Čitalac ovog romana verovatno će želeti da zna nešto više o pozadini političkih previranja u Iraku, jer se radnja ne može u potpunosti razumeti bez sagledavanja stvarnosti iz koje je potekla. Nakon američke invazije 2003. godine, Irak je postao zemlja razorene državne strukture, sektaških sukoba, stranog mešanja i svakodnevnog nasilja. Pad Sadama Huseina nije označio početak demokratije, već haotičan period u kome su verske milicije, kriminalne grupe i terorističke organizacije pokušale da ispune vakuum vlasti. Sektaški rat šiita i sunita, jačanje iranskog i američkog uticaja, uspon Al Kaide u Iraku i svakodnevni bombaški napadi stvorili su atmosferu potpune nesigurnosti, nepoverenja i straha – to je stvarnost Bagdada u kojoj se dešava ova priča.
U takvom društvenom haosu nastaje roman „Frankenštajn u Bagdadu“ iračkog pisca Ahmeda Sadavija. Rođen 1973. godine u Bagdadu, Sadavi je i ranije bio poznat kao pesnik, scenarista i novinar, ali je upravo ovaj roman iz 2013. godine privukao pažnju svetske književne javnosti. Dobitnik je prestižne „Arapske Bukerove nagrade“, a roman je ušao i u uži izbor za International Booker Prize 2018. godine. Preveden je na brojne jezike i pohvaljen zbog smele kombinacije političke satire, fantastike i horora. Ipak, ono što ga čini dodatno značajnim jeste činjenica da je ova priča o Bagdadu izašla upravo iz Bagdada.
U samom Iraku, roman je naišao na podeljene reakcije. Mnogi su ga prepoznali kao hrabru i tačnu sliku stvarnosti — naročito mlađi čitaoci i intelektualci koji su odrasli u posleratnom vakuumu. Međutim, bilo je i onih koji su roman doživeli kao previše mračan, pa čak i kao kritiku same ideje iračke države. Posebnu nelagodnost izazivaju segmenti u kojima se kritikuje licemerje novih vlasti, uticaj milicije i pasivnost građana. Ipak, činjenica da je roman postao međunarodni uspeh doprinela je da bude ozbiljno čitan i u arapskom svetu, gde se sve više autora usuđuje da piše o „zabranjenim temama“.
Odmah na početku romana upoznajemo se sa Hadijem, ekscentričnim bagdadskim prodavcem starina koji provodi dane u krčmi, preterujući u izmišljanju priča i sakupljajući delove tela ubijenih žrtava sa mesta bombaških napada. Njegov cilj je da od tih delova sastavi celovito telo kako bi vlasti napokon „prepoznale žrtvu“ i sahranile je sa dostojanstvom koje zaslužuje. Međutim, ono što je počelo kao čin očaja prerasta u nešto sasvim drugo kada telo, spojeno od delova različitih ljudi, jednog dana oživljava.
Tako nastaje Onaj – biće koje kreće da se sveti u ime onih čije delove nosi. U početku, njegova osveta ima jasan moralni okvir: ubijaju se samo oni koji su direktno odgovorni za smrt nedužnih. Ali kako vreme prolazi, kriterijumi se šire – sada su na meti i oni koji su „posredno odgovorni“, zatim „potencijalno opasni“, a na kraju svi oni koje stvorenje proceni kao pretnju. U tom trenutku postaje jasno da se granica između pravde i bezumnog nasilja u potpunosti izgubila.
Paralelno sa tim, pratimo svakodnevni život drugih stanovnika Bagdada koji pokušavaju da razumeju i prežive grad koji se menja pred njihovim očima. Tu je Elišva, starica koja odbija da poveruje da joj je sin poginuo u iračko-iranskim sukobima i u svakoj figuri vidi znak njegovog povratka. Novinar Mahmud al-Savadi pokušava da profesionalno isprati priču o čudovištu, ali ga istovremeno proganjaju lične slabosti i političke igre. Oficir brigadir Surur Madžid nastoji da uspostavi red i napreduje u karijeri, dok gubi kontrolu i nad ljudima i nad samim sobom. Tu su i razni sporedni akteri: vračevi, proroci, tajni agenti, saradnici američkih snaga, sveštenici, sumnjivi prodavci, kriminalci – svi deo jednog ogromnog urbanog tela koje pulsira haosom i paranojom.
Zbog svega toga ova knjiga nije samo priča o čudovištu – to je priča o društvu koje se raspada i pokušava da iz tog raspada sastavi novu celinu, makar bila sastavljena od krvi, boli i nepravde. “Onaj” je više od stvorenja – on je metafora kolektivne krivice, neprekidnog ciklusa osvete i nemogućnosti društva da se zaustavi i prepozna vlastitu odgovornost.
Iako će prva intertekstualna asocijacija biti, razumljivo, Meri Šeli i njen „Frankenštajn“, metafora Zla koje se ne rađa samo, već je proizvod društvene klime, nasilja i moralnog sloma, podjednako snažno u mojem čitanju priziva i „Kiklopa“ Ranka Marinkovića – roman u kojem se jedno društvo raspada pred nadolazećom katastrofom, dok pojedinci pokušavaju da očuvaju razum u svetu u kojem razuma više nema. Kao i kod Marinkovića, i ovde se granice između stvarnog i nadrealnog brišu, a haos postaje prirodno stanje – stanje u kojem stvorenje ne čeka da bude oživljeno, jer je već tu, u svima nama.