„Iz prepiske”, Danilo Kiš

Proučavaocima života i dela Danila Kiša, teoretičarima i istoričarima književnosti, ljubiteljima književnosti koji vole da zavire iza kulisa ne bi li razotkrili magiju nastajanja umetnosti, nedavno objavljena prepiska Danila Kiša u izdanju Arhipelaga biće od nemerljivog značaja. Ovim izborom se polako zaokružuju sabrana dela jednog od najvećih pisaca, čija su autopoetička dela podjednako uzbudljiva kao i sama književna.

Ni prepiska sa prijateljima, saradnicima i izdavačima u pogledu zanimljivosti nimalo ne zaostaju za pređašnjima. Ako zavirivanje u tuđa pisma nije već samo po sebi direktno upisano u radoznali ljudski kod, čitanje prepiske Danila Kiša biće još veća poslastica ljubiteljima književnosti i istraživačima njegovog dela.

Izdavačka kuća KOV iz Vršca je 2005. godine imala sličan izdavački interes, i pod istim nazivom, „Iz prepiske“, objavila manji opus iz piščeve korespodencije. U njemu se jasno može videti da je književni život bio u središtu svih Kišovih pisama, da je najveći broj pisama razmenio sa prijateljima-piscima čija je mišljenja uvažavao i čija podrška mu je bila potrebna, naročito u čuvenom slučaju „Grobnice za Borisa Davidovića“. Takođe vidimo da je Kiš pisanje pisama svesno odvajao od umetnosti, da mu je bilo mrsko, da je više voleo susrete uživo, te da, sem u izuzetnim slučajevima sa zvaničnicima, kopije pisama nije pravio niti čuvao.

Zato je ovaj izbor Mirjane Miočinović od čak 445 pisama (od kojih je 165 Danila Kiša) dragocen curriculum vitae našeg čuvenog pisca. Zbirka pisama je podeljena na 3 dela koja naslovima pozivaju na njegove tekstove „Po-etika“, „Život sam po sebi“ i na kraju „Život, literatura“. Dok su prva dva odeljka obuhvatila prepisku sa zvaničnicima (predsednikom Fancuske ili sekretarijatu za dodelu državnih stanova), treći deo obuhvata najbolji deo ove knjige – obimnu prepisku sa književnicima, prevodiocima i izdavačima kroz koju defiluju neka od najznačajnijih imena svetske književnosti: Josif Brodski, Filip Rot, Suzan Zontag, Čarls Simić i mnogi drugi.

Biznis lekcije Danila Kiša

Teško je praviti paralelu između jedne kompleksne, literarne ličnosti kao što je Kiš i poslova koje je on vodio i održavao. Ova pisma pokazuju njegovu izuzetnu brigu oko izdavanja svojih knjiga na drugim govornim područjima, pedantnu zaokupljenost oko prevoda i sumorna finansijska potraživanja koja su deo svakog posla, pa i književnog. Vidimo Danila Kiša koji iznova podseća na plaćanja koja mu sleduju, na rokove koji treba da se ispoštuju i na tačnost i dubinu prevoda koji zahteva. To se posebno odnosi na engleski jezik, koji nikada nije do kraja savladao i čije prevode je sa posebnom pažnjom pratio.

Upečatljiva je prepiska sa Drenkom Vilen, zastupnicom velike američke izdavačke kuće koja se naročito potrudila oko izdavanja Kišovih dela, ali čije usluge je ipak odbio posle mnogo peripetija i velikog nezadovoljstva zbog pomeranja rokova (čak i njegovog dolaska u Njujork). Iz pisama stičemo utisak da je Kiš tačno znao šta hoće i da je u velikoj meri insistirao da to tako bude i realizovano, bez obzira na ljubaznost, srdačnost i predusretljivost sagovornika. Ni traga od književničkog nesnalaženja, umetničke zbrke i ljudske tolerancije.

Takođe vidimo i da su pisma koja je vodio „poslovno“ sa prevodiocima i izdavačima bila ažurnija, češća, redovnija, iz čega se nameće misao sa početka teksta da je korespodenciju smatrao kao „posao“, te da se sa najbližim prijateljima slabije dopisivao (daleko od toga da mu je kao Pekiću korespodencija bila kao život), uz velika kašnjenja i izvinjenja zbog svoje lenjosti.

Nobelovom komitetu, s ljubavlju

Teško je odrediti kako se ljubav prema Danilu Kišu cementirala tokom godina, pa je i autorka ovih redova pripadnica gotovo nekritičke kišofilije. Čvrsti temelj književne bezuslovne simpatije udarila je zbirka Rani jadi. Srednjoškolski uragan je dodatno uzburkala „Mansarda“ i „Bašta, pepeo“, a već studentske godine zdušno navijanje u polemikama i „Času anatomije“ održanoj celokupnoj književnoj javnosti. Britke i inteligentne opaske kritičara koji su stavljali primedbe na njegovo prenaglašeno (i lažno) disidentstvo čitali smo sa pažnjom i zanimanjem. Kritika nas je držala do prve Kišove rečenice, kada su i najpametniji razlozi padali u vodu, a njegova magija nas ponovo uzimala pod svoje. I to traje i danas. Čitamo pisma Danila Kiša sa radošću prepoznavanja i sa svešću da ćemo takvu književnu veličinu teško ponovo imati.

U prilogu dostavljamo pismo Wladimira Krysinskog Nobelovom komitetu o predlogu Danila Kiša za najprestižnije svetsko književno priznanje.