Dvostruki portret, roman o Agati Kristi i Oskaru Kokoški

Pre nego romansirana biografija dvoje umetnika, Oskara Kokoške i Agate Kristi, ovo je rekapitulacija svega što umetnost predstavlja. Promenada do suštine umetnosti življenja.

Šta je umetnost, progovara (Kokoška). Ona nastaje u međuprostoru između stvarnosti i osećanja. Upravo taj međuprostor nam pruža slobodu da stvaramo. Umetnost proističe iz nagona da se popuni praznina između stvarnosti i sna.

Agata Kristi uskoro će napuniti 80 godina, a njen unuk želi da joj pokloni portret. Njen portret, koji će naslikati Oskar Kokoška. Ali karakteri ovo dvoje umetnika, stav o životu i pristup u stvaranju dela toliko su naglašeno oprečni da portreta možda neće biti.

Agneta Pleijel umešno gradi priču o poznatom slikaru i još poznatijoj spisateljici. Dijalozi nisu jasno definisani. Upravni i neupravni govor suptilno se slivaju jedno u drugo, jer oni ne komuniciraju samo izrečenim rečima, već i emocijama koje ispoljavaju, čak i onima koje pokušavaju da sakriju jedno od drugog, raspoloženjima koja se često menjaju i odražavaju na njihovim licima.

Koliko je dug most do večnosti?

U šest sesija dvoje umetnika razgovaraće o tome kako stvaraju, šta osećaju i ko su oni zaista. Iako na početku vremešna spisateljica ne krije svoje nezadovoljstvo zbog izrade portreta, pri svakom narednom susretu njihove će različitosti gubiti na oštrini, sve dok se ne sliju u jedno pravo, a opet i poetsko prijateljstvo.

Dok je Kokoška, pored sve svoje ekscentričnosti, izuzetno samokritičan i bez zadrške govori o manama svojih dela, pre svega literarnih („Ni traga od gramatike, samo kaša od sintakse.“), kod Agate Kristi upadljiva je arogancija britanske aristokratije, samoljublje i svesnost o sopstvenoj genijalnosti. On slika ono što vidi, a ona piše o stvarima koje se nisu desile – da se ne bi zaista desile. Njemu je potrebno da što više razgovara sa svojim modelom, kako bi kroz priču uhvatio pokret, pogled, mimiku i to preneo na platno. Njoj – tišina, da bi se skoncentrisala i pisala. Ali oboje razgovaraju sa svojom publikom posredstvom onoga što stvaraju, rušeći tako granice između stvarnosti i načina na koji je doživljavaju.

Šta je, u stvari, umetnost?

– Umetnost i život nisu isto, gospodine Kokoška.

– Umetnost jeste život, gospođo Kristi. Kao što je i život umetnost.

Ono što su stvarali neminovno je bio odraz njih samih. Svojim talentom i jedinstvenim umetničkim izrazom osvetlili su sebi put u večnost. Obogatili svet svojim iskustvima i obojili nemerljivim duhovnim zadovoljstvom.

Autorka je veštim rečima naslikala ovaj Dvostruki portret. Anegdotski ležerno, ovo je jedno lepo (pod)sećanje na značajne ličnosti svetske umetničke scene.

Ako vam se dopao ovaj tekst, pogledajte još jedan tekst naše urednice o trilerima na linku ovde.