Noći kuge, Orhan Pamuk
Kada je počeo da piše ovaj roman 2016. godine, Orhan Pamuk nije mogao ni da sanja da će stvarnost vrlo brzo da potvrdi događaje iznete u knjizi. Samo par godina od literarne zamisli o zaraznoj bolesti koja odnosi živote na izdvojenom ostrvu na Sredozemnom moru, pojavio se kobni virus, ovoga puta svetskih razmera i sa podjednako stravičnim efektima, koji je nepovratno promenio svet u kome živimo.
Na ovom životnom primeru jasno ćemo videti da nije imao pravo onaj ko je rekao da se istorija dva puta ponavlja, jednom kao tragedija, drugi put kao komedija. Ljudski životi izgubljeni u najnovijim događajima ne slute na komediju, ne teraju na smeh, već podsećaju na tragično ponavljanje istih matrica ponašanja koje smo prepoznali i u knjizi „Noći kuge“.
Crna kuga – krah čovečanstva
Za razliku od Kamijeve „Kuge“, koja se pretežno bavi egzistencijalnim i metafizičkim pitanjima pojedinaca u ekstremnim uslovima zaraze, Orhan Pamuk pokreće drugačije teme. U „Noći kuge“ vidimo pomeranje sa individualnog na kolektivno ponašanje, kao i razumevanje bolesti i epidemioloških mera na nivou zajednice i grupe ljudi.
Pitanje naratora je u velikoj meri ključ za razumevanje ovih povesti. Dok je Kamijeva „Kuga“ pisana kao hronika, direktno svedočanstvo učesnika događaja koji treba da nam potvrdi ozbiljnost situacije, Pamuk se vešto distancira 116 godina kasnije od pomenutih događaja, uzimajući za glavnog naratora istoričarku koja je lično (rodbinski) vezana za događaje koje opisuje. Pomenuta istoričarka takođe piše hroniku jednog mesta u doba zaraze, ali sa velikom vremenskom distancom, ličnim romantičnim afinitetima i na osnovu pisama koje je sultanija Pekize, njena prababa, pisala svojoj sestri (a videćemo da je i njena perspektiva bila sužena, zasnovana na pričama koje su do nje došle i onoga što je mogla da vidi kroz prozor svoje hotelske sobe).
Ovo višestruko pomeranje naratora je Pamuku poslužilo za stvaranje atmosfere prividne istinitosti i lažne dokumentarnosti jer čitajući roman shvatamo da je pripovedač sveznajući i da se jedino na taj „romaneskni“ način može ispratiti kompleksno klupko narativnih niti koje su ovde započete.
Bolesnik sa Bosfora
Godina je 1901. i sultan Abdulhamid II je posle rusko-turskih ratova izgubio brojne teritorije na Balkanu i na Sredozemnom moru. Krit je predat Grcima, a na insistiranje Engleza, Kipar je podeljen na dve samostalne jedinice. U tom sveopštem državnom nemiru gde se spoljna politika i u istoriji poznato „istočno pitanje“ prepliću sa unutrašnjim promenama na prestolu i borbom za vlast, brat Abdulhamida II, bivši sultan Murat V je zatočen, a njegove ćerke godinama zarobljene u dvorcu Dolmabahče do njihove udaje (sultanija Pekize je jedna od njih).
Na samom početku, sultan Abulhamid II šalje brod sa glavnim državnim epidemiologom Bonkovski-pašom na ostrvo Minger ne bi li ispitao navode tamošnjih vlasti da se na ostrvu pojavila kuga. Nešto kasnije zdravstvenoj ekspediciji pridružuje se i sultanija Pekize i njen suprug, doktor Nuri, koji će svedočiti o posledicama zarazne bolesti koja je prekinula dotadašnji život na ostrvu.
Ostrvo Minger, sa stanovništvom podjednako podeljenim na grčko (hrišćansko) i tursko (muslimansko), postaće simbol svih političkih, unutrašnjih i spoljašnjih problema sa kojima se carstvo susreće, pa je njegova imaginarna povest više nego značajna za razumevanje istinske istorije i politike koja dolazi sa Bosfora.
Kad je kuga harala
U trenutku kada Bonkovski-paša dolazi na ostrvo i pokušava da efikasno sprovede epidemiološke mere koje su dale rezultate u mnogo većem Izmiru, postoji veliko negodovanje zajednica i vlasti sa ostrva. Ko je taj ko će sprovesti karantin i narodu reći da treba da obustavi sve dotadašnje delatnosti? Hoće li pijace i trgovine prestati sa radom, da li će brodovi prestati da saobraćaju zbog par ljudi, sumnjivo preminulih? Da li je kraj sveta ako se pojavio veći broj uginulih pacova? I zar ostrvljani sami ne mogu da se izbore sa tim, već im se suptilno šalju sultanovi doušnici u vidu doktora i epidemiologa? Da li će hrišćanska i bogatija zajednica uvažiti preporuke mera? A kako će u muslimanskim tekijama dočekati zabrane obrednog kupanja tela stradalih? I, na kraju, ko ima veći uticaj na narod, struka ili politika?
Zajedničko svim zaraznim bolestima je da dolaze iznenada, u momentu kad imamo druge planove i kada nepripremljeni više razmišljamo o životu koji ćemo nastaviti kad sve prođe, očiju uprtih u daleku budućnost. Ono što većina ne shvata je smrtonosni potencijal bolesti i činjenica da jedino što imamo je sadašnjost.
Orhan Pamuk je tačno pokazao kako se odnos ljudi prema zarazi menja od potpunog poricanja i negiranja, preko panike, masovnog bežanja i spasavanja, do mirenja sa sudbinom zarad preživljavanja.
Šerlok Holms na Orijentu
Hoćemo li u moru smrti primetiti nestanak trojice najznačajnijih doktora koji su se našli na ostrvu kako bi sprečili da se kuga razvije? Da li su smrti Bonkovski-paše, trovanje doktora Ilijasa i smrt apotekara Nikiforosa slučajne ili političke? Poigravanje sa metodama Šerloka Holmsa i pokušaj da se dedukcijom dođe do uzroka zločina i samih počinilaca, zapravo je pomalo šaljiv način da Orhan Pamuk pokaže koliko je Orijent drugačiji od Zapada i koliko su Englezi i Turci daleko jedni od drugih.
I dok sultanija Pekize i doktor Nuri, učeni i načitani poštovaoci Konana Dojla, pokušavaju da od činjenica sklope kockice i istinu o ubijenim osobama, dotle vlast u zatvorskim tamnicama stavljanjem osumnjičenih u falaku dolazi brže i tačnije do željenih rezultata. Orhan Pamuk je pokazao da se metode iz kriminalističkih romana i postupak Šerloka Holmsa još dugo neće probiti, ni na Orijentu, ni u osmanskoj državi.
Politika i vlast – najveće bolesti društva
Osnovna tema romana „Noći kuge“ je i stvaranje nezavisne mingerske nacije u doba epidemije. Videvši u sveopštem metežu i kompletnoj izolaciji od ostatka sveta svoju šansu da se domognu vlasti, na ostrvu se vodi bespoštedna politička borba u ime raznih ličnih interesa. Bivši upravnik Semi-paša, u prošlosti vezan za sumnjiv i zataškan slučaj sa hadžijskim brodom, uticajni šejh Hamdulah i njegov brat Remize, kagan Kamil, svi oni uvučeni su na neki način u političke igre koje se bez ikakvog nadzora igraju na ostrvu. Može li se razaznati ko je u čijoj službi, ko može više ljudi oko sebe da okupi, ko koga špijunira i u čijoj je milosti?
Pamukov ironijski potencijal najviše dolazi do izražaja dekonstrukcijom nastanka jedne nacije. Od trenutka kada od jedne političke spletke mladi Kamil uzima mingersku zastavu i izlazi na terasu da se obrati zbunjenim svedocima, do sadašnjeg trenutka pisanja hronike o prvim mingerskim danima – svedočimo jednoj pomalo besmislenoj, veštačkoj kreaciji mingerske države. Suptilna je kritika Orhana Pamuka u scenama „kužne anarhije“, kada u vreme rasplamsavanja kuge i povećanja broja žrtava kreće borba za slobodu i naciju ostrva Minger. Čini se da nema bitnijih stvari u tom momentu od beleženja prvih reči na novom jeziku (od kojih je prva AQUA-voda, mi bismo rekli verovatno topla), pa do krajnje paradoksalnih situacija osmišljavanja imena novih ulica, pesama i priča za novu čitanku… I dok se uporno ponavljaju parole iz Francuske revolucije, „sloboda, jednakost i bratstvo“, na slikovitim primerima možemo videti kako se te iste ideje devastiraju u praksi.
I dok Alber Kami u svojoj „Kugi“ jasno stavlja aluzije na bacil fašizma, koji ima tendenciju da ojadi i pogubi do tada poznati svet, mingerska revolucija sa nasilnim promenama iz korena više podseća na dolazak republike kojom je smenjeno šeststogodišnje Osmanlijsko carstvo. Otuda ne treba da čude oštrije kritike iz Turske na račun novog romana turskog nobelovca.
Orhan Pamuk je u ovom sveobuhvatnom romanu još jednom podsetio koliko je krhko ljudsko društvo, koliko su ljudske zajednice bazirane na interesu podložne promenama i koliko je sve prolazno – istorija, politika, vlast, vera… Da jedino što opstaje je život sam, čovek i njegov nagon da preživi i pobedi svaku nevolju u kojoj se nađe. I, na kraju, da se svet ne menja tolikom brzinom, da istinskog progresa nema i da sporo napredujemo po pitanju empatije i solidarnosti, naročito u ekstremnim uslovima izolacije.
Zainteresovani ste za tursku književnost? Vraćamo vas na tekst o knjizi Smrt u Vavilonu, ljubav u Istanbulu.