Intervju sa piscem Milošem Grozdanovićem
Ako biste želeli da uronite u identitet jednog, istorijom i kulturom bogatog grada, kakav je Niš, nećete naći boljeg vodiča za to od pisca Miloša Grozdanovića. Jer, pisac sa kojim smo imali prilike da razgovaramo govori niški, piše niški i živi niški.
Do sada je objavio romane Yugo, Uzrok smrti ne pominjati, ni u crkvenim knjigama, ni u molitvama, Mali roman o Konstantinu Velikom, Čitanje knjiga je štetno po zdravlje i Herceg Polanski – Usmeni ispit iz Kreativnog pisanja, na osnovu koje je nastala pozorišna predstava koja je nedavno imala premijeru u Narodnom pozorištu u Nišu. Isti roman je ovenčan nagradom „Slaviša Nikolin Živković“ za najbolji rukopis na srpskom jeziku za 2019. godinu. Trenutno radi u privredi, a mi smo iskoristili priliku da popričamo o niškim književnim temama.
Znamo koliko ste svestrani i koliko se pronalazite u različitim oblastima stvaranja. Kako biste sebe predstavili i šta najviše volite da radite?
Ja sam kontraverzna ličnost. „Izrazito suv i debeo“, što bi rekao Jelenče u Radovanu III. U zavisnosti od situacije se gojim, mršavim, produžujem, skraćujem. Skup, naizgled, nekompatibilnih reči opisuje me u punom kapacitetu. Pravnik, matematičar, profesor kreativnog pisanja, grafički dizajner, istoričar, proizvodjač domaće rakije, sakupljač razglednica, pasionirani ljubitelj pucketavog zvuka gramofonskih ploča, strastveni filmofil, meraklija, staromodni intelektualac koji uživa u svim novotarijama modernog doba, autor šest romana i dva deteta ženskog pola…
Nedavno je objavljena vaša nova knjiga „Mali roman o Konstantinu Velikom 2: Papino nasleđe“? Šta se desilo sa prvim delom ovog romana i da li je ovo njegov svojevrsni nastavak?
„Papino nasledje“ svakako jeste svojevrsni nastavak „Malog romana o Konstantinu Velikom“, ali, ujedno, predstavlja i zaseban roman koji se može čitati i bez predznanja o sadržaju, i uopšte, postojanju prvog dela. Namenski je pisan tako jer sam mišljenja da „Mali roman o Kontantinu Velikom“, makar u izvornom obliku, nikada više neće ugledati svetlost dana i da, sem onih sedam primeraka, koji su pronašli put do svojih čitalaca, nauštrb celokupnog tiraža koji je volšebno nestao, bilo je potrebno ljudima omogućiti da prate radnju fabule, odnosno, pročitaju roman bez problema.
Šta mislite, zbog čega je Konstantin Veliki toliko velika inspiracija i koliko je teško doneti nešto novo u književnom smislu sa već poznatom istorijskom temom i građom?
Narod, možda, ne zna mnoge stvari, ali jedno svakako zna: da nadene čoveku nadimak. Čim su njega prozvali Veliki, automatski se otvara mogućnost da tu ima nešto da se čačka. I svako do nas, bio iz Čačka, ili ne, moći će tu nešto da iščačka… Razlika je samo u pristupu. Večita nedoumica mladića iz vremena nas koji smo se momčili u XX veku, sakupljena u vaskolikom filozofskom delu „Kako da joj pridjem“, lako se prevazilazi ukoliko kao kelner Žan u Nušićevoj komediji „Mister Dolar“ odlučno kažete „Prilazim ja gospodji s leve strane“… Ja odlučih da ovoj temi pridjem kako sam prišao i ne žalim. To je princip. A, samo, „princip je isti, sve su ostalo nijanse“…
U delu „Papino nasleđe” istražujete zapravo Konstantinovo nasleđe i uticaj koji je jedan artefakt ostavio na potonje epohe. Detektivska priča u koju su upleteni savremeni junaci se uveliko bave ključnim temama „biti il’ ne biti“ za budućnost sveta kakav poznajemo. Koliko je bilo teško za vas da gradite fikciju kroz istorijsku građu?
Ne previše, imajući u vidu da sam se dosta zabavljao čineći to. Istorija je moja pasija još od detinjstva i toliko sam srastao sa njom, da, mogu slobodno reći, smo postali i drugari. A kada s drugom, s kojim se poznajete iz vremena kada ste se igrali u pesku, nešto radite sve ide, nekako, lako. Čak i mašta koja povezuje dve istinite stvari, likove, dogadjaje, upliće se nekako prirodno, kao veštački kuk u telu čoveka…
Kako ste balansirali između istorijskih činjenica i fikcije u romanu? Da li ste pravili kompromise da bi priča bila zanimljivija?
U skorije vreme su mi dva veoma bliska prijatelja, jedan iz gimnazije, drugi sa fakulteta, ponovili istu rečenicu „Došao sam u godine, kada sam i suviše star da bih pravio kompromise“… Trudio sam se da nadjem opravdanje ili istorijsko utemeljenje za svaku svoju ideju koja je utkana u tu priču. I, hvala Vam, što mislite da je zanimljiva.
Šta pisac Miloš Grozdanović misli o liku iz knjige Milošu Grozdanoviću?
To nije za novine. Isuviše se dobro poznajemo.
Vaš roman se odvija u Nišu, gradu bogate istorije i kulture. Koliko je važno mesto radnje za priču koju ste želeli da ispričate?
„Kud god da krenem, tebi se vraćam ponovo“ je stih koji svom rodnom gradu pevam svakoga puta kada se vraćam sa nekog puta. Grad Niš je jedini lik koji se imenom i prezimenom provlači kroz svih mojih šest romana. Dobijam, u poslednje vreme, dobronamerne savete da „izadjem iz Niša“ jer sagovornici smatraju da sam ovim romanom zaokružio odu svom rodnom gradu i da se otvorim ka svetu. Ovaj roman nije mogao bez Niša, a za naredne, videćemo. Tako da je odgovor na vaše pitanje da je od krucijalnog značaja!
Zanimljivi je postupak izgradnje romana. Na momente postmodernistička, na momente denbraunovska poetika. Stičem utisak da je za vas pisanje igra. Koliko volite da istražujete nove postupke u pisanju?
„Život je lep“, ali suviše kratak. Zbog toga se trudim da se u njemu igram sa svime onim što mi pričinjava zadovoljstvo. A pisanje to svakako jeste. U poslednjih nekoliko godina sam ga zapostavio zbog nekih drugih stvari, ali sam se, radeći na ovom romanu, prisetio svih lepota ovog posla i odlučio da mu se vratim. Ali, da citiram samog sebe sa početka intervjua, s obzirom na to da sam „staromodni intelektualac koji uživa u svim novotarijama modernog doba“ volim da stalno nešto čačkam i istražujem, oduzimam i dodajem, nikada to nije baš sasvim isto. Kao u onom nišlijskom vicu „isto, a nije isto“…
Velibor Petković je lepo u pogovoru primetio da se roman čita kao svojevrsna reklama za pojedina mesta i proizvode. Kao da koristite tehnike društvenih mreža u pisanju, pa tako „tagujete“ osobe, označavate lokacije i haštagovima povezujete pojmove. Da li ste pomislili da bi ovo bio jedan idealni „onlajn“ intertekstualni roman sa haštagovima i linkovima?
Ovo je svojevrsni roman igrokaz, za koji je jedan komunikolog rekao da ga podseća na ono što su u mladosti zvali „Abecedno kazalo“, a predstavlja odgovor na izazov iz intervjua koji sam, upravo sa Veljom Petkovićem, radio 2012. godine. „Papino nasledje“, je u tom smislu nastavak „Malog romana o Konstantinu Velikom“. Zanimljiva koncepcija romana, edukativnog karaktera, bez ijedne ružne reči, koja svojom strukturom ide ispred svog vremena i, možda, predstavlja dobar predložak za ono što danas zovemo aplikacija, a što je u godini nastajanja prvog dela romana bilo daleko od nas, a sada je sastavni deo naših života.
Književnost često služi kao ogledalo društva. Koje aspekte savremenog društva ste želeli da istaknete kroz ovaj roman?
Odgovor na ovo pitanje se, generalno, prožima kroz prethodno Vaše pitanje, a, Boga mi, i moj odgovor.
A pop kulture? Koliko je Žikina dinastija imala uticaj na Mali roman o Konstantinu Velikom?
Pop kultura je sastavni deo života svakog mislećeg bića. Pogrešno je današnje shvatanje da dobijanjem fakultetske diplome postajete intelektualac. To je samo jedan od faktora koji utiče na to. Koliko je danas ljudi sa fakultetskim diplomama koji osim tog parčeta papira nemaju ništa drugo da pokažu samo je dokaz moje teorije. Mene su vaspitavali da moram da imam znanje. Ali ne samo klasično znanje koje daje obrazovanje, već i znanje iz svakodnevnog života, počev od osnovnih veština koje su nam potrebne za puko preživljavanje, do popularne kulture i opšte informisanosti. Otuda ni ne čudi što mogu da povežem Živorada Pavlovića i Konstantina Velikog. Iako sam, lično, ja, možda i jedan od retkih Srba, koji se više identifikuje sa Milanom Todorovićem (u prvim delovima serijala poznatim pod prezimenom Djordjević), nego sa Herr Žikom…
Koliko je važna uloga knjiga i čitanja u razvoju kulture u Nišu? Da li verujete da književnost može imati uticaja na društvo?
„Mnogo će vode Nišavom proteći dok Nišlije shvate značaj štampe“, reči su koje izgovara niški glumac Mladja Nedeljković u najgledanijem srpskom filmu svih vremena „Zoni Zamfirovoj“… Od kraja XIX veka, kada se dešava radnja filma snimljenog po delu Stevana Sremca, do danas, uspeli smo, itekako, da shvatimo značaj medija. Ali sa čitanjem i dalje kaskamo. „Knjige, braćo moja, knjige, a ne“ laptopovi i mobilni, parafrazirana je rečenica Dositeja Obradovića koju vrlo često volim da koristim. Ne može bez ovog prvog, znam. I sam se bavim poslom koji pospešuje njihovu upotrebu, ali to prvo, bez ovog drugog od ljudi pravi Potemkinova sela. Prikaze bez duše…
Niš ima bogatu književnu scenu i vaš roman je njen svojevrsni omaž. Molim vas, objasnite šta je ŠNKK, a zatim i zbog čega u ŠNKK nema žena. Kako se dolazi do odrednice u „abecednom kazalu“?
ŠNKK prestavlja nišlijsku tajnu organizaciju, o kojoj se, gotovo i ne zna, ali koja, kroz svoje članove, „sve radi javno, da ne bi izgledalo da je tajno“. Kada se radi o tajnim organizacijama i enigmi koje ih prate, veo misterije vuče sa sobom i pitanja da li je ta organizacija svojevrsni Klub za gospodu koji je zabranjen za one koji imaju prednost spašavanja prilikom potonuća broda (čitajte: žene, deca i starci) ili je, možda, neko od članova ŠNKK i žena čije otelotvorenje prividom smatramo muškarcem. O tome ćete, kada smo kod „abecednog kazala“ doznati više ukoliko pročitate roman od A do Š (odnosno Ž, ukoliko je u pitanju latinično izdanje). Ili, možda, nećete…
Ko je najbolji pisac iz Duvaništa?
„Kraj će kaže“ jer „ne se znaje, Zare igra“…
Da li imate neku poruku koju ste želeli da prenesete čitaocima ovim romanom?
Da misterije i mašta pokreću, a smeh održava svet. Trudite se da kroz sve prolazite nasmejani, jer koliko god da Vam je teško, znajte da postoji neko na svetu kome je od Vas teže. Zato „Coca-cola i osmeh“, što bi rekla Dečka u filmu „Šećerna vodica“…
Kao neko ko vas poznaje kao velikog ljubitelja čitanja, ne mogu a da vas ne pitam ko su vaši književni uzori i da li su vas inspirisali u stvaranju ovog dela?
„Ja čitam“ je rečenica koja se, proročanski, provlači kroz skeč Top liste nadrealista govoreći o besmislu podeljenosti, ali u mom odgovoru ukazuje na to da je radnja koja je vremenski neograničena i beskonačno traje. Veliki je broj pisaca kojima se divim, ali je šestoro njih (trojica domaćih i trojica stranih) uticalo na mene da budem ono što jesam. To su Džon Fante, Robert Heris i Robert Ladlam od stranih, odnosno Branislav Nušić, Milorad Pavić i Svetislav Basara od domaćih. „Ne pitaj čoveka šta čita. Pitaj ga šta čita opet“ misao je Hercega Polanskog, mog najpopularnije lika, koje se iz literature preselio na daske koje život znače, tako da otvoreno mogu reći da su njih šestorica oni kojima se uvek rado vraćam.
Koji su vaši planovi za budućnost? Čini se da je kraj romana ostao otvoren i da misterija nije do kraja razrešena?
Kraj romana je ostao otvoren jer sam kasno rodjen da umesto, brata po frizuri, Jula Brinera rušim mostove, kao on u Bici na Neretvi… Neka ga „leba ne traži“, što bi rekla moja baba, otvorenim, pa ko zna da li ću se nekada na tu putanju vratiti. Drugi deo romana stigao je deset godina nakon prvog. Kada sam pisao prvi nisam imao zamisao da ću raditi nastavak. „Čitanje je štetno po zdravlje“ se, kao treći deo „Južnjačke trilogije“, pojavilo 12 godina nakon prvog dela „Yugo“, koji uopšte i nije zamišljen da bude trilogija, a pre nego što, možda, drugi deo „Šest dana juna“ ugledati svetlost dana. Kod mene Vam je sve okruglo, pa na ćoše. Kao što sam i rekao na početku intevjua „Ja sam kontraverzna ličnost“…