62/Model za sastavljanje, Hulio Kortasar

„Podnaslov „Model za sastavljanje“ mogao bi da navede na pomisao da su različiti delovi priče, odvojeni praznim prostorom, osmišljeni kao izmenljivi delovi. Ako neki i jesu, sastavljanje koje se pominje drugačije je prirode i odnosi se na nivo pisanja gde ponavljanja i izmeštanja zahtevaju oslobođenje od svih nametnutih pravila i krutih formi , ali ponajviše na nivou značenja, gde otvorenost prema veštini kombinovanja mora biti upornija i neminovnija. Čitaočev izbor, njegovo lično građenje elemenata priče, biće u svakom slučaju knjiga koju je odabrao da pročita.“

Foto: Amare Librum

Prvi susret sa Kortasarom i stalan smešak, neverica, zbunjenost, nekoliko „aman“ naglas izgovoreno. Jedno potpuno izmešteno i iščašeno iskustvo. Izmešteno na svim nivoima. Kortasar nas vodi, ne bih rekla kroz priču, on nas vodi samo do likova, koji iznoseći svoje stavove, sećanja, mišljenja i predviđanja, stvaraju osnovu na kojoj se priča gradi. Sklapajući i slažući sve što je rečeno, kako je sam Kortasar u predgovoru rekao, mi slažemo svoju priču.

On nas vodi i kroz gradove, vodi nas kroz vreme. To radi vešto, prkoseći svim pravilima, pa ostajemo začuđeni kako se sad likovi susreću u Beču, zar nisu bili u prethodnom pasusu u Londnu, a ne, to je ipak bio Pariz?! To čuđenje kratko traje, jer se neverovatno brzo prilagodimo tom ritmu i onome što je, verovatno, Kortasar želeo da postigne. Postaje nebitno koji je grad u pitanju, grad je grad, postaje nebitno ko je narator, da li će nam pričati u trećem ili prvom licu, da li će nam se likovi obraćati u ispovednoj formi, i da li će se čak u kratkom odeljku naratori smenjivati, maltene iz rečenice u rečenicu. Sve to je nebitno, jer priča se slaže, stranice se same okreću. Iz njih izranja ljubavni trougao, pa četvorougao, pa se otme jedno „aman“. Ono koje se otme, kad se javi nerazumevanje, kad se sve učini na dohvat ruke, ali kad se eto, nešto prosto ne da.

Huan i Elen, dvoje su likova čija me je sudbina najviše pekla, i koji su me najviše sebi vukli. O značaju tog odnosa postajemo svesni još na početku knjige i sve do kraja njegova priroda će ostati u senci. Sve je tu: ljubav, znakovi na putu, instinkti, savest, mistika, simbolika, slučajnost, fatalni ishodi.  

PARIS, FRANCE – november 27. Argentinian writer Julio Cortazar at home in Paris. Photo Ulf Andersen / Getty Images

Smrt mladića koji umire na bolničkom stolu i koji je doktorki Elen pre operacije koju nije prežive, nasmešeno rekao “vidimo se”, motiv je koji se prenosi kroz celu knjigu. To neostvarivo “vidimo se” je nešto što boli tokom celog čitanja knjige, posebno zbog detalja što je taj mladić neodoljivo ličio na Huana. Realna smrt mladića predstavljaće i i simbolično Huanovo ubistvo ili ubistvo same ljubavi, ili će ta svest pred konačnim, otvoriti vrata svim spoznajama koje se već u tim ljudima nalaze, ali koje mučno izlaze na površinu.


“…da u nekom delu mene postoje psi koji čekaju,, i ne bih volela da te raskomadaju. Sada se koriste intravenozne injekcije, simbolika je jasna, a mitologija se događa u dnevnoj sobi u kojoj se puši engleski duvan i gde se pripovedaju mitološke priče, takođe simbolične, gde neko nekoga ubijamnogo pre nego što ga primi u kuću i posluži ga viskijem i oplakuje njegovu smrt dok on nudi svoju maramicu. “


“Bilo je tako lako biti srećan te večeri s Elen, bez uveravanja ili poveravanja, ali ono drugo se nastavljalo iza, crna praznina onoga što je takođe bila Elen kad se činilo da je otišla iz same sebe a ostajala tu zureći u čašu, u neku ruku, u lutku koja sedi na stolici. I ja bih poželela da uradim nešto što nikad ne bih uradila, nešto kao da kleknem na kolena, o da doktorko, na kolena jer kad si na kolenima onda si nekako bliže, može se primaći lice toploti tuđeg tela, nasloniti obraz na meku vunu nekog pulovera, odmalena sam sve uistinu važno ili tužno ili čudesno volela da činim ili da mi se dogodi na kolenima, da ćuteći čekam da me ona pomiluje po kosi, jer bi to Elen zaista učinila, niko nikome ne prilazi s donje strane, ponašajući se kao pas ili dete, a da nečija ruka sama od sebe ne odluči da se spusti na glavu i polako siđe do kose i dodirne rame nežnim milovanjem, i da joj onda kažem ono što joj nikad ne bih rekla, da joj kažem da je mrtva, da je taj njen život za mene kao smrt, a naročito, ali to bi bilo teđe nego ikad reći joj, za Huana, i da nikada nećemo razumeti niti prihvatiti taj skandal jer u isto vreme kao da plešemo oko nje, oko Elenine svetlosti, neke vrste razloga Elen; a onda bi me ona pogledala pogledom anestetičarke, o da doktorko, bez kivnosti i iznenašenja, isprva iz daljine i kao da gleda u nešto što ne prepoznaje, a pritom uz osmeh i uzimajući drugu cigaretu, bez ijedne reči, ne prihvatajući ništa od onoga što joj je naravno niko od nas ne bi rekao, čak ni moj paredro koji joj je uvek govorio sve što bi mu palo na pamet.”



Za Book Hub pisala Amare Librum koju možete pratiti na istoimenom instagram profilu.

Ocenite tekst post

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *