Jesen, Ali Smit

U  pogovoru knjige stoji da je Ali Smit želela da napravi književni eksperiment pišući o trenutnim globalnim dešavanjima koja svet menjaju, proveravajući da li je književnost zadržala svoju moć da te promene prati  i da ih komentariše.

Na jednom mestu napisano je: „Ako želiš da menjaš ljude, ne odmeći se“ , to mi se mnogo dopalo, potrebna je prisutnost u svetu, na način koji je to Ali Smit uradila.  Nakon čitanja, pomislila sam ako je tako, eksperiment je uspeo, ovo zamorče bilo je svedok jedne moćne književnosti.

Foto: Amare Librum

Jesen, i jesenja neminovnost… “Rastus je bio zaljubljen u malu belu devojčicu. Ali mala bela devojčica se razbolela, svi su mislili da će umreti. Neko je rekao Rastusu da će umreti kad opadne sve lišće sa drveta ispred njene kuće. Rastus je sakupio sve pertle koje je mogao da pronađe. Možda je raspleo i svoj džemper i isekao raspletenu vunu na komade.Trebalo mu je mnogo uzica. Popeo se na drvo ispred njene kuće i zavezao listove za grane.

Ali jedne noći dunuo je snažan vetar i oduvao sve lišće sa stabla.“  

Jesen je Danijel Gluk, čovek koji predstavlja antitezu svih promena, stalnost i mudrost, prvi komšija, koji podučava, koji pričuva kad nema ko, koji daje definiciju ljubavi, čije ime se izgovara u snu, konstanta koja se ceo život drži za ruku. Neki svet koji nestaje? „Beskrajno šarmatni Danijel! Taj čarobni život. Kako mu polazi za rukom?“

Ali Smit

Jesen je i Elizabet, ona bi mogla da bude list. A vetar je sve ono što je kovitla i što nosi i raznosi, godinama, napred i nazad, u nedogled… Tako je napisana ova knjiga. Nema lineranog toka, vitla nas, prvo nežno, pa onda jače, kroz događaje, sitne i neprimetne. 

Na prvi pogled ničeg revolucionarnog tu nema, ali Ali Smit nam pokazuje da smo svedoci revolucija koje nam se dešavaju ispred nosa, i to onih koje ne idu u korist čovečanstvu.

Elizabet Dimand, čije prezime znači ona koja zahteva, bori sa u knjizi sa birokratijom, nikako da ispadne kako treba na slici za pasoš, stasava, piše domaće zadatke, otkriva suštinu svoje majke, stidi se kolektivne svesti, stidi se kolektivnog zaborava, bori se protiv istorijskih nepravdi. Ili bolje rečeno „zahteva” istorijsku pravdu. Kroz prizmu odnosa Elizabet i Danijela, na samo 187 strana, pisaće nam Ali Smit o svetu koji nas okružuje! Svega se dotakla: ksenofobije, migrantske krize, bregzita, istine i laži, rata, tuge i boga, ljubavi, feminizma i muškog sveta, onog, kakav je bio još pre nego ga je Džejms Braun opevao, kako kaže na jednom mestu.

To čini vešto uplićući još dve priče, o dve devojke. U pitanju su zaboravljene pop-art umetnice: Polin Boti, koju Elizabet osvetljava pišući disertaciju o njoj i o nepravdi koja joj je naneta, i Kristin Keler – zbog koje je, iako je imala svega devetnaest godina, srušena jedna vlada Britanskog Kraljevstva.

Ali Smit

Nju naš Danijel, u sudnici u kojoj joj se sudilo, posmatra mladu i vidi ženu koja se pretvara u drvo! A ono što sam ja videla, to je ceo jedan svet bez pameti. Kroz likove te dve žene, prikazuje nam svu teskobu drugačijeg odgovora na nametnuto, na zahtevano, na podrazumevano, na prihvatljivo. Teskobu maestralno povezanu sa dobro poznatom klackalicom  „visokog samopouzdanja i niskog samopouzdanja”, što me je istinitošću, načisto dotuklo!

“Zdravo, rekao je. Šta čitaš? Elizabet mu je pokazala prazne šake. Da li izgleda kao da nešto čitam? Uvek se nešto čita. Čak i kada fizički ne čitamo. Kako ćemo drugačije pročitati svet? Zamisli to kao konstantu. Kao konstantu čega? Kao konstantu konstantnosti.”

“Ne volim kada prođe leto i dođe jesen, rekla je. Danijel ju je uhvatio za ramena i okrenuo je. Ništa nije rekao. Krajolik ispod njih pokrivale su zelene i plave boje još obasjane suncem. Podigla je pogled ka njemu, pokazao joj je da je leto još tu. Niko nije govorio kao Danijel. I svi su govorili kao Danijel.”


Nežna je noć, F. S. Ficdžerald

“Na prijatnom žalu francuske rivijere, otprilike na pola puta između Marseja i italijanske granice, stoji veliki ponositi hotel roze boje. Palme mu s poštovanjem hlade porumenelu fasadu i pred njim se pruža kratka blistava plaža(…)”

Jednog junskog jutra 1925. godine u taj hotel doći će majka i ćerka. Majka je bila usnule lepote, ali ćerka – Rosmari je “nosila magiju u ružičastim dlanovima i obrazima obojenim ljupkim plamenom, nalik na uzbuđeno rumenilo dece, posle kupanja uveče”. 

Foto: Amare Librum

Kako će taj dolazak biti zapažen! Mlada i jedra američka glumica, svesno i nesvesno razdrmaće sklad tog letnjeg pansiona punog mondenskog sveta. Bračni par Dajvera, koji su spolja izgledali kao “najviša evolucija klase” blistava su pojava na toj plaži. Nikol Dajver, mlada žena, karakterna i smele lepote i njen muž Dik Dajver, psihijatar, lep, naočit, šarmantan, privlačiće poglede svih prisutnih pa i pristigle Rozmari. 

 “Ti si jedina devojka koju sam nakon dugo vremena video a da zaista izgleda kao nešto što cveta” – bio je samo jedan od komplimenata koji je Dik uputio Rozmari i koji je nju nepovratno odveo u zaljubljenost.

Francuska rivijera, lepi ljudi, neobavezan flert i ljubavni trougao, samo su nežan uvod u mnogo mračniju i kompleksnu psihološku priču. U priču koja govori o ljudskim slabostima i pozadinskim tugama, licima i naličjima, udarcima koje dajemo i onim koje podnosimo, stojećki.

Da, flertovaće Dik Dajver sa devojkom “koja cveta”. Da, flertovaće i ona, mlada i zaljubljena i potpuno nesvesna  specifičnog odnosa dvoje supružnika u čijem središtu će se naći. 

Ficdžerald je kroz odnos bračnog para Dajver, u stvari pisao o svom braku, prepunog razmirica i psihičkih ispada svoje supruge Zelde, koja se više puta bezuspešno lečila od različitih psihičkih oboljenja, između ostalog i od šizofrenije i bipolarnog poremećaja. U knjizi, Nikol je prelepa pacijentkinja u koju se mladi psihijatar zaljubio i sa kojom se oženio, čvrsto ubeđen da će se tako najbolje brinuti o njoj. Međutim, stvarnost potpuno ruši sva nadanja, a njihov zajednički život i pored očigledne ljubavi, postaje pretežak i neodrživ, a događaji koji se nižu samo ih udaljavaju. 

Frensis i Zelda

Osećanja koja gaje su snažna i mi kao čitaoci njih ne vidimo kao suprotstavljene strane, već kao dvoje podjednako tužnih ljudi. Bespomoćnih.

U jednom od intervala kada se Nikol osećala dobro, ona Diku govori nešto što može biti suština te ljubavi:”Ne tražim da me uvek voliš ovako, ali tražim da zapamtiš. Negde u meni uvek će postojati ova osoba koja sam večeras.” I Dik će pamtiti i deliti zdravu Nikol od bolesne Nikol. I možda prekasno shvatiti, da  pacijent prestaje to da bude, samo kada lekar nije u blizini.

“Ljudi pišu o izlečenim ranama, što je slobodna paralela sa patologijom kože, ali ne postoji tako nešto u životima pojedinca. Postoje otvorene rane, ponekad smanjene na veličinu uboda iglom, ali ipak rane. Obeležja patnje više se mogu porediti s gubitkom prsta ili očinjeg vida. Oni nam ne moraju ni nedostajati, ni minut u godini, ali čak i da nam nedostaju tu i onako više nema pomoći.”


Za Book Hub piše: Amare Librum

5/5

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *