Aleksej Slapovski „Feniksov sindrom“

Ako biste dobili priliku da počnete život ispočetka, kakav bi to život onda bio? Kakvi biste ljudi izabrali da budete? Bolji, isti? Aleksej Slapovski istkao je priču o propuštenim i iskorišćenim šansama za nove početke. Dramaturški vešto izgradio je likove malih, običnih ljudi i isprepletao njihove sudbine u tranzicijski surovom i sirovom društvu.

Sa mnogo humora, dovitljivim opaskama i suptilnim, a opet i oštrim zaključcima iznosi sav šarm i lepotu panslovenskog mentaliteta. Svakodnevno životno sivilo povlači se u tim lakim, kratkim rečenicama i dobija sve jarkije, veselije tonove. A i sve je ukusnije ako se malo (više) posoli.

Feniksov sindrom
Feniksov sindrom

Suma sumarum?!

Glavni lik pati od amnezije, izazvane šokom nakon preživljenog požara. Tri puta doći će u kontakt s vatrom, nakon čega neće znati ni ko je, ni gde je. „Rađa“ se iznova, kao feniks, vatrom okupan i moralno čist. Prvo će biti Goša i iznova preživljavati detinjstvo. Zatim pubertet, kao Georgij. A onda „dospeti“ u zrelo doba kao Viktor.

„Istina je uvek relativna, a mit je apsolutan.“

Pripovedanje je poletno, likovi luckasti i situacije variraju od urnebesnih do bizarnih, ali u ovom romanu ništa nije slučajno. Ni stereotipni brojevi, ni mitski simboli, pa ni imena junaka.

Naravno da možemo da naslutimo da li će Viktor iskoristiti nove prilike koje mu život pruža, ali pravo pitanje je – kako?

Simbol feniksa svima je dobro poznat iz helenske zaostavštine – predstavlja pročišćenje i ponovno rađanje iz vatre. Ali u kineskoj kulturi feniks je sinteza Jina i Janga, ženske i muške energije, predstavlja porodičnu stabilnost i prosperitet. Zato Slapovski u priču mora da uvede i jednu ženu, Tatjanu, čije ime takođe nije nasumično izabrano. Njegova Tatjana, kao i Puškinova, osluškivaće svoje srce, ali slušaće razum, jer život nije romantičarska idila, već zahteva praktičnost i odvažnost.

Aleksej Slapovski
Aleksej Slapovski

Život nije bajka. Ili ipak jeste?

Kako bi ova priča bila, do kraja, dosledno filmska, Tatjana će morati, kao jed(i)na razborita žena, da prati zagonetnog čoveka kroz sve faze odrastanja i paziti da ne zaluta dok traži izlaz iz lavirinta svog ludila.

Kako se scene budu smenjivale i filmski kadrovi bivali sve precizniji, pa i sporedni likovi (ali ništa manje bitni delići sveukupnog mozaika savremenog ruskog društva) koristili ili propuštali svoje nove prilike, gubiće se razdaljina između čitalaca i ispripovedanog.

Zapravo, da li je Slapovski dao satirični prikaz isključivo ruskog društva ili se to duša slovenska razlila u te redove i oživela slike i iz našeg, ovdašnjeg života, nasmejala nas do suza i votkom nazdravila novim srljanjima u propast, svečanim padovima i velelepnim ustajanjima, kakve smo samo mi kadri da izvedemo?

Sjajne stvari možete pročitati i u tekstu o Ikaru Gubelkijanu, koji razvija neki drugi grčki mit. Uživajte!

4.9/5

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *