“Deca”, Milena Marković

Teorija naše narodne književnosti kaže da je u razvoju epike malo nedostajalo da se ciklus pesama o velikom junaku Kraljeviću Marku uobliči u jedinstven ep. Ono što su Grci imali u Ilijadi i Odiseji, kao savršenstvo usmene književnosti, mogli smo da imamo i mi sa Markom Kraljevićem. Išlo je ka tome, sve bitne priče o istom junaku bile bi objedinjene na jednom mestu.

Ovo “zamalo” umetničko prokletstvo u potpunosti je mimoišlo pesnikinju i dramaturškinju Milenu Marković. Stvarajući na preko 160 stranica poemu ili roman u stihovima “Deca”, uspela je da sve bitne teme u celosti složi u autobiografsku porodičnu sagu, ne preskačući ništa, nadovezujući jednu na drugu sve ključne teme svog pesništva. U ovoj poetskoj autobiografiji čitamo i roman o odrastanju, i o trusnom, ratnom području koje nam guta voljene ljude, o ženskim pitanjima, porodici i majčinstvu. Bez specijalnih stilskih efekata koji bi udaljavali čitaoce od suštine, poezija Milene Marković nas ubada direktno u srce i podseća da je književnost mnogo više od zabave za intelektualce koji traže zanimljivu temu za razgovor na večeri. Milena Marković piše jako, iskreno i dobro.

“mene sve zveri znaju ja sam

ratnica planinska ukrotiteljka”

Glavna junakinja je vitka i ponosita, najbolja od svih, nesamerljiva među običnim ljudima. Štrči iznad svih, seva, seče, spremna da progrize put ako treba. Bori se, plače, pada pa se diže, i ne laže. Kriva je i kaže da je kriva. Stidi se majke i deteta i kaže da se stidi. Želi da bude slobodna i svoja, želi sama da bira, ali bira pogrešno. I to kaže. 

Još na samom početku svedoci smo izuzetnosti junakinje koja sa dubokim razumevanjem niže događaje u koje svesno uranja. Unapred znamo da bogovi neće dozvoliti da se bez kazne prekorači hibris, znamo da se svaka izuzetnost kažnjava, znamo da će uroci pratiti lepotu i talenat i žestoko navijamo da ovo dete, ova skoči-devojka, izbegne sve prepreke na putu.

Neće izbeći. Poneće sve sa sobom. Svesno, ponosno, junački. Sve najteže, sve sirovo bez ublažavanja, baš kao što jedino pravi junaci mogu.

“kad jednom budem lepa”

Odrastanje obično zamišljamo kao proces koji se završava preobražajem. Od deteta, koje je neslobodno, nesvesno, nema uticaja na događaje oko sebe, treba da kroz brojne prepreke i uticaje dođemo do zrele i kompletne, “od jednog komada” odrasle osobe. U romanu “Deca” Milena Marković pokazuje da takvog jednosmernog puta nema, da nema jednostavnog recepta i da ta potraga za samim sobom može da potraje (sa tendencijom da se nikada ne završi). 

Zato ovaj roman čitamo i kao bildungsroman koji nas vodi kroz sesije iz raznih perioda detinjstva i mladosti, ne bismo li bolje razumeli kako se stvara ta nedostižna kompletna ličnost.

Da li nas roditeljstvo čini odraslom osobom? Ako, kao u slučaju glavne junakinje, dete dobije dete, ako je dete podsećanje na grešku nje kao roditelja, ali i moguće greške njenih roditelja, može li se proces odrastanja završiti ili i simbolično ostati u šlajfovanju jednog istog dana. Bol, tuga majke što nešto prevazilazi njene moći, što ne može da pomogne svom detetu, ali i prekor što ne može da uživa u majčinstvu i lepotama negovanja deteta, čini ovaj roman duboko potresnim i iskrenim. 

Milena kaže:

“toliko se puta zemlja okrenula

toliko je naših u grobove ušlo

a mi i dalje nismo ljudi nego

neka strašna deca”

“ništa je život mimo krvi i mleka”

Priča o životu je priča o bolu i preprekama koje smo prevazišli. Zato na kraju u posveti svom sinu-junaku (a nekako stičemo utisak da je roman posvećen baš njemu), majka mu poručuje da ide napred i da se ne osvrće, da on nastavi tamo gde je ona stala, želi mu slobodu koju ona nije osvojila, želi mu slobodu po svaku cenu, uprkos svojoj patnji i gubitku. 

U finišu trke za NIN-ovu nagradu, objavljujemo da je za nas ta trka gotova jer pred sobom imamo najbolje delo napisano na srpskom jeziku protekle godine. Činjenica da je ovo roman koji je pisan u stihu ili poema, kao i to da li iza njega stoji žena, muškarac (ili dete) ne govori ništa bitno – možemo da budemo ponosni na domete srpske književnosti i da budemo dobri čitaoci, da pažljivo, polako, otvoreno, bez krajnjih misli, iščitavamo delo koje imamo pred sobom.

---

Ispratite izbor za najbolji roman godine. Pročitajte naš prikaz knjige “Pogovor” Davida Albaharija.