Dereta, 2022.
Roman U nepoznatoj sobi južnoafričkog pisca Dejmona Galguta delo je koje briše granice između putopisa, introspektivne proze i egzistencijalnog romana. Kroz tri povezane priče – Saputnik, Ljubavnik i Staratelj – autor nas vodi na putovanja koja su istovremeno geografska i unutrašnja, u kojima istražuje teme identiteta, usamljenosti i nedokučivosti ljudskih odnosa.
Prva priča, Saputnik, odvodi nas u Grčku, gde glavni junak pešači sa upravo stečenim prijateljem. Jedan slučajan susret, pisma puna iščekivanja zajedničke avanture i potom zaista kreću na zajedničko putovanje. Priča je puna nagoveštaja i očekivanja da će se nešto značajno dogoditi između njih dvojice, ali se već na početku njihov odnos gradi na gomili nesporazuma. Njihov odnos ostaje nejasan, kao i same granice bliskosti koje junak pokušava da dokuči. Umesto razrešenja, putovanje se završava naglo i gotovo besmisleno – nakon banalne svađe, njih dvojica se rastaju nasred puta, svaki odlazi na svoju stranu. Glavni junak ostaje sam, sa osećajem praznine i promašenosti.
U Ljubavniku, putovanje se nastavlja kroz Afriku, gde se protagonista ponovo suočava s neizrečenim osećanjima i neuhvatljivim trenucima koji bi mogli postati nešto više, možda čak i ljubav. Ova priča takođe nosi snažan emotivni naboj, koji kulminira u susretu sa Žeromom u Švajcarskoj. Međutim, pre nego što se išta razjasni i otvore se jedan prema drugom, priča se naglo prekida – Žerom gine u saobraćajnoj nesreći. Očekivanje nekog smisla, nekog epiloga, ostaje neispunjeno.
Staratelj je najsnažnija i najintenzivnija priča, u kojoj junak pešači kroz Indiju, brinući se o problematičnoj prijateljici. Ova priča donosi čitav spektar osećanja – od saosećanja i odgovornosti, do nemoći i gubitka kontrole nad situacijom. I ona se završava naglo, ostavljajući junaka i čitaoca u praznini – još jednom, nešto se završilo bez jasnog objašnjenja, bez logičnog završetka, bez odgovora. Neko do koga je morao da dopre da mu pomogne, ostao je podjednako daleko na kraju puta kao i na početku, bez ikakvih pomeranja i bez pomoći.
To da se, nasuprot očekivanjima i pređenim kilometrima, ne napravi ni najmanji pomak na premošćavanju razdaljine između ljudi, jedna je konstanta u svim pričama. Galgutov stil je dosledno nepretenciozan i suzdržan – izbegnuta je zamka pisca koji iznosi konačne istine. Njegova proza je kontemplativna, fragmentarna i ostavlja čitaocu prostor da sam donosi zaključke, ili da jednostavno i sam zaroni u sopstvene neistražene predele. Baš kao što i sam kaže na jednom mestu u knjizi:
“A opet, šta da radite s takvom pričom. Nema teme, nema moralne pouke da se iz nje izvuče, osim saznanja da grom jednog dana može da udari iz vedra neba i uništi sve što ste gradili, sve na šta ste računali, ostavljajući ruševine i nikakvo značenje za sobom. Može se desiti svakome, može se desiti vama.”
Priroda putovanja u knjizi nije samo fizički čin, već postaje način razmišljanja, unutrašnje istraživanje, potraga za sobom koja ne vodi do promena kakve očekujemo da se dese. Putovanje u Galgutovom svetu nije sredstvo za postizanje cilja, već neprestano traganje koje samo po sebi oblikuje junaka, čak i kada ga vodi daleko sa glavnog puta, u nepoznato.
“Istina je da on nije putnik po prirodi, to je stanje koje su mu nametnule okolosti. Većinu vremena kada je u pokretu provodi u stanju akutne anksioznosti, što sve čini intenzivnijim i snažnijim. Život postaje niz sićušnih pretećih detalja, ne oseća nikakvu povezanost ni sa čim u okolini, konstantno se plaši smrti. Posledično, nikada nije srećan na mestu na kojem je, nešto u njemu već kreće dalje na sledeće mesto, a opet nikada ne ide ka nečemu, već uvek dalje, dalje. “
Stiče se utisak da putovanja donose nešto novo, da nas nepoznato čeka negde tamo, na stazama kojima hodamo, u predelima i kulturama u koje uranjamo. “Samo neko hladan i tvrda srca može da ne podlegne ovim iskušenjima, ideja o putovanju, odlasku, pokušaj je da uteknemo vremenu, pokušaj uglavnom uzaludan (…)”. Ali zapravo, najveća nepoznanica smo mi sami. Ljudi koje srećemo, naši saputnici, ljubavnici i prijatelji, ogledala su u kojima pokušavamo da se prepoznamo. Galgutov junak ne otkriva nove svetove koliko otkriva sopstvene nedoumice, nesigurnosti i nemogućnost da se u potpunosti poveže s drugima. Njegova putovanja nisu bekstvo, već pokušaj da se sastavi od delova koji mu stalno izmiču, baš kao što se i priče u ovoj knjizi završavaju da bismo shvatili da uzaludno možda pokušavamo da dopremo do drugog. Najviše, a i to je upitno, možemo da dopremo do sebe.
“Pešače i pešače, sve kretanje skriveno u prostranim naborima zemlje nekako je uključeno u dinamiku ove kretnje, jedna noga njiše se kraj druge, svako stopalo gazi i podiže se, čitava površina sveta ovako je gažena tokom vremena. Ruksak je težak, kaiševi mu se usecaju u kukove i ramena, nožni prsti i pete draže mu se u čizmama, usta su mu suva, sve slobodne i nepovezane misli iz njegovog mozga ujedinjuju se u volju i nagon da nastavi dalje. Sam ne bi to uradio. Da je sam, seo bi i ne bi više mrdnuo, ili ne bi uopšte ni bio ovde, ali ovde je, i sama ta činjenica podređuje ga onom drugom, koji ga vuče za sobom kao na tankim nitima moći.
(…) Čudno je da čitav ovaj prostor, neograničen veštačkim okvirima dok se razliva po horizontu, treba da vas vrati tako potpuno sebi samima, ali to čini, ne pamtim kad sam poslednji put bio tako intenzivno koncentrisan na jednu tačku, na gledanje sebe kako hodam na tom prašnjavom putu lica opranog od uobičajenih osećanja, napora i težnji da se povežem sa svetom. “