Jutarnja zvezda, Karl Uve Knausgor

Booka, Beograd, 2023.

Prevod: Radoš Kosović

 

Poslednji dani 2023. godine i prvi dani 2024. doneli su pravi književni izazov – novi roman Karla Uvea Knausgora pod nazivom Jutarnja zvezda. Od samog naslova, probudila mi se asocijacija na Miloša Crnjanskog i njegovo remek-delo Seobe. Posebno simbolika plave zvezde koja je na totalno drugačiji i neobičan način prožeta i kroz Knausgorovu priču.
Ako se setimo da kroz simboliku plave zvezde, Crnjanski otvara temu beskrajnog lutanja pod kolonijalnim silama, napuštanje poznatog prostora i traženja nade u nepoznatom, asocijacija će postati jasnija. Kod Crnjanskog, putovanje prema tuđem tlu nosi sa sobom i strepnju i nadu za boljem sutra, dok kod Knausgora naši čitaoci mogu naći sličnu simboliku ali u drugačijem istorijskom kontekstu (vremenu klimatksih promena, kraja kapitalizma, iscrpljenosti u upotrebi fosilnih goriva, zagađenja i sl.) – gde individua gubi kontrolu nad svojim životom i prepušta se tuđini neizvesne sudbine, nadajući se boljem. Međutim, početna intencija simbolike lutanja koja nam je poznata iz naše proze, prevazići će kolonijalne okvire i poprimiti obrise opštečovečanskog lutanja u metafizičkom poimanju univerzuma pred nejasnim novim dobom koje ne nudi optimistične perspektive za budućnost. Knausgorova ideja tu simboliku proširiće na put koji će naša seljenja voditi kroz mračne vizije poput one plave zvezde – Melanholije (planete na putu sudara sa Zemljom), koju nalazimo kod čuvenog skandinavskog režisera iz Danske – Larsa von Trira, pa sve do sličnosti sa još jednim njegovim filmom – Trirovim vizijama Danteovog pakla u Kući koju je izgradio Džek, nudeći nam širok spektar iskustava i uznemirujućih emocija budeći u čitaocima istinsko egzistencijonalno drhtanje.
Knausgorov roman prepliće žanrove poput realističkog romana, autofikcije, trilera, filozofije, religije i naučne fantastike, stvarajući tako pravi galimatijas novog proznog izraza. Ovaj roman postavlja temelje za istraživanje širokog spektra emocija i iskustava, odvodeći čitaoca na putovanje kroz različite dimenzije književnosti posmatrane u njenom totalitetu od postanka pa do danas. 

Delo postavlja izazov ne samo kroz svoju kompleksnost i mrežu referenci, već i kroz sposobnost da iznova definiše granice književnog izraza, što Knausgor, čini mi se, pokušava od kada je stupio na svetsku književnu scenu. Čitalac se suočava s mnoštvom slojeva i dubina koje podstiču razmišljanje i interpretaciju. Ovaj roman je poziv na istraživanje i istovremeno podsticaj da se književnost sagleda iz novih uglova, hrabro koračajući u nepoznato i otvarajući vrata za nova otkrića u svetu književnosti.

Galimatijas žanrova

Knausgard je poznat po autofikciji, naročito kroz monumentalni opus Moja borba. Ove knjige uranjaju u emocionalne analize života, govore o oduševljenju i dosadi ljudskog postojanja, nudeći prozni izraz koji je književnoj publici delovao kao nov i radikalan. S druge strane, Jutarnja zvezda predstavlja jedinstveni hibrid koji kombinuje elemente trilera, realističnog romana i teološko-duhovnog traktata. Ona nežno nijansira apokaliptični ton, postavljajući ga kao gotovo realnost, a ne kao plod mašte. Ova knjiga balansira na ivici stvarnosti i apokaliptičnih pretenzija koje se približavaju više fantastici nego realnosti. Zamršena mreža žanrova čini je izuzetno intrigantnom, nudeći čitaocima ponovo novo iskustvo i podstičući ih na dublje promišljanje o granicama moderne svetske književnosti.

Način građenja sižea – fabularni tokovi

Delo je strukturisano u odvojena poglavlja, svako ispričano iz prvog lica devetoro različitih pripovedača. Svi oni se suočavaju sa poremećajima ili neobičnim događajima koji se podudaraju sa neočekivanom pojavom velike, sjajne zvezde na nebu, moguće supernove. Devet pripovedača – poput devet krugova paklam, teraju čitaoce da prođu kroz sveobuhvatnu ljudsku istoriju i njen predviđeni kraj još iz biblijskih vremena.
Jutarnja zvezda je podeljena na dva dela: Prvi dan i Drugi dan . Roman je sastavljen od priča devetoro različitih pripovedača. Njihova iskustva se prepliću bez jasnog redosleda, počevši od Arnea, koji neodoljivo podseća na samog autora: sredovečni profesor alkoholičar koji odmara sa porodicom i priprema predavanje o carstvima mrtvih u književnosti. Ostali likovi uključuju Ketrin, sveštenicu norveške protestanske crkve koja ne želi da se vrati kući svom suprugu; Justejn, novinar koji piše o umetnosti po kazni (inače je novinar –kriminolog); Turid, negovateljicu; i Egila, razvedenog komšiju koji je nekada pravio dokumentarne filmove i ostali.
Dok se ovi životi odvijaju tokom dva dana, događaju se zlokobni znakovi – proročanstva – koji književne likove pomeraju sa normalne linije života. Zapanjujuće količine riba se love, životinje se neobično ponašaju, vreme je toplo, događaju se strašne nesreće, ali i mnoge od njih se čudom prevazilaze. Nekoliko likova ima halucinacije, a njihovi simptomi ostavljaju misteriju – da li su u kontaktu sa nečim onostranim ili je to posledica psihičke bolesti.
Džinovska zvezda ili tako nešto. Jezivo je. Ptice su počele da pevaju. Stojim na putu ispred kuće.
Stvarno? – rekla je. Izađi da vidiš kad budeš mogla – rekao sam. – Neverovatno je. (…) šta je već to bilo što se uzdizalo na nebu uznemiravajućom brzinom.“

Na prvi pogled, roman deluje jednostavno, ali se postepeno otkrivaju skrivene veze među likovima, što izaziva sumnju u jednostavnu hronologiju u građenju sižea. Nestanak četiri mladića iz death metal benda remeti ionako zlokoban tok događaja. Knausgorov stil u jednom trenutku podsećaće na noar nordijske horore i trilere, pojačavajući svest kod čitalaca o onome što se izbegava ili poriče. Svi likovi nose sa sobom neku tajnu ili krivicu – hibris koji dovodi do smrtnog greha koji će ih naterati da upoznaju smrt.
Na samom početku romana čitaoci će neizbežno pronalaziti sličnosti između svih likova (ne samo Arnea, kao potencijalog alter ega Knausgora). Pored očiglednih paralela u njihovim životima, stil unutrašnjih monologa deli mnoge karakteristike sa Knausgorovim prepoznatljivim književnim izrazom u Mojoj borbi. Posebno istraživanje samog sebe, fokus na svakodnevnim detaljima kako bi se zaobišli nepremostivi književni izazovi i kratke filozofske refleksije, odražavaju stil iz autorove autofikcije. Takođe, tu su privlačnost prema zavisnostima raznih vrsta (alkohol, pre svega), ljubav prema muzici (uključujući i samu plejlistu koja je integrisana u roman) i umetničko posmatranje prirodnog sveta, što su prepoznatljivi elementi njegovog književnog opusa.

 

Reference

Jutarnja zvezda nas uvodi u oblasti izvan ljudskog poimanja sveta, s naglaskom na neljudskom (životinje koje prelaze granice sopstvenih ograničenja) i kolektivnom iskustvu (višestruka gledišta – u kontekstu opštečovečanske istorije). Pre svega, roman se oslanja na poimanje apokaliptičnih vizija koje moderan svet neminovno nameće, podstičući nas na razmišljanje o sposobnosti ljudskog uma da razume i adekvatno reaguje na nešto što je potpuno izvan uobičajenog iskustva. Kroz teme vremena i prirode koje su van ravnoteže, Knausgord se oslanja na hrišćansku apokaliptičnu tradiciju, istražujući koncepte čistilišta, katabaze (Katabaza je termin koji potiče iz grčke mitologije i odnosi se na putovanje u podzemni svet ili carstvo mrtvih. To je vrsta spusta ili silaska u dublje sfere, često se koristi u književnosti ili mitologiji kao putovanje likova koji ulaze u tamne ili misteriozne dimenzije sveta. Termin se često koristi da opiše emocionalno ili duhovno spuštanje likova u nešto tamno ili teško razdoblje u njihovim životima.), vaskrsenja i praznine, kao što ih pronalazimo u biblijskom Otkrovenju Jovanovom.
Radnja romana se odvija u Bergenu, u Norveškoj, tokom dva vrela avgustovska dana. Tove, supruga Arnea (bračni odnosi i roditeljski konflikti među likovima zvuče poznato, gotovo identično kao u Mojoj borbi; detalji Tuveinog unutrašnjeg nemira direktno asociraju na krizu Linde Knausgor iz šestog dela Moje borbe), umetnica je koja prolazi kroz težak nervni slom, pritom zanemarujući svoju decu i supruga, dok Ketrin, sveštenica, sumnja u svoj brak koji joj se čini suviše hladan i bez emocija. Turid, medicinska sestra, radi noćnu smenu na psihijatrijskom odeljenju bolnice, dok njen suprug, neveran Justejn, pije i buni se protiv sveta ostrašćen jer je po kazni prebačen iz kriminološke redakcije u redakciju kulture lokalnih novina. Devet pripovedača, predstavljenih kroz Knausgorovu perspektivu, prolazi kroz alkoholizam, razočaranje u karijeru, krize vere i očaja.
U isto vreme, na nebu se pojavljuje ogromna nova zvezda. Da li je to supernova? Biblijsko upozorenje? Nepoznati događaj koji će se desiti? Ketrin se plaši, Justejn misli da je to Armagedon. S obzirom na neobično ponašanje životinja u Bergenu i viđenja čudovišnih figura u šumama, postavlja se pitanje da li se dešava nešto zlo ili su mrtvi počeli da oživljavaju kao u Otkrovenju Jovanovom?
Kroz poznate elemente svakodnevnog života, Knausgor unosi snažne elemente horora i verske teme koje malo podsećaju na njegova prethodna dela. Pripovedači doživljavaju granična iskustva između svesti i snova, života i smrti, a Knausgor postepeno uvodi čitaoce u istu vrstu dezorijentacije koju osećaju i likovi. Danteove teme i filozofske reference (Niče, Kjerkegor, Bataj) prožimaju se sredovečnim krizama modernih ljudi, istovremeno praveći jaz između onoga u šta verujemo i onoga što znamo (totalni krah istorije – kraj kapitalizma).

Problem našeg vremena upravo se sastoji u tome što je čovekov svet progutao sve, pa više ničeg nema mimo njega. Gde god se čovek okrene, susreće se s tuđim očima, ili s nečim što su tuđe oči videle. Na neki način ja nisam mogao dalje od vere. Još dok sam istupio iz državne crkve, prema hrišćanstvu sam osećao samo prezir, kao i prema svim drugim religijama, uostalom, mada me je vera i dalje zanimala kao fenomen – pitao sam se šta znači verovati. Pretpostavljao sam da vera daje smisao životu, a smisao me je zanimao. Činilo mi se da vera podrazumeva prihvatanje utvrđenog sistema, izvesnog paketa predstava i vrednosti koji su drugi ustanovili, te da se tako stečen smisao plaća gubitkom lične slobode. Mislio sam da je vera za proste, nesamostalne, ponizne, one koji se rado prepuštaju tuđem vođstvu. Kad sam prčitao Kirkegorovu knjigu Strah i drhtanje, međutim shvatio sam da postoji i drugačiji oblik vere, kao i drugačije hrišćanstvo od onog koje je Niče napadao – hrišćanstvo koje napušta društvo. U toj knjizi ima nekoliko neobičnih vinjeta od deteta koje odvikavaju od majčinih grudi; taj prvi odnos deteta – simbioza, toplina, sigurnost – odjednom mu biva zabranjen, te se u njemu budi želja za onim što više nije tu, zbog čega se okreće ka nečemu drugom što još nije dobilo oblik.To su drugi, to je društvo. A vera onda predstavlja udaljavanje od društa i ponovo okretanje ka nečemu drugom što još nije dobilo oblik.“

Esej o verovanjima o zagrobnom životu i smrti produbljuje temu romana, mada je neuspešno integrisan u narativ u formi epiloga. Arneov komšija Egil, pisac eseja (jedan od naratora M.R.), odražava metafizičku srž knjige, istražujući odnos fizičke stvarnosti i naše savremene percepcije sveta.
Glavni likovi ovde duboko razmišljaju o životu i smrti. U razgovorima uz pivo, Arne i Egil dotiču teme vere, smrtnosti, i značenja postojanja. Ketrin se priseća mladosti i vremena koje je, kad je prošlo, shvatila kao neponovljivo. Sulvej, vozeći se kući posle smene u bolnici, razmišlja o tome kako mladi ljudi koji žive blizu bolnice ne shvataju istinsku prirodu onoga što se tamo događa, jer smrt je uvek negde drugde.
Ali, dok su ontološka razmišljanja likova u Mojoj Borbi smeštena u potpuno realistični kontekst, u Jutarnjoj zvezdi brzo prelazimo u sferu zastrašujućeg i neobičnog. Neočekivani događaji postaju učestaliji. Čovek u Burger Kingu tvrdi da je Sin Božiji. Justejn saznaje uznemirujuće vesti o brutalnom ubistvu članova satanističkog benda. Takođe, se dešavaju stvari koje su potpuno neobjašnjive. Ketrin ima susret sa muškarcem na aerodromu koji se, sledećeg dana, ispostavi kao pokojnik kojeg ona sahranjuje, iako je sahrana bila dogovorena pre nedelju dana. Pacijent Inge, poznati političar, proglašen je mrtvim, ali se na kraju ispostavlja da je ipak živ.


Najčudnije od svega, na noćnom nebu se pojavljuje sjajna svetlost. Da li je to kometa? Supernova? Arne vidi tu svetlost kao nešto lepo, dok Ketrine misli da to ukazuje na nešto strašno. Egil prepoznaje pojavu kao jutarnju zvezdu iz Biblije, nazivajući je Lucifer (Jutarnja zvezda – Denica, poznata i kao Lucifer ili Fosforos, povezana je s boginjom zore – u rimskoj mitologiji kao sin Aurore, a u grčkoj kao sin Eosine. Lucifer je bio personifikacija jutarnjeg rumenila, nosilac svetlosti koji je donosio svetlost prirodi i ljudima svakog dana. U hrišćanstvu se ime Lucifer koristi za palog anđela, obično identifikovan sa Sotonom ili đavolom. Lucifer je bio jedan od najlepših anđela, ali se pobunio protiv Boga želeći da se izjednači s njim. Ovaj pad se opisuje u biblijskim tekstovima i povezan je s mitom o pobuni protiv božje volje. Smatra se da je Lucifer postao vladar pakla nakon što je proteran zbog svoje pobune. Iako su mitološke i hrišćanske interpretacije o Luciferu različite, u osnovi, on se često povezuje s jutarnjom zvezdom, simbolizujući svetlost i pad anđela, što ga čini značajnom i intrigantnom figurom u mitologiji i religiji M.R.), mada se u nekim delovima Novog zaveta termin Jutarnja zvezda odnosi i na Isusa , očigledno je da autor nije imao tu intenciju (mada ona može biti dopuštena u različitim interpretacijama). Sledećeg jutra, svetlost je još uvek prisutna, a čudni događaji se nastavljaju. Hiljade bubamara se pojavi na Vibekinoj terasi, a iz šume se čuju neljudski zvuci.
„Svetlost nije ispunila baštu, pomislila sam – naprotiv ispraznila ju je. Odnela je mrak, ali i smisao.“
Niz čudnih situacija sa životinjama i ljudima se nastavlja. Tove, uranjajući u ludilo, odseca glavu porodičnoj mački, a Arne pronalazi stotine morskih rakova na putu. Ogromna ptica se spušta ispred Ketrin dok sedi u kafiću. Turid se suočava sa nečim u šumi što prvo smatra ljudskim, ali shvata da to nije bio čovek već sam đavo.
Nerazjašnjena svetlost na nebu i čudni događaji otvaraju mnoga pitanja i unose elemente nadrealnog u svakodnevni život likova.
Kroz ovo delo iako se kreće kroz žanrovski galimatijas, Knausgor ostaje blizak svojim likovima i načelima autofikcije, oponašajući njihove misli i osećanja. Likovi, sa svojim slabostima i mučnim osobinama, pružaju uzbudljiv materijal za istraživanje. Justein, sa svojom neskrivenom mrzovoljom i alkoholičarskim ispadima, predstavlja jedan od najupečatljivijih arhetipova. Uprkos svemu, Knausgor ostaje veran svojim junacima, bez obzira na njihovu zlobu, sramotu i sitne trenutke slave i provodi ih poput Vergilija kroz Danteov pakao – Zemlju.
Završna pogavlja stvaraju zaplet sa mnogim neispričanim pričama, zbog čega je možda preuranjeno analizirati formu knjige dok ne vidimo njihove nastavke.

Von Trirova Melanholija i Knausgorova Jutarnja zvezda

Ono što može povezati ova dva autora u interprataciji je karakterističan početak dela kod oba umetnika. Na početku, roman, a i Trirovi filmovi poseduju mračan ton skandinavskih knjiga koje često slikaju dosadu ili anksioznost, često kroz umetničke književne ili filmske likove sa komplikovanim brakovima i disfunkcionalnim porodicama, nesnađenom decom i problemima s alkoholom. Posle prvog narativnog toka Jutarnja zvezda promeniće diskurs i pomalo će podsećati na kriminalističke zaplete Ju Nesbea koji je takođe prevodio sjajni Radoš Kosović čiji prevod na srpski jezik čitamo i u ovom romanu. Naslutićemo Knausgorovo objašnjenje kako se čovek s aerodroma našao u sanduku u crkvi kod Katrin i povezaćemo to s masakrom death metal benda u načinu građenja sižea. I kod Trira i kod Knausgora siže počinje da vuče elemente fantastike poput onih iz dela Stivena Kinga, sa čudnim ponašanjem životinja i gotovo-ljudskim stvorenjima koja proizvode jezive zvuke u šumi (kod Knausgora), dok u Melanholiji čudno ponašanje konja, insekata i ptica u prirodi. Na kraju, kod oba autora ulazimo u sferu naučne fantastike, gde se gradi osećaj čuda i užasa prema kraju fabularnog ili filmskog toka. Ovaj rastući osećaj strepnje i nelagode, koji kulminira u transformaciju prepoznatljivog sveta u nešto iz noćne more, podseća na moćne i poznate priče naučne fantastike o kosmičkim kataklizmama. Dok kod Knausgora naslućemo apokalipsu u modernom čitanju konteksta, kod Trira nalazimo film o katastrofialnom sudaru Zemlje s ogromnom plavom planetom zvanom Melanholija. Knjiga i film poprimaju potpuno apsurdne vizije koje čak i potpune skeptike čine opsednutim fantazmagoričnim vizijama koje kao da proviruju iz najskrivenijih arhetipa ljudskog postojanja. Kod čitaoca i gledaoca nastaje neka pomalo pretenciozna fascinacija i nekoliko trenutaka prave vizuelne i književne briljantnosti, posebno u tajanstvenom nizu snova koji započinju film ili se razvijaju kroz roman.

Mislim da Von Trier, kao i Knausgor, imaju nešto što liči na pravljenje nelagodnosti čitalačke ili filmske publike kao dela same književne ili filmske predstave. Počevši od naslova koji prave aluzije na naciste pa sve do grotesknih i jezivih scena kod Trira, naročito u Kući koju je izgradio Džek.
Melanholija gledamo kao lep i umetnički film o kraju sveta, dok je kod Knausgora to dobar i uzvešeni roman o apokalipsi. U filmu Kirsten Danst igra Džastin (pravda), problematičnu mladu ženu koja se udaje, a Šarlot Genzburg je njena sestra Kler (razum) čiji milionski, bahati suprug, kojeg igra Kifer Sazerland, plaća za grandioznu i skupu svadbu u raskošnom hotelskom kompleksu na selu. Tu je i lepa uloga Udo Kira kao gej planera svadbe. Ali savršen dan Danstove kvari emocionalna napetost, posebno između njenih razvedenih roditelja, odlično, ali suviše kratko prikazanih od Šarlot Rampling i Džona Hirta, a ove napetosti katastrofalno otključavaju Džastininu sopstvenu sklonost ka depresiji ili, zapravo, melanholiji. Možda je brak, u Šekspirovom smislu, nezvezdan, i oni, poput ostatka čovečanstva, su pogođeni ogromnom planetom koja navodno ide ka sudaru sa Zemljom. Kler, navodno smirena, ta je koja podleže nepodnošljivoj panici, dok za depresivnu Džastin, apokalipsa je ekstatično olakšanje. Treći čin je sam kraj sveta: zamagljen, sanjiv, čudan događaj koji oduzima svaku nadu ka spasanjenju. Najbolji deo filma je kratak početak: čudan, halucinantni montažni niz mesečevih ili Melanholijom obasjanih slika, koji predstavljaju teme i izobličenu slutnju narativa: oni odzvanjaju nekim od najuznemirujućih slika u Von Trierovom Antihristu ili viziji pakla u Kući koju je sagradio Džek. Tu atmosferu susrećemo i kod Knausgora, čiji Egil poput Džastin potpuno oduzima optimizam i nadu iz dela i kao da ponavlja njene reči kroz svoj završni prolog- esej: Zemlja je zla. Nema potrebe da tugujemo za njom.
„Dok se vidljivi, opipljivi i konkretni svet ispitivao i objašnjavao u narednim vekovima, da bi na kraju naizgled bio lišen svake misterije, znanje o smrti se nije promenilo. Ajnštajn nije znao više o smrti nego prvi pećinski ljudi. Nije bilo mesta za smrt u tom sporom viševekovnom pokretu koji je smanjio istinu, u kojem je prirodna nauka tražila najmanju moguću tačku, tačnije činioce atoma, kako bi objasnila svet polazeći odatle. U ranijim sistemima spoznaje, na primer u antici ili evropskom srednjem veku, istina se tražila na suprotnoj strani, u složenosti života, a u toj celini, koliko god delovala pogrešno u našim očima smrt je imala važno mesto. Šta radimo pred onim što možemo nazreti, ali ne možemo znati? Zatvaramo oči pred tim. (…) jezik ograničava stvarnost, koliko ga uređuje, postavljajući njegove elemente u logične sisteme, čija je priroda takva da ne vidimo sistem ni logiku, već samo svet koji prikazuju. (…) A večeras se nova zvezda pojavila na nebu. Sada sija iznad mene. Jutarnja zvezda. Znam šta to znači. Znači da je počelo“

 

5/5

1 Reply to “Beskrajni plavi krug i u njemu jutarnja zvezda”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *