Franc Kafka smatra se jednim od najznačajnijih stvaralaca u istoriji svetske književnosti. Poznat je po svom jedinstveno mračnom, simboličnom i nadrealističkom stilu pisanja. Stilu i kvalitetu tako specifičnom da sve što kod drugih tekstova iole podseća na njega dobija epitet „kafkijansko“.

Da bismo mogli da proniknemo u suštinu onoga što je pisao, kao i da zaista razumemo odlike „kafkijanskog“, trebalo bi da sagledamo njegov život.


Franc Kafka rođen je u Pragu, 1883. godine. Njegov otac bio je veoma uspešan, dobrostojeći biznismen,  koji je snagom volje i svojom drskom, čak agresivnom ličnošću uspeo da se izdigne iz radničke klase. Izgradivši uspešnu poslovnu karijeru, oženio je izuzetno obrazovanu ženu i postao član višeg srednjeg društva toga doba. Kao i mnogi roditelji, i on je želeo da njegov sin krene njegovim putem i postane njegov „dostojan naslednik“. Ali Franc Kafka nije bio nalik ocu.

Franc Kafka

Bio je sitne građe i bolešljiv kao dečak, a takav je uglavnom ostao i do kraja života. Iako ne svojom krivicom, Franc je postao veliko razočarenje svoga oca i neka vrsta njegove psihološke vreće za udaranje. Otac je uporno pokušavao da ga oblikuje onako kako je on želeo i kakav Franc jednostavno nije mogao da bude.

Prvi radovi

Franc je počeo da piše u svom adolescentskom dobu, pokušavajući pisanjem da kanališe anksioznost, nezadovoljstvo i krivicu koju je osećao, jer nije mogao da bude sin kakvog je njegov otac želeo. Naravno, otac mu nije dozvoljavao da usavršava pisanje i na kraju je ipak definisao sinovljeve životne granice, nateravši ga da studira prava.

Međutim, za vreme studija prava, Franc Kafka nastavlja da piše i upoznaje jednog od svojih malobrojnih prijatelja za ceo život, Maksa Broda, takođe pisca. On ga je ubedio da objavi svoja prva tri rada, koja su se, na kraju, i jedva prodavala i prošla potpuno nezapaženo.

Sudbinska teskoba

Nakon završenih studija, Kafka počinje da radi u advokatskoj kancelariji, a zatim za jedno osiguravajuće društvo. Vrlo brzo počinje da se oseća kao rob svog posla, zatočen u kancelariji satima, preplavljen obimnom papirologijom i kompleksnim birokratskim sistemima. Pisanjem je pokušavao da se izbori sa neutaživim osećajem teskobe, koja je sve više rasla u njemu i prosto ga davila. Dok je radio za osiguravajuće društvo, Kafka je ipak nastavio da piše i tada su nastala njegova najzapaženija dela: Proces, Zamak i Amerika. Nažalost, u tom periodu nije želeo da objavi nijedan svoj rad i mnoge rukopise je ostavio nedovršene, jer je mislio da su bezvredne žvrljotine.

Najveći deo svog kratkog života proveo je, dakle, radeći za to osiguravajuće društvo, ali od pisanja ipak nije odustajao. U svojoj 41. godini, tačnije 1924, umire od tuberkuloze. Osim za vreme studija, nijednom kasnije nije pokušao da objavi nijedan svoj rukopis niti je ikada za života dobio neko priznanje i doživeo uspeh. Umro je verujući da njegov rad ne vredi ništa. Na umoru je čak zamolio svog prijatelja Maksa Broda da spali sve njegove rukopise. Srećom, Brod ga nije poslušao.

Franc Kafka u Pragu

Književnost je imala sreće

I evo sada, gotovo punih sto godina kasnije, ne možemo ni da sagledamo do kraja kakva je književna veličina Kafka bio. Nakon Kafkine smrti, Brod je narednih godinu dana proveo predano sređujući i objavljujući njegove rukopise. Samo deceniju kasnije Kafka je već postao jedan od najznačajnijih književnih i filozofskih stvaralaca 20. veka.

Drugim rečima, jedan od najvećih pisaca i mislilaca svoga doba, bio je nesvestan ili, pak, potpuno ravnodušan na činjenicu da je stvarao jedna od najgrandioznijih dela u čitavoj istoriji umetnosti. Kafka je video sebe očima svoga oca: nije bio dovoljno dobar, bio je razočaranje, dok je u očima istorije postao izuzetno značajna ličnost.

Ne možemo da se ne zapitamo: koliko još genija kao što je bio Kafka je bilo tokom istorije ili su naši savremenici, a da su potpuno nesvesni svog talenta, nesvesni ko su ili ko mogu biti. Koliko je još njih poput Kafke živelo, a da se njihov glas nije čuo širom sveta, glas koji je taj isti svet mogao da promeni zauvek? Koliko ljudi ne zna šta će postati za svet tek kada sa njega odu? Srećom po sve nas, Kafkin rad je sačuvan i čitav jedan nov način razmišljanja i pisanja je nastao u njegovo ime: kafkijanstvo.

Šta je „kafkijanski“

Termin „kafkijanski“ generalno se odnosi na birokratsku prirodu kapitalističkog, sudskog i vladinog sistema. Na složene, nejasne procese, u kojima niko nikada nije tačno shvatio šta se dešava i sistem za to nije briga. Ali ne samo to – produbljujući mu značenje dolazimo do toga da suština nije u značenju tih sistema, već u reakciji pojedinaca koji su im podvrgnuti.

U najpoznatijim Kafkinim delima, „Proces“ i „Preobražaj“ („Metamorfoza“), glavni junaci nalaze se u krajnje apsurdnim situacijama. Nema nikakvih objašnjenja i na kraju ne postoji šansa da svoje probleme reše. Pobedu nad njima odnose besmislene prepreke, koje oni ne razumeju ili nemaju bilo kakvog uticaja na njih i ono što im se dešava. Suština Kafkinog dela i stila leži u suočavanju sa apsurdom. U naporima junaka da zdravo rasuđuju, oni se sukobljavaju sa neizbežnim parametrima besmisla. „Kafkijansko“ se ogleda u upornoj borbi junaka da shvate šta im se dešava i razreše svoje situacije, pri čemu je uspeh nedostižan i, na kraju, besmislen.

Jedno od tumačenja kafkijanstva vezuje se, simbolično, za Kafkino poimanje svoje životne situacije. Njegova nepopustljiva želja za odgovorima, za suočavanjem sa egzistencijalnim problemima, anksioznošću, krivicom, apsurdom i patnjom ide ukorak sa nesposobnošću da zaista razume ili kontroliše izvore svojih problema i efikasno ih prevaziđe. Ali najvažnija stvar kod Kafkinih junaka je ta da se oni ne predaju, čak i u očajnim, bezizlaznim okolnostima. Bar na početku priča, oni nastavljaju dalje i bore se uprkos okolnostima koje su ih zadesile, pokušavajući sve vreme da shvate, razumeju i izvuku se iz besmisla. Na kraju, kao što već znamo, njihova borba biva bezuspešna.

Možda je Kafka ovim pokušao da sugeriše da je borba za pronalaženje utehe i razumevanja – nemoguća. Kao svesna, racionalna bića, borimo se protiv apsurda, pokušavajući da razrešimo nesklad između nas i univerzuma, ali, na kraju, mi smo samo sredstvo samoodržavanja te večite borbe rešavanja nerešivog. I u tom smislu, iako nema kraja i pozitivnog ishoda, naša uloga je da se borimo.

Prag

Na kraju krajeva, zbog svog nejasnog, nadrealnog i visokog kvaliteta, Kafkina dela su podložna skoro jednakom broju tumačenja koliko imaju i čitalaca. Možda je poenta da prihvatimo naše apsurdno stanje i da ga ne shvatamo tako ozbiljno. Možda se protiv njega treba i moramo boriti. Ili je možda poenta baš u tome da ne znamo šta je poenta. Istina, možda je samo Kafka znao šta njegova dela znače, a možda čak ni on sam. Ono što je neosporno je, svakako, to da su Kafkina dela ostavila trajan uticaj na književnost, filozofiju i čovečanstvo u celini. Pomogao je čitaocima širom sveta da se osećaju manje usamljeno u sopstvenim predosećajima istine i trenucima kafkijanskih iskustava.

Svi smo mi Kafka

Kafkina životna priča nije toliko neobična, iako mu je sudbina bila tužna i surova. Roditi se u disfunkcionalnoj porodici, na lošem mestu na Zemlji ili sa slabim zdravljem; da vas za života ne cene dovoljno i niko ne uvidi vaš potencijal; da ste zaglavljeni u birokratskom mehanizmu poslovne organizacije ili državnog sistema; da osećate anksioznost i krivicu što uopšte postojite bez jasnog razloga. Svi smo, bar ponekad, iskusili kafkijanstvo.

Kafkin uticaj

Kafkino delo ne smatra se velikim zato što opisuje nešto krajnje jedinstveno, već zato što piše o nečemu uobičajenom, ali na specifično dubok način. Kafka je znao kako da rečima uobliči neopisiva životna iskustva i osećanja svima nam poznata, ali nedovoljno dobro izrečena.

Značaj njegovih dela nije u nastojanju da ublaži naše patnje lažnim nadama i zabludama, već da nas natera da se suočimo sa mračnim aspektima naše duše. Iskrivljujući stvarnost da bi tačnije opisao nemerljiv osećaj nezadovoljstva, otvorio je put i čitaocima za nesmetano preispitivanje sopstva.

„Mislim da bi trebalo da čitamo samo one knjige koje nas povređuju, uznemiruju. Ako nas knjiga koju čitamo ne rasvesti direktnim udarcem u glavu, zašto je onda čitamo? Da bi nas učinila srećnima…? Gospode, onda bismo bili srećniji upravo ako ne bismo ništa čitali…“, napisao je Kafka u pismu prijatelju.

Iako to možda nije nigde eksplicitno naveo, Kafkina dela poručuju nam da ne treba da odustajemo, da uprkos problemima i apsurdima moramo da nastavimo da se borimo. Čak i protiv univerzuma, da utremo svako svoj put i nikada ne odustajemo, ma koliko nam teško bilo.

5/5

1 Reply to “Život (ni)je roman – šta znači „kafkijanski“”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *