„Elizabet Finč“ Džulijan Barns

Neke pisce zavolimo na prvo čitanje. Prvo, jer biraju teme o kojima razmišljamo, koje nas lično dotiču i sa kojima se emotivno povezujemo. Pomažu nam da bolje razumemo sebe i svet oko sebe. Drugo, jer je kod njih širina erudicije i obrade zapanjujuća, pokušavamo da pratimo asocijativne nizove i da proniknemo u dubinu filozofske misli. Inspirišu našu žeđ za saznavanjem novih stvari. Treće, jer imaju manire engleske gospode. Čak i kada jasno ogoljuju slabu ljudsku prirodu, zauzimaju pokroviteljski stav, pa sa distance i pozicije sveznajućeg ljudskog pripovedača  pokazuju da je čovečanstvo tako grešno, krhko i prolazno, i da se tu ništa ne može popraviti.

Ser Džulijan Barns je jedan od najvećih engleskih pisaca, a njegov dugogodišnji doprinos svetskoj književnosti to i pokazuje. Ako je „Floberov papagaj“ najavio ironično i duhovito preispitivanje istorijskih činjenica, dokumenata i kolektivnog sećanja, što će mu dugo biti preokupacija, romani poput „Troje“, „Ljubav itd.“ ili Bukerom ovenčani roman „Ovo liči na kraj“ upravo iste metode sumnjive memorije koristi na ličnom planu. Barns dobro razume da je naš identitet ono što pamtimo i čega se sećamo, zato je ukrštanje činjenica i krah naš po pitanju vere u izvore ono što nas karakteriše kao ljude. Pitanje pamćenja i identiteta je prva Barnsova tema.

Druga je smrt. Njome se posebno bavio u knjizi-filozofskom eseju „Nije to ništa strašno“, a u poslednje vreme, nakon gubitka supruge, manje-više u svim delima. Toj poslednjoj fazi pripada i roman „Elizabet Finč“, koji ovog proleća čitamo u izdanju Geopoetike, u prevodu Vuka Šećerovića.

Život u skladu sa razumom

Stroga i pomalo rezervisana profesorka predmeta „Kultura i civilizacija“ predstavlja šok i intelektualno osveženje studentima sa kojima sarađuje na kursu. Gradeći njen lik na opštim mestima strogih gimnazijskih profesorki sa integritetom, kao ženu koja visoko drži glavu iznad sveprožimajućeg plebsa, naracija Džulijana Barnsa obuhvata sećanja njenog bivšeg studenta, Nila. Na prvim stranicama upoznajemo profesorku koja potresa umove svojih studenata, tera ih da stalno razmišljaju, izaziva pravi vatromet ideja. Studenti su zapanjeni njenim stavovima i po prvi put počinju da svojim misaonim naprezanjem dolaze do spoznaje.

Da to neće biti još jedan portret inspirtivnog profesora u maniru „Društva mrtvih pesnika“, Barns nam pokazuje u nastavku teksta.

Pre svega, svoju jedinstvenost, svoj oreol nedodirljivosti, Elizabet Finč postiže mirnoćom. Ne pokušava da šarmira studente, ne koristi specijalne efekte, ne gestikulira. Gotovo da i nema radnji vezanih za nju, osim što puši kao niko poznat do tada. Međutim, dok pratimo porast interesovanja studenta Nila za njenu specifičnu pojavu, mi ipak ostajemo distancirani od Elizabet Finč. Uz sve postojeće tehnike, Barns nam ne pomaže da lik profesorke bliže doživimo i za nju se vežemo.

Čak i aforizmi koji se provlače kroz Nilovo pamćenje sa profesorkinih predavanja manje-više su opšta mesta i očigledne mudrosti, koji više podsećaju na sentence sa društvenih mreža nego duboko koncentrovanu misao profesorke „Kulture i civilizacije“. Pogledajmo:

„Neuspeh nam može više reći od uspeha.“

Glasanje je „građanska dužnost“.

Ljubav je „sve što postoji… jedina stvar koja je važna.“

Njena hladnoća i pojava, kao i par bledih susreta sa studentom, na čitaoce ne ostavlja jači utisak. Nil je, međutim, očaran profesorkom stoičkih manira, toliko da sve drugo u njegovom životu izlazi iz fokusa. Ne možemo da previdimo ni sitne naznake platonske ljubavi u priči.

Tihe misterije života

U drugom delu knjige Barns je u potpunosti u svom elementu. Suptilno i nežno istražuje tihe misterije života rekonstruišući činjenice nakon smrti Elizabet Finč. I dok od zapleta očekujemo mnogo više (Nilu je pripala testamentarno cela njena intelektualna zaostavština), Barns nas prilično sabotira, posvećujući središnji deo knjige njenim istraživanjima o Julijanu Otpadniku, rimskom caru koji nikada nije kročio u Rim, poznat po svojim napadima na hrišćane. Dok je esej o Julijanu informativan i na svoj način zanimljiv, dotle je intenzitet narativa romana uveliko spao i čitalac se s pravom pita gde ide i zbog čega.

Rekonstrukcija nečijeg života na osnovu rukopisa ostavljenih posle smrti, prepoznatljivi je manir Džulijana Barnsa. On koristi biografiju kao vodič u našim sadašnjim životima, pa se pažljivom čitaocu Julijan Otpadnik može ukazati i kao sam Džulijan Barns, samim tim što je uložen veliki napor za tumačenjem i razumevanjem ove istorijske ličnosti.

Sećanje je nepouzdano

Treći deo romana pokušava da reanimira čitaoce jednim incidentom iz života Elizabet Finč i da premosti neuverljivost u kojoj se nalazimo od početka romana. Vraćajući se na Nilova sećanja, saznajemo za njeno javno sramoćenje. Pozvana od strane „Londonskog književnog pregleda“ da održi jedno malo predavanje, Finč nam otkriva da je njena istorijska perspektiva monoteizma postala predmet besnog nacionalnog negodovanja. Barnsova kritika pseudointelektualne elite, ogrezle u nazadne izdajničke, reakcionarne i antimonarhističke ideje, nemotovisana je, mlaka i ne doprinosi razvoju romana, kao ni boljem osvetljavanju likova u njemu.

Konačno, Barns nas na samom kraju vraća na svoju omiljenu dvosmislenost. Možda se Nilovom sećanju i utiscima ne može verovati. Možda se nijednom sećanju ne može verovati. Verovatno ni istorija nije ništa drugo do tumačenje, spekulacija i narativ. U tim maglovitim nejasnoćama nalazimo potencijalne mogućnosti da ovaj roman bude koherentniji i da pruži više zadovoljstva svojim čitaocima.

Da ne pominjemo i veliko razočaranje što od Barnsovog inteligentnog humora nije ništa ostalo.

---

---

Volite savremenu britansku književnost? Pogledajte naš tekst o knjizi „Sestre“ mlade britanske autorke Dejzi Džonson.