Borislav Pekić „Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana“

Borislav Pekić je dosta pisao i govorio o svom shvatanju književnosti. Pisao je o njenom smislu i suštini, o njenoj potrebi u društvu, o književnosti kao „korisnoj laži“. Tu se pre svega misli na intervjue za različite časopise (Književne novine, Student, Književnost, Književna kritika, Književna reč), dnevničke zabeleške „Skinuto sa trake“ i , naravno, njegova dela – koja govore sama za sebe najviše od svega.

Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana je novela koja u svojoj tematskoj pozadini ima poznati grčki mit o Letaču Ikaru i njegovom ocu Dedalu. Od njih je Borislav Pekić, praveći kratku individualnu istoriju raspadanja i uništenja, stvorio Ikara Gubelkijana, klizača na ledu, borca za Savršenstvo, i Arnima fon Saksendorfa, borca za pragmatično i prizemno rešenje.

Grčki mit je lepa, moglo bi se reći i poučna priča, koja se završava onako kako treba da se završi svaki pokušaj takmičenja sa bogovima. Dedal, Ikarov otac, simbol je racionalnosti, proračunatosti, čovekove sposobnosti da savlada prepreku, ali i nesposobnosti da „leti visoko“. Simbol je čoveka koji je svestan svojih mogućnosti i svojih granica. Mladi Ikar ne sledi očeve savete. Da ne leti suviše nisko da mu se krila ne bi pokvasila od morskih talasa, ali ni previše visoko da ih sunce ne bi spržilo. Mladi Ikar, simbol je pobune (a „bez neposlušnosti nema stvaralačke aktivnosti“), pobune čoveka protiv stvarnosti i ograničenja i pobune protiv bogova. Da li mora tako da se završi svaka individualna sudbina Letača? Da li je „zlatna sredina“ jedino moguće rešenje sa srećnim krajem?

Između krajnosti

Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana već  u samom naslovu sluti tragičnu završnicu priče. Nju potvrđuje sam naslov u reči sunovrat (koja je pažljivo birana), ali i uvodna beleška:

„ Za one, međutim, koji polažu na činjenice, neka je dovoljnoo ako kažem da je Ikar A. Gubelkijan protavorio u koritu od gipsa, kao u nekom izopačenom modelu svog umrtvljenog tela pune dve godine, i da je, od decembra 1946. godine, preminuo od pneumonije, po svedočenju sestre Valerije, uvežbavši, u mislima, jer udovima da miče nije mogao, svoje, Ikarovo uspenije do savršenstva dostupnog smrtnicima.“

Ako je u naslovu i kratkoj napomeni na početku dat jedini moguć rasplet, umetnička vrednost ovog dela i njegova veličina neće biti u razvijanju fabule, već u razvijanju lika Ikara Gubelkijana.

Može li umetnost dostići Savršenstvo?

Pri čitanju Uspenja i sunovrata Ikara Gubelkijana nameće se odmah pitanje: može li umetnost da dosegne Nemoguće. Može li se postići apsolutna perfekcija?

Držeći se ove priče Borislava Pekića, moglo bi se reći da savršenstvo ne može biti dostignuto. Da ono izmiče, da je u pitanju velika iluzija koja neminovno vodi porazu. Čovekova žudnja za beskrajnim i nesaznatljivim završava se padom. Borba protiv prosečnosti, ograničenosti, već viđenog, borba za slobodu ljudskog duha, borba protiv konvencija, velika borba protiv polovičnosti, osrednjosti, borba protiv lažne sreće i tupog, plitkog zadovoljstva… Sve borbe koje je Ikar vodio završavaju se porazom. Ako to imamo u vidu, može nam se učiniti da zaista pobede u toj utakmici sa svemogućim nema i ne može biti. Umetnost obogaljuje i sakati, ona ne spasava, već samo unesrećuje.

Na prvi pogled, donekle je slična Andrićeva priča „Aska i vuk“ sa sličnom tematikom, ali potpuno drugačijim viđenjem umetnosti i umetnika.

„Mi i ne znamo koliko snage i kakve sve mogućnosti krije u sebi svako živo stvorenje. I ne slutimo šta sve umemo. Budemo i prođemo, i ne saznamo šta smo sve mogli biti i učiniti. To se otkriva samo u velikim i izuzetnim trenucima kao što su ovi u kojima Aska igra igru za svoj već izgubljeni život.“

Primećujemo koliko vere u čoveka ima kod Andrića i koliko rastrojstva volje kod Pekića.

Analogije sa mitskim Letačem, kao i sa ovčicom Askom koja igra svoju igru za život, čine ovu pripovest mnogoznačnom. U Ikarovoj sudbini simbolično je predočen čovekov poriv za slobodom, što se ispoljava u različitim vidovima njegove ograničene moći.

Ikar Gubelkijan i borba za slobodu

Borba za slobodu, stavljena u kontekst Drugog svetskog rata, i uvođenjem Arnima fon Saksendorfa u priču, dobija i druga značenja. Sama Ikarova tačka na ledu, u kojoj „njegov Ikarus ne bi potonuo“, trebalo je da probudi publiku i da pozove sugrađane na pravu borbu izvan klizališta. Utoliko je tragičniji njegov pad na ledu i utoliko sarkastičnije zvuči general (inače pasionirani ljubitelj klizačke umetnosti). Gubelkijan će, po generalovoj oceni, učiniti jedino moguće.

Generalov komentar je inkarnacija duha prakse, moralne i intelektualne destrukcije. Ikarova se misija suprotstavljala tome i biva borba za više ciljeve. Borba za harmoniju.

Ikarovo samokažnjavanje ide u pravcu omalovažavanja umetnosti, usavršavanja promašaja. Ikar, zaverenik protiv umetnosti, dobija dvojnika Upravo će ga taj neko naterati ga da se pobuni protiv unakažene i omalovažene sopstvene ličnosti. On se preobražava u umetnika željnog dostojanstva i iskupljenja. O njegovoj potrebi da se sukobi sa Nemogućim, o toj prometejskoj upornosti čoveka koji nije potpun i ispunjen, govori Borislav Pekić na samom početku povesti kao o taštini nad taštinama. Pa čak i poslednje poglavlje Ikarove ispovesti podseća na neku vrstu nadahnute pohvale taštini:

„Ikarova nada nije ukinuta sunovratom: onajednako traje i čini da ubogaljeni Jermenin prihvata apsurd kao mogućnost „izbavljenja“. Makar i ne uspeo u stvarnom takmičenju sa Nemogućim, Ikar ne priznaje poraz. Nekad šampion, zatim prva budala leda, potom poniženi bogotakmac, nepokretan će pokušati da u mislima usavrši „Ikarov let“ i da se u fikciji dokaže, da dopre do harmonije, da ukine granicu koja mu smeta da dosegne čistu, iskonsku lepotu“.

A da li je Borislav Pekić pobedio u borbi sa Nemogućim? Ako i nije dostigao apsolutno Savršenstvo, njegova dela svakako pokazuju da je bio vrlo blizu.