S obzirom da je ovo roman prvenac, raduje me što smo već dobili formiranog pisca koji piše modernim jezikom, najobičnije stvari pretvara u najzanimljivije, uspeva da čitaocu nenamerno izazove smeh i na duhovit način osuđuje sve ono što je loše. Uroš Dimitrijević uveliko sprema drugu knjigu, pa se nadam da ćete do tada da pročitate “Sirote male ratove” kako bi na sledećoj promociji napunili neki kafić. Ili makar da blokiramo neki parking gde će ponovo otvoriti gepek svog automobila i prodavati knjige kao što je bio slučaj sa prvom promocijom.
Obuhvatiti vek, obuhvatiti život
Kada je pre nekoliko dana javljeno da je Nobelovu nagradu za književnost dobila Ani Erno „za hrabrost i kliničku oštrinu sa kojom otkriva korene, otuđenja i kolektivna ograničenja ličnog sećanja“, retko ko je u Srbiji znao ko je ona. Njene tri knjige na srpskom jeziku objavila je Prosveta još 1997. godine (Jednostavna strast, Mesto pod suncem i Nisam izašla iz svoje noći). Autorka je dala dva intervjua, u Večernjim novostima 1997. godine prilikom posete Beogradu i 2019. godine u NIN-u, premda ni to, kao ni njeno empatično oglašavanje povodom bombardovanja Srbije 1999. nije mnogo učinilo za njenu popularnost kod nas.
Samo posvećeni ljubitelji književnosti su sa pažnjom pratili šta se dešava u susednoj Hrvatskoj sa delima Ani Enro.
Moj tata krvari istoriju
Strip se pojavio 1986. i pred čitaoce doneo Mausa, kao priču koju vode otac i sin, kroz koju ćemo videti kontekstualni prizor doživljaja Drugog svetskog rata Špigelmanovog tate Vladeke i njegove mame Anje. Koristeći životinje koje govore, Špigelman svojim čitaocima omogućava emocionalno bezbednu distancu da mogu pratiti priču koja se odvija tokom holokausta. Sami čitaoci će, pre nego što shvate, biti sa Vladekom u najokrutnijoj jami Dantenteovog Pakla.
Vikend je za dobre stvari
U preporukama za vikend ove nedelje: španski dobitnik Nobelove nagrade Kamilo Hose Sela i jedan od najboljih romana koji su dobili NIN-ovu nagradu . Sudbina i komentari Radoslava Petkovića.
Ovo nije zemlja za nas
Tematska osnova Staklenog zida, slična je sa Tasićevim prethodnim romanima. Ponovo se susrećemo sa likovima izmeštenim iz prvobitnog okruženja (svoje domovine), vidimo nemogućnost njihovog stvarnog bekstva od istorijskog i porodičnog nasleđa, iznova se obrađuje tema suočavanja sa istorijom drugog podneblja, nanovo je prisutan i kontekst globalizma, i na kraju iznova imamo pokušaj da se u unutrašnjim preispitivanjima izađe iz istorijskog determinizma i pobegne u umetnost.