“Omama”, Slobodan Vladušić

Iako oduvek među prvima, Miloš Crnjanski nije pisac koji može da se upoređuje sa drugim piscima. S pravom se misli da dubine nekih tema ne može ista osoba sa podjednakim uspehom da obradi, te tako da večno pitanje ko je najbolji u našoj književnosti svih vremena, Andrić, Krleža ili on, ne bi trebalo ni da se tako postavlja. Ako je on sam pisac melanholije, Andrić je pisac ćutanja, gde su obojica stvorili likove koji nose teret svoga postojanja onako kako znaju i umeju.

Otuda se i današnje pitanje, koji je najbolji roman objavljen u prethodnoj godini, može na sličan način postaviti. Tematska, žanrovska i stilska raznolikost kod nekoliko najboljih prošlogodišnjih dela samo nas učvršćuju u stavovima da je ovo bila dobra godina za srpsku književnost, a samim tim i za nas, čitaoce.

“Omama” Slobodana Vladušića je taj među prvima roman objavljen u prethodnoj godini, u kome se prožima veliko znanje autora, naučnika i proučavaoca dela Miloša Crnjanskog, i darovitog pisca koji je uspeo da nam kroz uzbudljivi zaplet ispriča priču o jednoj epohi. 

Ne dešava se tako često (zapravo je vrlo retko) da u jednoj ličnosti imamo vrsnog naučnika, vrednog i pasioniranog izučavaoca savremene srpske književnosti i hrabrog pisca, otvorenog i sposobnog da, ako već kreće u avanturu pisanja, iskreno i pošteno kopa do dna. Ovaj renesansni spoj u savremenoj književnosti imali smo prilike da vidimo još kod Milorada Pavića, jednog izvanrednog pisca kome akademsko zvanje nije smetalo da isprobava pisanje i čitanje na nove načine. 

Slobodana Vladušića smo kao pisca upoznali kroz izrazito žanrovske romane “Forward” (krimi komedija) i “Mi, izbrisani” (noar triler), kao i kroz istorijski roman o poslednjim godinama Velikog rata – “Veliki juriš”. I dok su sama dela, zbog veštine vođenja priče i pažljivog oslikavanja atmosfere beznađa, našla svoj put do šire čitalačke publike, u njima se nazire dubina zahvata i ideja da se kaže mnogo više od onoga što obuhvata sam žanr. Ti nanosi smislova i značenja naročito će biti vidljivi u “Omami”, poslednje objavljenom i najboljem njegovom delu.

Da biste uživali u Omami, potrebno je samo da odvojite vreme, smestite se udobno i prepustite jasnim rečenicama, dinamičnim obrtima i interesantnoj potrazi za jednim čovekom u uskomešanom kotlu evropskog megalopolisa. Međutim, ako želite da u potpunosti proniknete u sva moguća značenja i dobro pročitate ovaj roman, moraćete da budete nešto poput geologa i da krenete da “skidate” jedan po jedan sloj koji je tu nataložen. Nanosi značenja, simbola, intertekstualnih veza, otkrivaće vam nove linije razumevanja, ali i povesti u nova čitanja. Koliko ćete slojeva otkriti, zavisi isključivo od vaše spremnosti da istražujete, ali evo samo par stvari, sitnica takoreći, koje morate unapred znati: dela Miloša Crnjanskog, autorovog “prijatelja iz prošlosti”, par činjenica iz njegovog života kao što su: gde je bio za vreme rata, kako je preživeo dvoboj i kako mu je otac umro, Frica Langa i njegov film “Megalopolis”, “Berlin Aleksanderplac” Alfreda Deblina… 

Nemojte da vas nismo upozorili. Posle ove knjige želećete da pročitate sve što postoji o Vajmarskoj republici, kao i sva prethodna Vladušićeva dela, kao i celokupan opus Miloša Crnjanskog. Ako ni zbog čega drugog, bar da potvrdite da ovako kompleksan roman nije mogao da nastane slučajno.

Sve omame između dva rata

Prvo ćemo se zaustaviti na samom naslovu. Iako je radna verzija romana nosila drugačije ime i stavljala samog Crnjanskog u centar zbivanja (trebalo je da se zove “Crnjanski i onaj drugi”), krajnja verzija koju imamo pred sobom uklanja Crnjanskog sa glavne ose pripovedanja, skida teret sa njegovog lika, pokazuje duboko promišljanje i veliku “zanatsku” umešnost autora. Sama reč omama preuzeta je iz dela Miloša Crnjanskog. Podseća na reč koju češće u komunikaciji upotrebljavamo, na omamljenost, zanos kod Laze Kostića, ono stanje između sna i jave kada ni san nije još sasvim gotov, a ni gruba realnost nije još nastupila. Prava reč da opiše i samog Crnjanskog, ali i da pruži širu istorijsku sliku Evrope između dva rata. Jer Berlin 1928. godine je upravo u jednom fluidnom stanju omame – rat je završen, Evropa i zemlje pobednice uživaju u trijumfu, nacizma ima koliko u aluzijama i naznakama, a živi se u tom omamljujućem trenutku kao da buđenje neće prebrzo nastupiti. 

Glavni junak, i sam u stanju omame zbog svog ličnog zdravstvenog stanja, Miloš Verulović, činovnik je pri ambasadi Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Jedan je od preživelih sa Kajmakčalana (što je i spona sa prethodnim romanom). Sa kulturnim atašeom pri ambasadi, Milošem Crnjanskim, spaja ga potraga za nestalim srpskim radnikom Milutinom Topalovićem. U dehumanizovanom Berlinu, gradu omamljenom uzavrelim progresom, ali i dekadencijom u kojoj se sve ideje rastaču i raspadaju, potraga za jednim ljudskim bićem, pa još Srbinom i radničkoj bedi koji radi na potezu istočnije od Aleksa, može da bude bitno samo jednom čoveku na svetu – Milošu Crnjanskom. Otuda u ovom Šerlok-Votson sižeu vidimo i jasnu odlučnost i motivaciju da se po svaku cenu, zadirući u strogo čuvane tajne berlinske elite i De Grotovih, suprotstavljajući velikom zaštićenom sistemu velegrada, pronađe taj mali čovek, Milutin Topalović. U ovom kontrapunktu između uzavrele gužve megalopolisa, bogate porodice sa gnusnim tajnama i brige za pronalažanjem i spasavanjem jedne osobe, siromašnog radnika, nikogovića, data je atmosfera ovog romana.

Pojava Crnjanskog u romanu je kao stub odbrane od korozivnog materijala megalopolisa. On je taj koji ima emocija, koji je vođen principima i zadatom rečju i koji je misleći junak sa velikim integritetom (što ćemo videti i u vođenju slučaja i u zaključcima do kojih dolazi) koji se bori da istina i pravda pronađu svoj put.

Vavilon-Berlin

Diskurs velegrada ovde je, kao i u prethodnim autorovim romanima, potcrtao ljudsku izgubljenost, jurnjavu za novcem koji je jedina potvrda identiteta i garancija vrednosti. Velegrad je osvojio prostor, preoteo glavnu ulogu kao sistem u kome su ljudi potrošna roba koju je lako zameniti i u kome su potpuno obezličeni, lišeni osobenosti i identiteta. Ljudi bez svojstava žive u jednom vrtlogu zabave, poroka i zaborava, kao da sutra ne postoji. 

Vladimir Kecmanović je za “Omamu” rekao: “Nije lako napisati bolji roman od ovog”. Zvuči kao potpuni kliše i marketinški trik za osvajanje neodlučnih kupaca, a zapravo je esencija onoga što možemo reći o ovoj knjizi. Stilski ujednačena, sa veštim prizivanjem ritmike rečenica Miloša Crnjanskog, otklanjanjem svega suvišnog, potentna značenjima, ova knjiga je savršena.

Dugo nećemo imati bolju.

Pogledajte prikaz najnovije knjige Davida Albaharija.