Okean more, Alesandro Bariko
Ova fantastična knjiga predstavlja zadiranje filozofije u književnost na tako teatralan način, pa kroz, donekle poetsku formu, otvara sva pitanja ljudske suštine i zaviruje u sve tanane slojeve ljudske duše, duše koja traga, koja diše i bori se da preživi. Bariko tu dušu u traganju, smešta prvo na žal i obalu u jednu posebnu gostionicu, gde će se sresti živopisni likovi, svi u potrazi za nečim, svi u nadi da će im more doneti neku vrstu izlečenja.
Tu je devojka koja kopni, koja nestaje, zatim prelepa dama koja je na more došla da se izleči od preljube, zatim profesor – autor „Enciklopedije granica koje se mogu sresti u prirodi“ i koji bezuspešno pokušava da odredi granicu mora. Upoznajemo i slikara koji želi da naslika verodostojan portret mora, i to uporno čini slikajući more po platnu – morem.
Na tom žalu svi su krhki i ranjivi, ali će upravo takvi, dubokim i prisnim razgovorima buditi jedni druge, dok će im najveće životne istine kazivati otresita i neobična deca koja upravljaju tim obalskim pansionom.
Sa kopna oni vide samo mirnu površinu mora, dok se, oku neuhvatljivo iz te perspektive, u njegovim dubinama, dešavaju sva moguća previranja i potonuća.
U utrobi mora (ili čoveka samog), odigrava se borba na život i smrt, borba nastala jer se brod, kako to često biva, nasukao zbog neiskusnog komandanta i netačnih mapa. Prosto, kapetan nije umeo da čita more, nije umeo da čita njegovu boju. Sitna neopreznost dovodi do teških posledica: smrti ili sećanja na nju, koje preživelog nikad ne pušta.
Bariko, poslednjim delom knjige koji je nazvao „Ode povratka“ prati naše junake promenjene, pušta ih u stvaran svet spremnije na banalnost koja ih okružuje. More im jeste dalo hrabrost. Shvativši more, ono ih je izlečilo. Probudilo, natarelo da vide. Verovatno su zato jedni od retkih koji će uvek znati da je to potpuno belo slikarsko platno, njihovog prijatelja slikara, zapravo more – morem slikano! Može li verodostojniji biti taj portret?
Ovo je možda stilski i narativno, najzahtevniji Barikov roman. Sve deluje kao da se pisac poigrava, ali je produkt te njegove igre jedan ozbiljan filozofski roman nakon čijeg čitanja čitalac ostaje nem i začuđen, odušeljen i sa pitanjem, gde su granice Barikove genijalnosti.
Novela o šahu, Štefan Cvajg
Štefan Cvajg (1881-1942), diplomirao je filozofiju u Beču i još za života je bio cenjen pisac čije su knjige prodavane u milonskim tiražima . Dok jednog dana, po dolasku nacista na vlast, te iste knjige nisu bivale spaljivane u njegovoj rodnoj Austriji. Spaljena je i njegova rodna kuća, a on kao Jevrejin biva primoran da prebegne u Englesku pa u Brazil, živeći sve do trenutka dok nije odlučio da izvrši samoubistvo 1942. godine. Knjiga je objavljena posthumno, a na poleđini knjige piše da predstavlja Cvajgov oproštaj od sveta i konačan obračun sa Hitlerovim režimom.
Novela o šahu počinje tako što nas pisac smešta na jedan prekookenaski brod, gde se u masi putnika ističe svetski prvak u šahu Mirko Čentović – Jugosloven, reče pisac! Tu je i doktor B. koga će naš narator upoznati slučajno u odlučujećem trenutku šahovske partije, u kojoj je par putnika pokušalo da pobedi svetskog prvaka. Doktor B. se umešao, i na iznenađenje svih prisutnih, osigurao remi.
Velemajstor – Mirko Čentović, kome fali umeće imaginacije i koji je slučajnošću i prirodnom obdarenošću postao prvak, potpuno nevičan svemu drugom, i naš svestrani doktor B. kome je upravo ta mogućnost imaginacije bukvalno spasla život, biće dostojni protivnici. Doktor je na hiljade puta povlačio šahovske poteze ali samo u svojoj glavi. Šahovska partija na tom brodu, biće prva koju će odigrati licem u lice sa nekim – i to najjačim na svetu.
Cvajg nam predstavlja šahovsku partiju kao spregu umetnosti i kreacije sa kombinatorikom i logikom. Ta šahovska partija biće partija između dva igrača, gde kod jednog, šah predstavlja stanje duha dok je kod drugog šah – veština.
Maestralno nam prikazuje borbu čoveka sa samim sobom ali i čoveka sa čovekom, kao i čoveka sa sistemom.
Čovek se možda i može pobediti, možda se može trijmfovati i nad sobom, ali nas Cvajg ostavlja u uverenju da ćemo u borbi protiv sistema verovatno imati snage da dobijemo po neku bitku, ali da sasvim sigurno nećemo dobiti rat.
Moram da pomenem još dve priče koje se u ovom izdanju nalaze, koje su toliko bitne da zaslužuju posebne osvrte. Priča „Nevidljiva zbirka“ govori o slepom čoveku koji se divi svojoj nepostojećoj zbirci umetnina za koju veruje da je još uvek poseduje.
Priča „Epizoda sa ženevskog jezera“ govori o izgubljenom ruskom davljeniku koji u ratu, samo želi da se vrati svojoj ženi i deci. On ne zna ni za koga se bori ni protiv koga se bori. Zna samo da postoje granice, a da preko njih ne može da predje.
Ne znam da li je ideja pisca bila da „Novela o šahu“ i ove dve priče budi objavjene u istoj knjizi, ali ako ih shvatimo kao celinu, jasno je šta nam Cvajg poručuje.
„Novela o šahu“ nas ostavlja beznadežnim. „Nevidljiva zbirka“ kazuje da je čovek u tim ratnim vremenima, mogao opstati jedino ako je slep na sve unižavajuće okolnosti i ako je slep na srozavanje ljudskog dostojanstva. „Epizodom na ženevskom jezeru“ Cvajg posredno objašnjava svoj lični čin predstojećeg samoubistva, kao neku vrstu superlativa u toj gradaciji neizdrživog.
„A, zatim, neko ko i ne sluti da su na svetu ikada postojali jedan Rembrant, Betoven, Dante, Napoleon, nema nikakvog razloga da sebe ne smatra velikim čovekom. U svom ograničenom mozgu taj momak zna samo jedno – da već mesecima nije izgubio ni jednu šahovsku partiju,a pošto i ne sanja da osim šaha i novca na svetu postoje i druge vrednosti, on ima sve razloge da bude oduševljen sobom“
„Ne znam koliko ste razmišljali o tome kako duh funkcioniše za vreme ove igre nad igrama. Ali, čini mi se da čak i najpovršnije razmišljanje dovoljno jasno kazuje koliko je, logički gledano, apsurdno igrati protiv samog sebe, jer šah je čisto misaona igra, u kojoj slučaj ne igra nikakvu ulogu. Njegova privlačnost zasniva se zapravo na tome, što se njegova strategija različito razvija u dva različita mozga, što u tom ratu duha, crno ne zna kakav je trenutni manevar belog i stalno pokušava da ga dokuči i preseče, dok belo, sa svoje strane, nastoji da pretekne tajne namere crnog i da im parira.“