NASLOV: Dvoje 
REŽIJA: Aleksandar Petrović 
SCENARIO: Aleksandar Petrović 
ULOGE: Beba Lončar, Miha Baloh, Miloš Žutić, Borislav Radović, Nađa Kasapić
TRAJANJE: 88 minuta
DRŽAVA: FNRJ 
GODINA: 1961.

 

Kao pozitiv ili pak negativ dotadašnjeg talasa ratnih filmova u Jugoslaviji, 1961. godine pojavljuje se samostalni rediteljski film Dvoje, Aleksandra Petrovića. Uz film Ples na kiši, Boštjana Hladnika, ova dva filma se smatraju prvim primerima novog jugoslovenskog filma odnosno crnog talasa. Značaj ovog filmskog ostvarenja za jugoslovensku ali i kinematografiju danas, važno je sagledati vreme i mesto, kao i društvene i političke okolnosti pod kojim su filmovi crnog talasa nastajali.
Crni talas je prevashodno bio skup filmskih istomišljenika koji su svojim filmovima, stilski i tematski odstupali od tadašnjeg bavljenja temama NOB-a ili posleratne socijalističke obnove i izgradnje. Važnu ulogu je imalo i uplitanje političke pozadine obzirom da su se i ovi filmovi fininasirali iz državnog budžeta te je svako iskakanje iz okvira veličanja sistema i vlasti bilo upitno, zabranjivano i negativno komentarisano. Filmovi novog jugoslovenskog talasa se bave ličnim mitologijama, egzistencijalnim krizama, dosadi svakodnevnog urbanog života, pesimizmom, problemima u komunikaciji među ljubavnicima. Jedan od takvih filmova je upravo film Dvoje, Aleksandra Petrovića.

Dvoje Aleksandar Petrović
Ovaj njegov samostalni filmski debi jeste bio novi iskorak u kinematografiji. Prikazujući stanje a ne događaj, film govori o ljubavnoj priči između arhitekte Mirka (Miha Baloh) i studetkinje Jovane (Beba Lončar) koji se slučajno sreću, upoznaju i zaljubljuju se jedno u drugo. Njihova veza traje godinu dana, a onda Mirko jedne večeri saopštava Jovani da je više ne voli. Dakle, ovde je prikazana jedna prilično nepompezna ljubavna priča u kojoj se stavlja fokus na unutrašnja stanja likova, a ne na kolektivno interesovanje za ratnu tematiku. Prvi kadrovi su dugi prikaz beogradskih ulica uz pozadinsku džez muziku koja se provlači kroz ceo film. Film je snimljen ručnom kamerom, a korišćenje su stvarne lokacije što doprinosi uverljivosti i jednostavnosti. Petrović se odrekao prethodne narativne strukture koju je imao recimo u filmu Jedini izlaz (1958). Ne težeći da nam priča priču, Petrović glavnog junaka stavlja u različite prostorne odnose kao što su upoznavanje Jovane ispred bioskopa, njegova dalja potraga za njom, promišljanje o ljubavi gledajući u parove na ulicama dok se iz mase čuju različiti muški i ženski glasovi, kasnije govorenje o njihovom ljubavnom odnosu ali i njegovo shvatanje da ljubav nekada prosto nestane – što jeste bio modernistički izraz kome se prikazuje stanje jednog čoveka, a ne kolektiva.
U ovom filmu nema društveno-političkih komentara, veličanja državnog sistema niti kolektivne ideologije što je uzrokovalo da jednoj strani filmskih kritičara i gledalaca film bude površan, nesugestivan i previše ležeran. U filmu nema velikih kulminacionih momenata što dovodi do utiska da je film zaista ravna linija, koja ima poražavajući i ambivalentan kraj. Ono što se čini kao nedostatak jeste dublje prikazivanje unutrašnjih previranja junaka – dok Mirko posmatra zaljubljene parove na ulici koji govore jedno drugom „Voleću te zauvek“ i kroz unutrašnji monolog preispituje sopstvenu ideju o ljubavi ili kada vidi par koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći, a kojima je prethodno pripalio cigaretu na ulici i divio se njihovom izgledu kao par (kada i shvata da više ne voli Jovanu) – nedovoljno je razrađeno kao psihološki i duševni momenat.
Ako uzmemo potencijalnu autorovu nameru da unese novi modernističku individualnu temu, on jeste uspeo. Prikazajući potpuno običnu ljubavnu priču koja nema velikih momenata već pesimističan kraj, filmom je prikazao stanje čoveka u urbanom i pesmitičnom posleratnom društvu naspram filmova koji su do tada obrađivali rat i veličanje.
Ton filma postaje mračniji u drugoj polovini filma kada se javljaju prva preispitivanja Mirka i Jovane koliko su i posle godinu dana u ljubavi. Javlja se značajan momenat sumnje kod Jovane kada pita Mirka: Koliko dugo živi ova ribica?, što se dovodi u paralelnu vezu sa njenim preispitivanjem koliko će trajati njihova ljubav, te je u ovom primeru jasno stavljen fokus na individualno stanje. Ili u scenama u kojima Mirka proganjaju slike para poginulog u saobraćajnoj nesreći, u kojima Mirka opterećuje razgovor sa Jovanom, te on zamišljen gleda u druge žene, njihovu lepotu i telo, scene u kojima dolazi do svađe zbog Mirkovog kašnjenja na sastanak i njegovo udaljavenje od Jovane.
Sve ove scene iako poprilično statične i ležerne ipak daju jednu sliku stanja glavnih aktera filmske priče bez većeg klimaksa koji bi izbacili gledaoca iz te ležernosti koja traje od početka filma. Mogli bismo reći da je ovde iz jednog velikog i dinamičnog filmskog kadra posleratnih tematika, priča svedena na običnu, individualnu i unutrašnju, što je u to vreme predstavljalo iskorak u kinematografiji.
Završni kadrovi saopštavanja prekida veze jesu poetično ispunjeni Mirkovim rečenicama koje opravdavju njegovu odluku te oni sugerišu na sumornost, prolaznost i promenljivost ljudske pririode „Zar se možemo celog života vezati za jedno osećanje?“. I poslednji kadar u kome vidimo Jovanin u staklu stola poslatičarnice, gde su se njih dvoje našli, kako sedi sama i konobar sklanja čaše i briše taj isti sto, nagoveštava nam da je ovo jedna obična ljubavna priča bez velikih obrta i iznenađenja, ljubav koju smo videli ali koju ćemo zaboraviti jer već dolazi neka druga. U tom smislu, ovaj debi film Aleksandra Petrovića jeste bio korak izvan dotadašnjih kinematografksih okvira jer je polemičan film koji umesto kolektivne spoljašnjosti preispituje unutrašnjost čovek u urbanom društvu.

5/5

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *