“Fric i Dobrila” Srđan Valjarević, Laguna

Ne postoji pisac na našim prostorima čiju smo novu knjigu više iščekivali. Svojim nepretencioznim stilom i autsajderskim pogledom na svet Valjarević nas je privukao još sredinom devedesetih, da bi nas romanom “Komo” na početku dvehiljaditih totalno pridobio. Izabravši autofikciju za način izražavanja, pomogao nam je da se lakše identifikujemo sa njegovim usamljenim likom, ali i sa jadnom zemljom u kojoj smo živeli, voleći je i mrzeći istovremeno. Roman „Komo“ pamtimo u celosti i mnogo godina nakon čitanja: setićemo se i zvuka katedrale na Korčuli, iscrtane ljubavne priče na šanku lokalnog kafea, meštana koji se prvi put penju na brdo iznad jezera u vlasništvu Rokfelera, kao i orla, jednog i jedinog.

Ta njegova dobrota, to njegovo duboko razumevanje šta je prava strana, ko su pravi ljudi o kojima treba pisati i sa kojima se treba družiti, šta za njega znači „iskoristiti trenutak“, njegova čvrsta nepotkupljivost, potpuno nas je pridobila i pretvorila u njegove navijače.

U tom navijačkom raspoloženju dočekujemo i novu knjigu „Fric i Dobrila“ objavljenu u Laguni.

„Ko ne oboli nije svetski čovek“

Srđan Valjarević je postavio kulise svog teatra apsurda u maleni stan na Konjarniku, a kao glavne protagoniste uzeo naše povratnike sa deviznim penzijama, iz idealnog „moj je život Švicarska“ raja u raspalu zemlju nakon mnogobrojnih ratova. Oslobođeni egzistencijalnih briga, kao i potrebe da svoj identitet traže kroz zanimanje kojim se bave, glavni junaci privilegovano provode vreme u razgovorima „ne radeći ništa“.

Odabir povratničke porodice je autoru odlično poslužio da obezbedi narativnu distancu, te da u prilagođavanjima porodice „sa konja na magarca“ ispolji svu ironiju, satiru i crni humor, opisujući našu svakodnevnicu u tranziciji, ideološkom lutanju i koroni.

Fric i Dobrila
Fric i Dobrila, dugo iščekivana knjiga Srđana Valjarevića

Ova porodica i nije tako nasumično odabrana. U isto vreme ona i jeste i nije narod u celosti. Sa narodom deli potpunu izgubljenost, lutanje besmislenim televizijskim sadržajima, izolovanost i potpuno odsustvo optimizma. Sa druge strane, ova porodica je posve jedinstvena. U njoj se beketovski živo i mudro razgovara, u njoj se neguje ljudskost i duboko razumevanje, kako za ukućane, tako i za niz epizodnih likova koji se kroz komšijski kanal uvlače u priču.

Pater familias nosi balkansku emotivnost i nepredvidivost. Posle odgledanog filma Frica Langa, iz čista mira menja ime u Fric, kao znak poštovanja zbog velikih i moćnih filmova koje je pravio. U njegovim lakonskim komentarima vidimo prezir prema politici koja je uronila u svaki segment života, pa je okrilje porodičnog doma jedini bedem u zaštiti od nje. Ume da pretera sa špricerom i da na bezbroj načina zavitlava sina Matea.

Srđan Valjarević
“Platon mi je drag, ali mi je istina draža.”

Zdrav razum, bistru narodnu pamet i pragmatičan način razmišljanja trebalo bi da zastupa Dobrila. Kod nje zaista vidimo majčinsku brigu i preterivanje svake vrste, tako svojstvene tradicionalnim majčinskim figurama u srpskoj književnosti. U mnogim pričama ona je pokretač radnje i lik koji primećuje začudnost u nekim uobičajenim matricama ponašanja. Valjarević je ne koristi kao tipičan antipod Fricu. Ono što započinje kao narativ sukobljenih strana nje i Frica zapravo je jedno te isto stanovište, jer i Fric i Dobrila zastupaju istinu, a sam njihov sukob je – smešan.

Možda najpotentniji lik u pričama je tridesetogodišnji sin Mate. Izbombardovan informacijama sa interneta iz svih mogućih sfera života, od toga kako se oseća premijerkina žena povodom prinove ili Ronaldovog novog sata, bez vremena i posvećenosti za njihovu intelektualnu obradu, on nam pokazuje kako se lako danas postiže privid informisanosti. Ovo sveznalaštvo koje nas ne uči pameti samo je pokazatelj besmislenosti i uzaludnosti naše egzistencije koja je tako ironično i slikovito ovde prikazana. To dete, sa svojih trideset godina nedovoljno odraslo da započne ozbiljan život mimo roditelja, pokazuje nam istovremeno paralisanost za ozbiljni život, kao i “kako ćemo-lako ćemo” udobnost zone komfora iz koje se savremeni čovek teško pomera.

„Inercija je majka besmisla“

Valjarević je sjajan u dijalozima koji su duboki, smisleni i vode ka ubitačnoj poenti. Ironija se provlači kroz celo delo, počevši od štampanih majica, pa do izbora muzike na mobilnim telefonima ili TV programa.

Srđan Valjarević
Srđan Valjarević

Ono što je velika zamerka ovoj knjizi je stilska manjkavost predočena u istim, doslednim ponavljanjima, kako u dijalozima, tako i u samoj naraciji. Jasna je potreba autora da napravi otklon od dubokoumnih promišljanja i da se što neutralnije i nevinije predstavi u knjizi. Međutim, večito počinjanje rečenice veznicima, neobrađeni materijal iznet u nedovršenim rečenicama, iznenađujuće pokazuje nepoznavanje teorijskih osnova književnosti i pre ostavlja utisak amaterizma nego autentičnosti.

Drugim rečima, ono što je bilo solidno za kolumnu u „Nedeljniku“, nedovoljno je dobro struktuirano za knjigu kakvu očekujemo od Srđana Valjarevića.

Nastavnici u školi dobro znaju da kada formiraju ocene, moraju da posmatraju i domet koji neki đak može da dosegne. Te tako najviše ocene mogu da dobiju i prosečni đaci koji daju sve od sebe i daju svoj maksimum, dok najbolji đaci, s pravom, za isti taj rezultat koji su postigli sa manje truda, dobiju manju ocenu. Da je knjigu „Fric i Dobrila“ napisao neko ko je manje talentovan, to bismo ocenili kao praznik. Međutim, pisac Valjarević, to genijalno čedo naše književnosti, morao je mnogo više.

Vrlo dobar (4). I da se popravi!

Pročitajte tekst o još jednoj neobičnoj porodici na linku ovde.

5/5

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *