u književnom žanru.

Verovatno se pitate, na koji način? Ovde se banalno ili dosadno –  ne izlaže na način na koji je loša priča dosadna, već na način na koji je život u svojoj ukupnosti dosadan, kada se svako od nas neumitno suoči sa besmislom postojanja i dnevnih rutina. To postaje revolucija u književnom stilu i ta revolucija opasno pogađa kada je vidite napisanu na stranici, uvodeći vas u egzistencijonalno drhtanje. To će nas vratiti i na sam naslov – u čemu je borba?

Borba je u podnošenju dečijih zabava, tinejdžerskih dana, traumatičnih i intimnih događaja – mučan posao čišćenja posle očeve smrti, samopovređivanje nakon seksualnog neuspeha na kursu kreativnog pisanja i niz sličnih situacija. Čitalac će misliti u prvom mahu da se pažnja previše poklanja beznačajnim sitnicama, ali upravo u tome je i revolucija, naracija je oblikovano lukavo i vešto, onako kakvo je i samo ljudsko pamćenje, gde se beznačajnim stvarima pridodaje težina. Naracija će biti ispresecana digresijama o umetnosti, vremenu, pisanju i prirodi sećanja (kome su pridodati konvencionalniji linearni memori iz detinjstva –  jer u detinjstu upravo na taj način i pojmimo stvari). Ono što je posebno revolucinarno je to da naracija neće dobiti svoj zaplet. Različiti događaji, sižejni tokovi, dobiće svoj prostor i autonomnost da se spontano razvijaju bez prisilnog stavljanja u konvencionalni književni kalup građenja radnje. Sam autor pamćenje definiše kao pragmatično, kao nešto što sve čini da domaćin ostane zadovoljan. Nešto od pamćenja odlazi u veliku prazninu zaborava, dok se drugo preobličava do neprepoznatljivosti u našoj svesti, neke situacije bivaju protumačene pogrešno, dok sa druge strane autor svojim pismom želi da postigne sve suprotno. On ipak priznaje da o događajima iz prošlosti, svest nikada ne dozvoljava da tačno odredimo šta je to što zapravo pamtimo.

Sećanje nije pouzdana veličina u čovekovom životu. A tako je iz prostog razloga što sećanju istina nije najvažnija. Potreba za istinom nikad ne određuje da li će sećanje tačno reprodukovati neki događaj. To određuje koristoljublje. Sećanje je pragmatično, podmuklo i lukavo, ali ne na zloban ili neprijateljski način; naprotiv, čini sve da zadovolji svog domaćina. Ponešto gura u prazno ništavilo zaborava, ponešto izobličava do neprepoznatljivosti, ponešto elegantno pogrešno tumači, dok se zanemarljivo malog dela priseća oštro, jasno i tačno. Ali koje je sećanje tačno, to čoveku nije dato da utvrdi.

Autentični oblik života

Ukoliko obratimo pažnju na bestselere najpopularnijih izdavačkih kuća širom sveta, videćemo da smo se uglavnom sretali sa mnogim memoarima, koje slobodno možemo označiti nekvalitetnom prozom. Mnoge javne ličnosti, pljačkaši banaka, new age autori, ratni zločinci i nadrilekari opisuju svoje prepreke koje su prevazišli kako bi postali zdavi, srećni i uspešni. Bogati i slavni pokušavaju sa svojih stranica da nas povedu sa sobom na njihov put ka uspehu. Protagonisti mnogih skandala nam otkrivaju tajne kako da opstanemo u novom poretku stvari izvitoperenog društva. S druge strane, Moja borba, pokušaće nešto revolucionarno drugačije i zbunjujuće, kako za samog autora, tako i za nas čitaoce. Pokazaće nam ljudsko pravo lice u potrazi za vrstom samospoznaje koja nam u novom dobu izmiče i koja nije u ukalupljenoj naraciji, ni tradicije, ni šunda, koja nije u ropstvu u kome se danas nalazimo. Ove stranice suprotstaviće se tendenciji da se po svaku cenu predstavimo kao neverovatni, vredni divljenja, kao heroji ili dopadljivi pojedinici, već da se predstavimo kao iskreni u svim svojim vrlinama i manama, poput autentičnog životnog oblika, koji ima svoju sopstvenost. Autor u jednom trenutku kaže da on sam nije uspeo u tome i da koliko god se trudio, čežnja za nečim drugim potkopala je sve njegove napore. Uprkos tome, veliki korak je napravljen, mi kao čitaoci pustili smo sebe da dođemo do granica spoznaje i upitamo se dokle možemo ići kroz proces identifikacije kroz roman i ličnog preispitivanja svog načina doživljaja pojavnog.

Stid kao lajtmotiv

Novo vreme kao da je ukinulo stid. Sa televizijskih kanala, mejnstrim književne i muzičke produkcije, društvenih šablona prihvaćenog ponašanja današnjice, aktualna politička scena, filmska scena i mnogi pojavni oblici života pokazuju nam se besramno. Sve je u službi novca nepodložno bilo kakvom preispitivanju postupka. Ljudski životi su na kocki i preko toga se prelazi olako, bez imalo srama. U Mojoj borbi dolazimo do nečeg  suprotnog. Lajt motiv i vodeća emocija, biće stid. To je ono što nam svima danas nedostaje. Da zastanemo i zastidimo se i pred sobom, i pred vladajućim normama.

Knausgor piše kako nikada nije doživeo veću sramotu nego kada je pijan rasekao svoje lice u udruženju pisaca, to ga evocira i na stid zbog nošenja cvetne kape u detinjstvu, koji su ga roditelji terali da nosi na bazen. Kao mladić stidi se svoje intenzivne ambicije, za koju se boji da ge ne čini smešnim. Kada je postao uspešni pisac, stidi se toga što je sarkazam uspešnog i proslavljenog kolege pisca doživeo kao kompliment. U jednom tenutku reći će za sebe tokom TV intervjua Bio sam kurva i to je jedini prikladan izraz. Ovde ćemo doći do korena ovog motiva. Sramota je povezana sa njegovim ocem. Knausgor nije fizički i seksualno zlostavljan, već je odrastao u atmosferi preterane ispravnosti i nepodnošljive gorčine. Otac zlostavlja oba svoja sina, njegovi životni neuspesi na decu se transferuju kroz sarkazam. Knausgor ima govornu manu koja se surovo ismejava. Takođe, dečaci prisustvuju očevim erupcijama besa svaki put kada je uzdrmana disciplina. Kada na plivanju Knausgor izgubi čarapu, on se toliko preplaši da počne neutešno da rida. Možemo reći da je Moja borba način da se prevaziđe osećaj bezvrednosti iako je sam roman razvio mnoge pokretačke impulse preispitivanja ličnog ja koji će se razivajati kroz šestotomni roman nezavisno. Još jedna bitna stvar je da roman možemo i čitati kroz tomove kao čin samosramoćenja i javno prikazivanje i najsitnijih ljudskih rana, koji su izazvani optužbom posle prvog toma da je autor narcis i da svojim projektom pokušava da samoveliča sebe.

Borba sa stidom je prikazana iskreno, ali ne i jednostavno za tumačenje ovog dela. Neumitno se nameće pitanje da li ako osećamo stid zbog nečega, to i delimo sa drugima. Čitaoci će sebe zapitati: Da li deljenje svoje sramote ne znači da onda uživate u izlaganju i uzbuđenju egzibicioniste? Međutim, fokus pažljivog čitanja implicitno nas usmerava na suprotnu stvar. Deluje na nas gotovo terapeutski, na podsvesnom nivou, ukoliko uzmemo u obzir način na koji ova emocija funkcioniše, a to je prepreka da se dostigne autentičnost. Kada radimo nešto privatno, varamo – krademo – lažemo, razotkrivanje našeg moralnog nedostatka proizveće stid, stid koji nije lekovit, već stid jer smo zapaženi u našem prestupu.

Autorov cilj je da postigne upravo suprotno kod čitalaca – stid koji je lekovit. Taj stid neumitno mora da odvede ka istini. Sramota je u svojoj pojavi javna, a skoro univerzalna želja svih da se izbegne nije ništa drugo nego efikasan oblik društvene regulacije. Ukoliko, Moju borbu, shvatimo kao umetnički projekat da sami sebe gledamo bez stida (što implicira i bez sujete), da biste dostigli autentično, morati platiti i društvenu cenu. Ako posmatramo život kao trajanje koje zahteva dobro mišljenje drugih, svakako ćemo sebe sačuvati od napada, otkaza i pristati malo po malo na sve. Nosićemo transparente vodećih političkih partija, potpisivati regulative, rušiti gradove zarad para i ugleda. Pisac ide u drugu stranu, gotovo patološku, da po svaku cenu pobedi stid. Međutim, iluzorno je verovati da bilo ko to može bez patnje i podnošenja bola. Ovde se naše tumačenje usmerava na političku književnu kritiku, i  Moju borbu možemo shvatiti kao političku vežbu u transparentnosti, kao odgovor na uvek uključeni nadzor koji je uništio naša stara očekivanja o privatnosti.

Borba za rekonstrukciju prošlosti

Ovaj roman ne bi trebalo tretirati kao memoare, iako je na mnogim mestima u književnom proučavanju teksta tako označen, poput vrste umetničkog neutralnog transponovanja života u umetnost. Moja borba je mnogo više. Ona nije pokušaj unovčavanja želje za iskrenim samootkrivanjem lažiranih ljudi koji ne postoje (a koje danas srećemo među bestselerima). U čemu se to prepoznaje?  

Pre svega, Knausgor je nepouzdan pripovedač, čovek uronjen u mnoge dosadne dnevne trenutke, rutinskih obavaza porodičnih večera i šišanja, brigom o deci i menjanju pelena, pripovedač koji poziva na revoluciju u običnom. Pre objavljivanja, ovaj rukopis je pokazan ljudima koji će transponovati u književne likove. Mnogi od njih su tražili da se njihovi karakteri izbace. Zbog toga će detaljno biti prikazani otac i brat, majka manje. U realnosti postoji još jedan bliski rođak koji se ne pojavljuje u delu i ne želi da ikako bude povezan sa autorom i njegovim projektom. Knausgorov stric je tražio da mu se promeni ime u romanu, kao i njegovom bratu – Knausgorovom ocu, i povukao pravne posledice po autora i samo delo. Samim tim, delo je nadjačalo realnost, i Knausgorovo sećenja se više ne može označiti kao neutralno, već sećanje koje počinje istinski da se razotkriva, a to prevazilazi okvire memoarskog žanra.

Psihološko nijansiranje je gotovo neverovatno propraćeno detaljima. Kad je otac pokušao da ga nauči da pliva u detinjstvu, Knausgor precizira da je nosio plavu majicu Las Palmasa koji su mu pokonili baba i deda, a dok se vraćaju u auto posle nemilog događaja, videćemo torbu za hlađenje, prsluk za spasavanja i mokar peškir. Biće naveden čak i redosled kojim su stavljeni u prtljažnik kola. Sve bitno počinje da se odvija u našoj, čitalačkoj svesti, koja će nas pozvati na to da nas je autor upozorio u prvim tomovima, na lukave trikove veštine sećanja. Postavićemo sebi pitanje da li su ovi događaji kolažirani ili rekonstruisani, i u našoj mogućnosti transponovaćemo ih u ličnu sferu identifikacije. To će nam pokazati pravu borbu, koja postaje bitka za rekonstrukciju prošlosti kroz postulate romana.

U memorima bi neko nazvao nestalog rođaka problemom, grešnikom i zapitao se šta je stvarnost, dok u autofikcijskom romanu moramo primeniti različite standarde i postulate, a time i neumitno sebi postaviti pitanje kakav je to zapravo osećaj stvarnosti. Zato će realnost transcedetirati u estetiku, kroz efekte umetničkih tehnika i u našoj svesti stvoriti novu realnost doživljaja koji poziva na preispitivanje. Naše iskustvo čitanja – na taj način postaje iskustvo sveta koje odstupa od postulata konvencionalnog poimanja sveta. To neće biti svet koji je preslikan ili fotokopiran, već svet u kome je naš odnos prema njemu manje direktan i samim tim i manje nevin. Knjiga će neminovno postati zapis da neko pokušava i ne uspeva da prodre u suštinu tačnog predstavljanja sebe. Jaz između sveta i autorove (naše M.R.) reprezentacije sveta, postaće prostor gde se postavljaju sve vrste pitanja o istini i ličnom identitetu.

Ali ima i drugih vrsta sećanja. Onih koja nisu utvrđena, koja se ne mogu prizvati voljom, već se povremeno sama od sebe prosto otkače i podignu do svesti, i onda neko vreme plutaju po njoj kao nekakve providne meduze, probuđene određenim mirisom, ukusom, zvukom… Uvek ih prati neposredan i snažan osećaj radosti. Zatim ima sećanja povezanih sa telom, kada čovek uradi nešto što je nekada radio, podigne ruku da zaštiti oči od sunca, uhvati bačenu loptu, potrči livadom s kanapom zmaja u ruci sa svojom decom koja jure za njim. Ima i sećanja koja prate osećanja; iznenadni gnev, iznenadni plač, iznenandni strah, i čovek postaje ono što je bio, prosto bačen unazad u samome sebi, divljom brzinom povučen kroz godine. Ima i sećanja vezanih za krajolik. Jer krajolik iz detinjstva nije nije nalik onima koji dolaze posle, ima sasvim drugačiji naboj. U tom krajoliku svaki kamen, svako drvo ima značenje, i stoga što se sve videlo prvi put, i što se gledalo toliko mnogo puta, on se taloži duboko u svesti, ne mutno i nejasno kako se krajolik oko kuće odraslog čoveka javlja kad zatvori oči i pokuše da ga prizove, već skoro nečuveno precizno i detaljno. Potrebno je da u mislima samo otvorim vrata i izađem kako bi slike potekle ka meni.

Reference

U jednom od tomova Knausgor prepričava nekoliko starozavetnih priča, kao direktnu referencu na svog brata. Pre svog postojanja, vladala je ekstravagantna istorija anđela, a istorija je donela njihovo postepeno otpadanje od boga. Naravno sve se odvija u norveškom pejzažu fjordova i šuma, a priča je paradigma biblijske priče o Kainu i Avelju. Čitalac sve pre istorije doživljava maglovito, a da sve posle Moje borbe, nove istorije – revolucije, doživi kao egzotičnu priču svog sopstvenog života i nedaća u sopstvenoj koži. Postavićemo sebi pitanja dok čitamo: Kakva su ta braća Knausgor? Da li su i oni Kain i Avelj? Strastveni, ljubomorni, neprestano se takmičeći za imiginarnu satisfakciju superiornog bića. Šta je sa gnevnim bogom? U jednom trenutku čitaoci će zateći sebe kako misle, da odnos izmeću braće i sestata među ljudima je upravo ovakav, a gnevan bog se ovoploćuje u liku ljutitog oca.

Tomovi su veoma različiti. Dok se neki pojavljuju kroz prizmu romaneskne građe, drugi se pojavljuju kao strogo autobiografski, a neki kao esejističke rasprave na mnoge reference. Gledajući ih zajedno, otkrićemo da je pred nama pravi kaledioskop književnih žanrova i načina obrade sižea. Briga koju autor iskazuje za ličnu autentičnost, se transponuje na čitaoca i sve postaje čudna storija o tome kako se čovek gadi sam pred sobom onda kada treba da kaže autentičnu istinu i ispriča priču o svom životu.

Svakodnevni život, sa svojim obavezama i rutinama, bio je nešto što sam izdržao, a ne nešto u čemu sam uživao, niti nešto što je imalo smisla ili me činilo srećnim. Ovo nije imalo nikakve veze sa nedostatkom želje za pranjem podova ili promenom pelena, već sa nečim fundamentalnijim: život oko mene nije imao smisla. Uvek sam želeo da budem daleko od toga, i uvek sam to činio.

Dok čitate, u nekim momentima ćete se glasno smejati, kada vidite opise čoveka koji hoda baroknim gradovima, u nestvarnom pejzažu, dok kipti od besa noseći bebu u kenguru na grudima. Šta je sa pravim muškarcima? – pita se autor. Dok ostavlja svoju decu u državni vrtić, on gunđa o opasnim efektima skandinavske socijalne demokratije, i propoveda priču o tome kako roditelji nemaju odsustvo radi nege dece plaćeno 100%. Nadovezuje se na priču o sociologu Geiru, njegovom prijatelju, koji kroz priču o boks klubu i njegovoj teretani, propoveda o tome da su socijalina i državna blagostanja ustvari potkopavali muškost, čast, bol i nasilje, sve to nas vodi u reference na egzistencijalni pojam kod Karla Jaspersa o graničnoj situaciji i uvodi autora u misli o klasičnim antiliberalnim kulturama, u liniji koja se proteže od Ničea i Jungera do čak Mišime. Provokacija čitaoca ide veoma duboko, nalazićete se na granici da u početku pomislite – da li je ovo desničarska naracija, dok će razvijanje ove ideje kroz tomove slabiti i dobiti jednu zaista bitnu upitanost – gde smo bili i kuda smo pošli? Autor razmišlja o tome kako da se preživi doba neoliberalne globalizacije i na koji način da oživi neekonomske koncepcije postojanja. Kako se izboriti sa novom istorijom, ukoliko sve što vidimo predstavlja časno nasilje. Sve to ga uvodi u predlaganje neoreakcionarnih ideja – ukoliko je narativ o padu anđela narativ o padu ljudske duhovnosti koje se postepeno iscrpljuje u svakodnevnom, Moja borba, onda predstavlja želju da se duhovnost ponovo probudi, da se unese viši smisao u svakodnevnicu našeg postojanja. Na taj način, u početku dok čitate, imaćete utisak da provokacija naslovom i referanca na Hitlera, nije samo neozbiljna šala, jer se čini barem iz početnih tomova, da autor želi da pije iz istog bunara nordijske tradicije fašizma kao i njegov prethodnik. Međutim, prolazeći kroz naredne tomove, koji će u poslednjem šetom tomu – pričom o Hitleru, potpuno razbiti vaše crne slutnje i dopustiće vam da budete (ostanete M.R.) kosmopolita koji uvek oseća sumnju prema priči o autentičnosti i zauzmete stav o autorovoj Mojoj borbi i nastavite kroz svoju borbu da čitate i raspravljate sa njim o svom ličnom životu.

Suština našeg postojanja

Prvi tomovi donese priču o autorovoj prvoj ženi Tonje, kojoj je posle razvoda autor pristao da da intervju. Ona ga je pitala da li bi bežeći iz zapaljene zgrade uzeo Rembranta ili mačku, na šta je autor odgovorio mačku. Nju je taj odgovor iznenadio, što je autora navelo da prizna da je u Mojoj borbi zapravo sklopio faustovsku pogodbu. Rekao je da je prodao svoju dušu đavolu jer za nagradu dobija ogromnu revoluciju u književnom promišljanju. Tonje se složila sa njim. Autor je napravio jasan izbor da mu je knjiga i književnost važnija od njegovog dobrog odnosa sa porodicom i službenog odnosa sa bivšim ženama. Koliko kod ovo deluje poražavajuće na ljudskom nivou, za čitaoca će predstavljati savršeno uzbuđenje suočavanja sa strastvenim piscem koji je spreman na ovakve rizike u pokušaju da pokaže svoje lice kakvo jeste, a ne kako želi. Roman postaje spomenik našem vremenu u kome se u novoj istoriji pretežno bavimo našim selfijima na Instagramu, nespremni da se u našem narcizmu i površnosti, suočimo sa suštinom našeg postojanja.

Priča je krenula od detinjstva na malom norveškom ostrvu, kroz priču o stidu i strahu od dominantnog oca, osećanja povučenosti kroz srednju školu, preko Tonje dolazimo do veoma značajne figure Linde Knausgor i autorovoj opsednutoj zaljubljenosti u ovu lepu Šveđanku. Tada autor počinje sebe da opisuje kao oženjenog muškarca, oca četvoro dece, a priča se razvija i grana dalje u mnogo više i dublje smislove. Sve to, učiniće ovu knjigu izuzetnom.

Pred nama je sve poznato i uobičajeno iz našeg savremenog života, ali sa sjajnim osećajem autora da uhvati i opiše čitavu paletu ljudskih osećanja, da ih psihološki nijansira, da opiše sve predmete, ljude i situacije koje čine naš život. Dok to radi, autor se nada da će njegov pokušaj rezultirati pozitvno – da se sve ove stvari oblikuju u formu koja će njegovom iskustvu dati više značanje i samim tim spasiti književnost od umiranja u vremenu posle postmoderne. U tom cilju, videćemo mešanje vremena, mesta i raspoloženja.

Prvi tom zato počinje referencama o smrti, pa prelazi na izveštaj od 100 stranica o dečaku Karlu i novogodišnjoj noći kada sa prijateljem hoće da krišom pije pivo, pa se nastavlja do sahrane njegovog oca u jednoj od nezaborvnih sekvenci u savremnoj književnosti. Četvrti tom biće prepun pijanstva i priča o seksualnosti i stidom koju ona nosi pred neuspehom (nijedan pisac do sada nije priznao toliko prevremenih ejakulacija M.R.) Sve to kod čitalaca, a i kod književnih savremnika, izazvalo je pravo oduševljenje i pokrenulo mogućnost formiranja autentičnog novog žanra – autofikcijsku prozu – u kome su mnogi pronašli inspiraciju za sopstveno pisanje u 21. veku. Interesantno je da se kod čitaoca javlja osećaj da ovaj pisac ne mora da se takmiči sa video igricama, naučnom fantastikom i Igrom prestola, jer se on ne trudi previše da učini svaki trenutak toliko spektakularnim i uzbudljivim. To nečinjenje, postaje nova uzbuđenost, koja nam neće dozvoliti da se odvojimo od ovih stranica jer sve je tu toliko različito, senzualno i revolucionarno u odnosu na ono što smo navikli do sada.

Da, ima nečeg edipovskog na najboljim stranicama ovih tomova. Primećujemo da je jedna od nepodnošljivih osobina njegovog oca bilo distanciranje od svega što nije imalo veze sa situacijama u kojima su zajednički učestvovali. Ako su išli negde, on je vozio tamo brzo, ako su jeli zajedno to je bilo samo zato što je hrana bila neophodna u tom trenutku. Knausgorova vizija života bila je totalno suprotna. Čitalac će primetiti da se do sada nije susreo sa romanopiscem koji je namerno uključio toliko stvari u romanesknu građu koje nemaju neku očiglednu svrhu. Za njega, takva nefiltrirana inkluzivnost daje opravdanje natrpanoj gustini iskustva, kakav život u suštini i jeste. To daje Mojoj borbi snažnu i hipnotičku privlačnost kod čitalaca. Ono što tu privlačnost pojačava je to što Knausgor ne teži da bude težak pisac poput Prusta ili Džojsa. On je izrazito neknjiževan i svako može da razume šta piše. Paradoksalno, njegova opsesivna zaokupljenost samim sobom u očima čitalaca predstaviće život u svojoj univerzalnosti. Svaka tema na ovim stranicama – roditelji, politika, obrazovanje, hrana – podsećaće nas na nešto u našem svakodnevnom životu i njegov rad navešće nas da shvatimo da svaki naš pojedinačni život sadži dovoljno bogatog materija za dugu, zastrašujuću knjigu pod nazivom Moja borba.

Da li je život u krizi?

Postoje dva načina da se prepoznate u ovom romanu. Prvi je da primetite gde su vaše sopstvene misli i iskustva poklapaju sa autorovim, a drugi je da razanate, u ritmovima građenja sižea i ritmove sopstvenog života. Ovaj drugi način je u suštini i bio recept za ovoliku iznenadnu popularnost. Ona će se ogledati i u pitanju koje ćemo postaviti sebi: Da li je naš život u krizi kao i njegov?

Evociranje porodičnog života završiće se u poslednjem šestom tomu – ovde će se progovoriti i o jednom jako upečaljivom književnom junaku (stvarnoj osobi M.R.). To je Linda. Pred nama će se ukazati bračni život u svojoj realnosti. Prepirke sa ženom, priča o tome kome će smetati deca u stanu u Malmeu, iscrpljući porodični odmori, frustracija u susretu sa politički korektnim roditeljima nove istorije, školski drugovi, kupovine za večere. Sve ovo biće presečeno begom u umetnost. Kao da je posebna, konkretna stvarnost metastazirajuća meditacija o novom načinu pisanja. Pisanje mora biti sirovo u smislu nerafiniranog i direktnog pisanja, bez metafora ili drugog jezičkog ukrasa. On će njegove korene naći od slika Munka, Tarnera i Leonarda, do Hamleta, Frensisa Bekona i Kafke. Autor u jednom trenutku kaže da se pribojavao da bi mogao da završi samo kao kritičar – a da je bilo opasanih trenutaka kada je poželeo da to i ostane. Poteškoće u balansiranju njegovog privatnog i književnog života u završnom tomu prikazaće kroz scene koje imaju osvežavajuću apsurdnu notu. Autor je sjajan u opisu dezorjentacije koju je javan život izazvao u njegovom privatnom životu. Nikada nismo isti kada dajemo intervjue i to nikada ne zvuči kao pravi vi, nismo isti ni na društvenim mrežama. Na ovim stranicama upitaćemo se da li bi naše autentično ponašanje u Mojoj borbi izazvalo komično olakšanje usred nemilosrdne samoozbiljnosti našeg života.

Ono što neće biti komično u završnom tomu je detaljan opis nervnog sloma, koji je njegova bipolarna supruga Linda, doživela nakon objavljivanja prvih nekoliko tomova. Oni su opisali intimni portret udvaranja, strasti, svađa i na posletku sve više nadmetanja i upoređivanja (Linda je takođe pisac, sjajan roman Dobro došla u Ameriku  objavljen je u Laguni, nažalost slabo je bio zapažen, a nastao je kao direktan odgovor na Moju borbu). Njenom mentalnom kolapsu posvećeno je više od 150 stranica u poslednjem tomu. Ovde je autor to uradio zbog narativnog toka, jer je bilo potrebno književno zaokružiti ovaj lik. Bilo je potrebno prikazati Lindino mučno spuštanje i autor je kasnije priznao da je ovde plaćena velika cena za njegove uzvišene književne ciljeve.  Bez obzira na sve i sva teoretisanja koja su nas pratila kroz tomove, ovde ne možemo da se otmemo utisku da je autor poput romantičara, zaljubljen u žrtve koje se moraju podneti za umetnost, čak i one koje nisu deo njegovog ličnog žrtvovanja. A ako želite da opišete stvarnost kakva jeste, za pojedinca, i nema druge realnosti, tamo zaista morate ići, ne možete biti obazrivi.

Kakav je Knausgor kao čovek?

Ovde će se čitalac neminovno zapitati, kakav je zapravo Knausgor kao čovek. Odgovor možete potražiti u centralnom delu šestog toma na više od 450 stranica. To je odeljak Moli Blum, koji će konačno objasniti čudan i provokativan naslov njegovog dela, koji deli sa drugom knjigom Mein Kampf, Adolfa Hitlera. Do šestog toma, ukoliko ste ovo shvatali kao slabu šalu (poput mene)  moraćete da se zapitate šta to ima zajedničko u autoru, sredovečnom norveškom piscu iz srednje klase, i jednom od najvećeg  istorijskog čudovišta.  Autor ovim želi da pokaže, da je svaki ljudski život, na kraju, upravo to  – život. Svrha je književnosti da prikaže ljudsku misao u svojoj sirovosti. Ideološka posvećenost preciznom predstavljanju stvarnosti – ili bolje rečeno, autorovo vatreno uverenje da pojedinosti naših života, u svojoj složenosti i živopisnoj nekoherentnosti uvek nadmašuju svaki pokušaj da im se nametne ideologija. Time autor postiže čudno ispunjenje i Moja borbu čini direktnim opozitu Mein Kampfu.

Centralni deo pod naslovom Ime i broj počinje razmišljanjem o tome da se Knasugorov otac, zahvaljući pretnji njegovog strica, nikada ne može navesti u knjizi nad kojom se tako nezaboravno nadvija, što je neophodnost koju ističe autor. Podveo ga je tim činom, kao Hitler svoje žrtve pod surovi broj. Ovo će otvoriti razmišljanje o čudnoj moći imena kroz prizmu pesme Pola Celana, autora koji je preživeo Holokaust, u kojoj se Holokaust nikada ne pominje, iako lebdi iza svake reči. Za autora to je još jedan dokaz da prisustvo i odsustvo lebde u nekoj vrsti negativne ravnoteže. Sve to dovešće nas čitaoce do ubedljivo najbitnije stvari u ovoj knjizi, a to je pažljivo čitanje Mein Kampfa, zajedno sa zaobilaznicama kroz povezane tekstove, u kojima autor pokušava da oporavi i reprodukuje proživljeno iskustvo frustriranog, depresivnog i osiromašenog mladića koji će postati nacistički tiranin. Život tog tužnog bića, kako to autorova dalekosežna i brilijatna analiza implicira, ima mnogo sličnosti sa životom samog autora, koji je morao da se suoči sa tiranskim ocem, koji je zbog svoje promašenosti, imao grandiozne snove o kulturnim dostignućima kroz poniženje i siromaštvo. Hitler kroz ovo poglavlje ostaje to što jeste – čudovište, a Knausgor samo čovek. Život je život, a to je borba. Nijedan život ne znači ništa više od njega samog.

Ova snažna digresija, na kraju se spaja sa tužnim događajem iz 2011. godine, kada je na norveškom ostrvu Utoja, Andreas Bering Brejvik, pobio 69 levičara, pretvarajući se da je policajac. Autor će ovde koristiti uvid koje mu je dalo čitanje Mein Kampfa, da bi teoretisao o sličnostima između dva čudovišta – Hitlera i Brejvika. Ono što je omogućilo nehumanost njih dvojice, bila je činjenica da su njhove psihe obuhvatale samo prvo i treće gramatičko lice množine – ja (ich – grandiozni počinilac) i oni-one-ona (sie – dehumanizovane žrtve), ja (grandiozni počinilac) i oni (dehumanizovane žrtve) nikada se ne javlja sa ti (du – druga osoba) – kod Hitlera, koja bi trebalo da nas suoči sa sopstvom jedan na jedan i time nas tera da angažujemo drugog kao ljudsko biće.

Zaključak

Ova jako intrigantna, senzualistička i revolucionarna ideja u književnom postupku, neminovno navodi čitaoce i na preispitivanje samog autora. Kada zatvorite poslednji tom Moje borbe, bićete potpuno iznenađeni kako vas je ovaj umetnički projekat naterao da razmišljate o emocijama koje prolaze kroz samog autora i na koji način su one predstavljene, kao i emocijama koje prolaze kroz vas same i na koji način se one reflektuju u vašem umu i podsvesnom doživljaju sopstva.

To će dovesti i do preispitivanja načina na koji liberalno društvo poriče i sahranjuje toliko mračnih instinkata koji vrebaju u nama. Moderno društvo krije bolest i smrt. Pretvaramo se da lepota i harizma (nacistički ideali i jedan i drugi) nisu bitni, a zapravo nikada nisu bili važniji u novijoj istoriji koju živimo. Autor kao da nas uvodi u strah i upozorava nas, da li će se u nekome ponovo probuditi mračna figura koja će čovečanstvo zavesti i probuditi našu uspavanu čežnju da budemo deo nečega većeg od nas samih.

---

Za Book Hub pisao Marko Radulović