Damir Karakaš, Sjećanje šume, Lom, Beograd, 2017.

Damir Karakaš, Okretište, Booka, Beograd,2022.

U svetu savremene regionalne književnosti često susrećemo autore koji maštovito pripovedaju svoje priče koristeći bogatstvo oniričkih i pastoralnih elemenata. Ovog leta, moj izbor za letnju kolumnu književnog magazina Book Hub su dva romana istaknutog savremenog hrvatskog autora, Damira Karakaša – Sjećanje šume i Okretište. Oba dela izdvajaju se po svojoj sposobnosti da prodru duboko u ljudsku psihoanalizu i da nas provode kroz zagonetne lavirinte snova i prirodnih pejzaža.

Termini onirički elementi i pastoralni elementi predstavljaju ključne pojmove za razumevanje ovih romana. Onirika, naša prva stanica, odnosi se na svet snova i njegove duboko ukorenjene tajne. Damir Karakaš majstorski koristi oniričke elemente kako bi nam pričao o snovima, sećanjima i njihovim međusobnim vezama. Sjećanje šume nas uvodi u tajanstven svet onirike, gde granice između stvarnosti i snova postaju zamagljene, a prošlost i sadašnjost se isprepliću u zanosnoj melodiji. Na drugoj strani, Okretište nas vodi na putovanje kroz tamnije i fantastičnije oniričke fragmente, gde se snovi stapaju sa surovom stvarnošću na neočekivane načine.

Pastoralni elementi, s druge strane, dodaju poseban pečat romanu Sjećanje šume. Karakaš nas vodi kroz idilične pejzaže i mirne trenutke u kojima priroda postaje savršen refleks ljudskih unutrašnjih stanja. Ovi pastoralni elementi nisu samo dekoracija, već su duboko povezani sa emocionalnim iskustvima likova i doprinose bogatstvu priče. Naročito u svrhu osvetljavanja života u SFRJ.

Osim toga, ovaj dvostruki izbor odražava fenomen stvaranja postjugoslovenske književne tradicije. Autori sa prostora bivše Jugoslavije stvaraju poseban književni krug u kojem se stvaraju vrhunska književna dela koja nas iznova osvajaju svojom originalnošću i dubinom u našem pokušaju da kroz umetnost shvatimo šta nam se to dogodilo i koje kriv za to. Karakaš, kao deo ovog novog književnog kružoka, doprinosi stvaranju jedinstvenog glasa koji preplavljuje regionalnu literarnu scenu svojom snagom i rafiniranošću da o ovoj teškoj i još uvek nedovoljno jasno definisanoj temi progovori jezikom umetnosti.

U celini uzeto, romani Damira Karakaša, Sjećanje šume i Okretište, predstavljaju izvanredne književne dragulje koji nas vode kroz složene lavirinte ljudske psihe i prirodne lepote. Njegova veština upotrebe oniričkih i pastoralnih elemenata čini ova dela izuzetno relevantnim u savremenoj književnosti i svakako bi trebalo da bude deo vašeg letnjeg čitalačkog iskustva.

Okretište i Sjećanje šume Damira Karakaša

Pastoralni pejzaži i onirički elementi kroz prizmu jugoslovenskog nasleđa

U romanu Sjećanje šume, stvoren je književni svet u kojem pastoralni elementi bivše Jugoslavije oživljavaju pred očima čitalaca. Autor istražuje tradicionalnu jugoslovensku porodičnu dinamiku na prostorima današnje Hrvatske, duboko ukorenjenu u patrijarhalne vrednosti. Kroz bogat mozaik ruralnih pejzaža, Karakaš stvara psihološke portrete glavnih junaka koji su oblikovani uslovima života na selu i u okolini šume. Čitalac će biti pozvan da sa autorom istraži kako se život u jugoslovenskom selu i surovi ruralni uslovi odrastanja odražavaju na psihološku strukturu glavnih junaka i kako se pastoralni elementi prožimaju sa oniričkim, stvarajući duboke i kompleksne portrete likova. Svaki pastoralni elemenat obojen je oniričkim elementima gde će se kroz snove osetiti težina društvenog nasleđa i posledice koje je marionetska nacistička država NDH ostavila na život građana u novoj socijalističkoj Jugoslaviji.

Jugoslovensko selo, postavljeno u pejzažu prostora današnje Hrvatske, služi kao pozornica na kojoj se odigrava drama porodičnih odnosa i života pod patrijarhalnim krovom. Karakaševa sposobnost da prenese atmosferu i dušu ovih ruralnih predela donosi svetlost na tamne uglove ljudske prirode. Upravo ovde, na tim prostranim njivama i rubovima šume, oblikuje se svest glavnog junaka. U pitanju je svest jednog dečaka koja se suočava sa ocem, grubim čovekom patrijarhalne seoske sredine, dedom svedokom ustaških zločina i galerijom sporednih likova koji oslikavaju SFRJ posle kasnih četrdesetih.

Pripovadač, čiji identitet i život pratimo kroz roman, otkriva nam svoj unutrašnji svet i izmešane emocije koje su rezultat života u tradicionalnoj jugoslovenskoj porodici. Onirički elementi proživljenih snova i sećanja stvaraju bogatstvo slojeva u naraciji, duboko ukorenjenih u psihu glavnog junaka. Ovaj uticaj oniričkog na pripovadačevu svest dodaje dubinu karakterizaciji i razumevanju njegovih unutarnjih konflikata. Društveno – socijalni okvir takođe će ovde biti od presudnog značaja.

Pored toga, pastoralni elementi sežu dalje od samo pejzaža. Oni postaju sastavni deo glavnog junaka, oblikujući njegovu ličnost i vrednosti. Život u skladu sa prirodom, rad na njivi i bliskost sa šumom imaju presudan uticaj na pripovadača u njegovim formativnim godinama. Karakaš koristi te pastoralne aspekte kako bi nam pružio duboko ukorenjen portret glavnog protagoniste. Međutim, čak i u ovom romanu, pastoralni elementi kriju i svoju crnu stranu. Čitalac oseća drhtanje jer mu je autor impicitno dočarao da se iza idilične pastorale krije neko iskonsko zlo koje će svoje puno ovaploćenje dosegnuti tek u Okretištu.

Kako ulazim dublje, šuma je sve gušća, mračnija. Nikad kraja; nikad kraja ovoj gustoj šumi.

Njegov otac, majka, prijatelji i drugi likovi u romanu takođe su duboko utemeljeni u tim pastoralnim elementima. Njihove sudbine i karakteri su neraskidivo povezani sa prirodom i životom na selu. Karakaš na majstorski način koristi pastoralne motive kako bi preneo njihovu unutarnju dinamiku i kompleksnost.

No, ovde se pastoralni svet ne završava. Karakaš ga vešto preplavljuje oniričkim fragmentima, čime stvara slojevite i bogate psihološke portrete likova. Onirički elementi postaju ključ za razumevanje dubokih emocionalnih stanja glavnih junaka, što dodatno obogaćuje priču.

Karakaš nam pruža dubok uvid u ljudsku prirodu i unutarnje konflikte kroz ovu zapanjujuću priču, čime se postavlja kao majstor savremene književnosti koji duboko razume snagu pastoralnih i oniričkih elemenata u stvaranju književnih remek-dela.

Susrećemo se na ovom književnom putovanju sa dubokim misterijama u tajanstvenim šumama sopstvenog identiteta koji ne može da isključi društveni kontekst doba. Ovaj roman odlikuje ciklična kompozicija, ostavljajući otvorenim pitanje kraja koje se ne može lako predvideti. U srcu priče nalazi se primitivan autoritet oca nad izmučenim i bolesnim sinom srčanim bolesnikom, a njihova složena dinamika duboko je ukorenjena u ruralnom okruženju. Odrastanje u takvoj sredini oblikuje psihološku strukturu glavnog junaka, čiji karakter i sudbinu pratimo kroz roman.

Pripovedač, čiji lik dolazi do izražaja, naturalistički je predstavljen kao ogoljena grana. Njegovo telo je osakaćeno bolešću. Bolest stvara kompleks manje vrednosti, dok želja za ozdravljenjem kod dečaka postaje opsesivna. Duboko u njemu leži  želja da se priključi jugoslovenskoj narodnoj armijii, a sat koji broji otkucaje srca u minuti simbolizuje vojničke ambicije. Uočava se kontekst vremena u kome generacije počinju da se vaspitavaju u duhu socijalističkog bratstva i jedinstva. JNA postaje simbol slobode, novog poretka i merilo muškosti. Za svakog mladog muškarca u Jugoslaviji, JNA predstavlja merilo psihofizičkog zdravlja, ideal jugoslovenskih pionira. Sve to prati okruženje koje se još uvek suočava sa nasleđem NDH.

Pastoralni elementi priče provlače se kroz opise prirodnog okruženja, rada na njivi i bliskosti sa šumom. Ovi elementi ne samo da stvaraju atmosferu priče, već i oblikuju karaktere i sudbine likova. Takođe, onirički elementi igraju ključnu ulogu u prikazu unutarnjih konflikata i emocionalnog stanja glavnog junaka.

Autor vešto koristi pastoralne i oniričke elemente kako bi stvorio bogat i slojevit narativ. Pejzaž postaje metafora za unutarnje strahove i konflikte, dok snovi postaju prostor u kojem se otkrivaju duboko ukorenjeni strahovi dečaka. Karakaševa veština u upotrebi ovih elemenata čini ovaj roman duboko introspektivnim i izazovnim za čitaoce, terajući nas da razmišljamo o temama identiteta, autoriteta i želje za ispunjenjem u novoj domovini bratstva i jedinstva.

Kroz ovu kombinaciju pastoralnih i oniričkih elemenata, Damir Karakaš stvara književno delo koje nas duboko pogađa, otvarajući vrata za razmišljanje o ljudskoj prirodi i unutarnjim demonima koji nas oblikuju.

Prvi deo romana sa podnaslovom Put, stvara bogatu ruralnu atmosferu smestivši likove u patrijarhalni kontekst gde se članovi porodice neumoljivo moraju pokoriti glavi kuće – ocu, potisnuvši svoje potrebe i težnje do potpunog nestanka. S druge strane nova domovina je potčinjena maršalu Titu kao patrijaru obnovljenje nacije. Muškarac je merilo i osnov svega, dok je žena predstavlja marginu porodičnog funkcionisanja.  Radnja se odvija u trošnoj kući čije su grede i cela struktura ozbiljno oslabile. Upravo te grede, na kojima počiva krov, nalaze se iznad roditeljske sobe, jasno sugerišući rušenje tradicionalnog doma, kako bukvalno, tako i u prenesenom smislu. Dometi SFRJ ženama omogućavaju glasanje, učestvovanje u društveno-političkom životu i u gradovima ih polako uvode u ravnopravan položaj sa muškarcima. Uticaj partizanki i osnaživanje žena polako počinje da boji novu Jugoslaviju.

Karakaš primenjuje naturalistički pristup pri opisivanju svakodnevnih aktivnosti, poput branja glavica kupusa i postupka klanja svinje. Ove slike nemilosrdne stvarnosti precizno se prenose čitaocu, ostavljajući nas da osetimo težinu svakodnevnog života ovih likova kao i kontekst doba u kome se odvija ova porodična saga.

Vetrinar Zlatko se smije i kaže: Lakše je priklat kad je od pravoslavaca. Moj otac se osvrće i kaže: Znate šta, meni je važno da je čovek pošten, pa može, da izvinete, i crni vrag bit.

Posebno impresivna je naturalistička karakterizacija očeve brutalnosti, kako fizičke, tako i emocionalne, koja dovodi pripovedača do potpunog sloma. Autor nas vodi kroz ovu tragičnu vezu između oca i sina, gde otac tretira sina nemilosrdno i brutalno, ostavljajući ga da se oseća inferiorno i očajno. Ovaj odnos je dodatno obeležen verbalnim zlostavljanjem, gde otac ponižava sina zbog njegove bolesti i fizičkog izgleda.

Kroz epizodu gde pripovedač mašta da ubije medveda, sve prerasta u simbolički čin oslobođenja od očeve surovosti i grdnosti koja je emocionalno uništila pripovedača. Kroz ovu metaforu, pripovedač izražava svoju želju da se oslobodi tereta očevih očekivanja i kritika.

Jedan od retkih trenutaka kada pripovedač dobija očevu pohvalu je dok upravlja volovima. Ovde, Karakaš vešto prikazuje kontrast između odnosa oca i sina u svakodnevnom životu i trenutaka kada se pripovedač trudi da ispuni očeva očekivanja.

Čitalac je sve vreme angažovan kroz naturalističke elemente i duboku emocionalnu složenost, kako bi jasnije istražio teme očinske autoritarne dominacije, surovosti i potrebe za priznanjem. Ovi likovi i njihove sudbine nam se predstavljaju kroz bogat jezik književnosti, stvarajući duboko emocionalno iskustvo za čitaoca.

Posebno efektna epizoda je odlazak na ekskurziju, gde će razred posetiti stradalište iz Drugog svetskog rata, ozloglašeni nacistički i ustaški logor Jasenovac. U bioskopu, priča se zaključuje prizorima užasnog rata. Nakon tih scena, sva deca reaguju normalno, sa strahom koji je prirodan. Međutim, pripovedač je jedini koji pažljivo gleda kroz ceo prizor iz logora do samog kraja. Očigledno je da je reč o detetu koje je pretrpelo traume, naviklo na nasilje i koje nosi strah kao neprestanu težinu na svojim ramenima, na koju se ranije ili kasnije moralo naviknuti.

Neugodno mi je što su ljude ovdje ubijali oni koji su nosili uniforme kao i moj djed, ali većini je u razredu djed bio ustaša, pa mi je lakše; drug vodič nas je dugačkim stepenicam najpre doveo u hladno prizemlje: unutra je kružna kinodvorana. Utonili smo u crvene, mekane sjedalice, a ja sam odmah poželio da jednog dana imam ovako udobnu fotelju i kod kuće. Mnogi za vrijemo ovog filma imaju ruke na licima; ja sam cijeli film gledao bez dlana na očima: jedino sam okrenuo glavu kada je jedan mladi ustaša zaklao čovjeka i polizao dugi krvavi nož. Malo poslije film je gotov, upalila su se sva svjetla; oči su mi pune blistavih noževa. Drug vodič je ustao, hoda ispred nas lijevo-desno, priča o nastanku logora i kaže kako takvo okrutno mučenje i ubijanje ljudi povijest nije nikad zabilježila. Govori nam kako su ustaše u logoru, kao i njihov gospodar Hitler, bili posebno okrutni prema nemoćnima i bolesnima. Odveo nas je do niza zagušljivih soba u kojima su obitavali logoraši, pokazuje predmete ubijenih; onda nas je doveo do razbijenih naočala: jedno stakalce imalo je u sebi rupu kao kad kamen pogodi šoferšajbnu. Drug vodič nam je pokazivao te naočale žičanih okvira i pričao o čovjeku koji je u logoru tražio samo one koji su imali naočale pa ih ubijao. Priča kao da razmišlja naglas, kaže: Taj ustaša mrzio je pametne ljude. Pogledao sam u Vinka koji jedini u našoj školi nosi naočale, iako nije najbolji, nego jedan od najgorih učenika; ima kao ja tanak i dugačak vrat: bilo bi nas lako zaklati. Kasnije, sjeli smo u autobus i krenuli kući. Pao je gusti mrak pa su mnogu u autobusu pozaspali, ali često su se budili iz sna. Vinko spava i viče: Nemojte me! Ja ne mogu zaspati. U šta god pogledam, u Vinka, sebe na staklu, farove automobila, sve me podsjeća na one slike iz logora.

Otac  nema stida ni u javnosti da bude brutalan, dok se društvo, čak i u školi, gde su nastavnici svedoci nasilja. Druže nastavniče, ja radim, nemam vremena, da od njega čovek postane.

Čitalac se ovde oseća kao u pozorištu, među publikom koja posmatra događaje na sceni, reaguje, buni se, saoseća. Želi da se popne na scenu, zagrliti to nevino dete, zaštiti ga. Poetičnost ove scene sigurno će izazvati snažnu emotivnu reakciju, sa mnogo nerečenih emocija, poput oca u bolnici sa punim ustima neizgovorenih psovki.

Osim toga, autor se bavi temom ruralne inferiornosti i dolazka u Split je za njih neverovatan događaj. Da bi stigli do bioskopa, deca prolaze kroz šumu i suočavaju se sa svim opasnostima koje ona nosi, naglašavajući ih kroz mrak i duboku tišinu. Ipak, šuma, koliko god bila zastrašujuća, budi maštu i očekivanja. Pripovedač dok gleda američki film vidi filmsko platno kao čarobno mesto gde je sve moguće, čak i da moja bolest zauvek nestane. Šuma se ovde koristi kao projekcija podsvesti, sa mnoštvom senki koje povećavaju dramu priče. Ove senke se pretvaraju u obrise medveda, a razmišljanje o njegovoj smrti vodi pripovedačeve korake kroz šumu koja nema kraja. Personifikovana drveća, puna očekivanja, dodaju bajkoviti element ovom romanu.

Infantilna perspektiva pripovedača prenosi se i na čitaoca, koji takođe vizualizuje slike na naturalistički način. Kad bi ti tako, ja bi ti sekirom u glavu na panju, pogleda me, a dlan mu je zamišljena sekira.

U knjizi se pojavljuje humoristična epizoda sa ubijenim i neobičnim jazavcem, koja unosi dozu humora u priču. Otac se uporno pravi da ne oseća smrad ubijene životinje, a kada konačno odluči da je sahrani, u pripovedačevim fantazijama jazavac preuzima lopatu i menja mesta sa ocem. Ovaj fantastični element naglašava očevu nesposobnost da se reši sopstvenog mirisa, što je duhovito prikazano.

Dedov neobičan pristup odlasku u crkvu takođe donosi humoristički ton. On izjavljuje Ja sam ćelav, u crkvi je hladno, pa se mogu prehladiti. Iako retko idu u crkvu, likovi su svesni religijskih normi i poštovanja pravila, kao što je skidanje kape u crkvi. Međutim, autentičnost njihove vere ostaje predmet diskusije. U tim elementima oseća se jasna politika SFRJ koja je crkvu označila kao glavni problem u ostvarivanju ideje bratstva i jedinstva.

Postoji trenutak kada otac i sin postaju povezani kroz negativne komentare drugih ljudi zbog problema sa hidroforom koji uzrokuju. Ovde se vidi napredak SFRJ, uvođenje televizije i tehničkih novotarija u rarlne oblasti tadašnje zemlje. Progres postaje cilj nove države. To stvara osećaj bliskosti između oca i sina, čak i ako su na suprotnim stranama u tom konfliktu. Ova situacija odražava i političku atmosferu tog vremena, gde se strah i neizvesnost vezuju za mogući dolazak narodne milicije, koja s druge strane pokazuje strogu kontrolu društva u nastajanju.

Svetlost u šumi simbolizuje deda Pave, koji je jedini pružao dečaku ljubav i nežnost. Njegova smrt ostavlja dubok trag, kako na samom pripovedaču, tako i na čitaocima. Kada se pripovedač ozbiljno razboli i shvati ozbiljnost situacije, čak i medved u šumi pokazuje emocije, sedeći skrštenih ramena i tiho plačući.

Ovaj roman se ističe svojom ekonomičnošću izraza, preciznim stilom i otkrivanjem poetiziranih aspekata patrijarhalnog siromaštva i nasilja kroz jednostavan jezik i liričnu emocionalnost. Svako novo čitanje produbljuje naše razumevanje i emotivnu povezanost sa pričom.

Onirički elementi kao postamenti postjugoslovenskog doba

Uzimajući u obzir neophodnost tumačenja savremene književnosti u regionalnom kontekstu, ne možemo zanemariti teorijski okvir koji nam pomaže da bolje razumemo dublje značenje dela poput Okretišta. Ovo je oblast u kojoj koncepti poput novog istorizma Stivena Grinblata postaju izuzetno relevantni.

Novi istorizam je teorijski pristup u književnosti koji se fokusira na kontekstualizaciju književnih dela unutar specifičnog istorijskog trenutka. Ovaj pristup istražuje kako književna dela odražavaju društvene, političke i kulturne okolnosti svog vremena, naglašavajući međusobnu povezanost književnosti i društva. Ovde se susrećemo sa ključnom idejom da se književna dela ne mogu odvojiti od okoline u kojoj su nastala, te da se njihovo tumačenje obogaćuje kroz analizu tog konteksta.

Kada primenimo koncept novog istorizma na roman Okretište Damira Karakaša, postaje jasno kako ovo delo osvetljava ne samo lične traume protagoniste, već i šire društvene promene u regionu bivše Jugoslavije. Snovi u romanu postaju putokazi ka kolektivnom sećanju na ratne periode i političke transformacije. Kroz ovakav teorijski okvir, postajemo svesni da je svako književno delo, uključujući i Okretište, produkt svog vremena i okoline, te da se njegovo tumačenje obogaćuje kroz razumevanje tog konteksta.

Sanjam, majka zaodjenuta u crni plet ide mi u susret i kaže, čujem iz neke velike daljine, više je to jeka nego ljudski glas: Sine, nemoj proći kroz ta vrata. Probudio sam se: cijelu noć razmišljam o majci; kako je skupljajući po šumi suharke osjetila moju smrt.

Ova povezanost između teorijskog konteksta novog istorizma i tumačenja savremene književnosti u regionu istražuje dublje značenje dela kao odraza vremena u kojem je nastalo. Karakaševo Okretište postaje ne samo intimna priča protagoniste, već i svedočanstvo o turbulentnim promenama i traumama koje su oblikovale region bivše Jugoslavije.

Nekolicina je upoznata sa činjenicom da je Damir Karakaš pre nekoliko godina doživeo fizički napad koji ga je odveo u bolnicu, gde je bukvalno vodio bitku za svoj život. Ovaj traumatični događaj, koji se dogodio tokom vrelog leta, prošao je gotovo bez ikakvog medijskog publiciteta. Iako su novinari pokušavali da ga intervjušu i dobiju izjavu o ovom incidentu, Karakaš nije želeo da se o njemu piše u novinama. Za njega i njegovu porodicu, taj period je bio izuzetno težak.

Roman Okretište direktno se bavi temom traume protagoniste koji prolazi kroz ovaj jezivi događaj. Možemo ga opisati kao autofikcijsko delo, najintimniji tekst koji je Karakaš do sada napisao. Iako roman ne obiluje spektakularnim scenama niti crnim hronikama, njegova duboka emotivnost ostavlja snažan utisak. Okretište je knjiga koja otkriva suštinsku priču o životu i preživljavanju u novom dobu sumnjive tranzicije, ogoljenu do samog srca. Ta ogoljenost će se pred čitaoce ispoljaviti kroz snove, kroz oniričke elemente, gde će se upotrebljaviti i pastoralni elementi kao okvir snovima koji isijavaju proživljenom traumom.

Kad sam zaspao sanjao sam djeda po majci; sjedimo pored kamenih suvomeđa: on ogrnut u ćurak, jednom rukom drži upaljenu luč, drugom mi daje svoju srebrom okovanu pušku. Jel ti imaš snage sam otvoriti kišobran?, pita me. Imam, kažem. Djed kaže: Onda moraš potegnut i obarač ove puške. Pucaj svaki dan na žabe i tako vježbaj. Zatim kaže, i osvejtljava lučju oči: Dok god se ne osvetiš, kad dolaziš u gostionu, konobar će ti donositi piće na pod, da piješ ko žaba. Zato moraš ubit, poravnat račune. Ustajem sa malim oklevanjem, jer smatram da te moje riječi trebaju biti izgovorene stojećki: Ubit ću ih, djede, kažem i uzimam pušku čvrsto u ruke, neću biti žaba!

Karakaš je priznao da mu je pisanje ovog romana bilo izuzetno teško, fizički i emotivno. Svako slovo je bilo popraćeno bolom. Roman svedoči o tome kako ga i danas progone snovi u kojima se javljaju preci, dedovi, pradedovi, svi oni koji su bili vojnici i nosioci nepravde. Oni traže pravdu i žele da se izjednače računi, jer pripovedač nije kriv i nije nikome ništa učinio. Snovi prikazuju unutarnji konflikt između njegove želje da bude običan čovek, kojem konobar donosi piće na stolu u birtiji, i želje da se osveti i postane žaba koja ostavlja piće na podu.

Karakaš je oduvek tretirao književnost kao jezik, ne samo kao sredstvo za opisivanje događaja. Okretište je delo koje ističe njegovu ekonomičnost izraza, precizan stil i sposobnost da razotkrije suštinske elemente patrijarhalnih vremena, siromaštva i nasilja devedestih tokom građanskog rata, koristeći jednostavan jezik i emotivni izraz. Ovaj roman nas ostavlja bez daha svakim čitanjem, duboko se uvlačeći pod kožu čitalaca, naročito onih koji su svedoci vremena o kome autor piše.

U kontekstu savremene književnosti, Okretište postavlja važna pitanja o traumama i narušenim identitetima, i istražuje ih kroz prizmu snova i sećanja. Ovaj roman takođe baca svetlo na političke i socijalne promene u regionu bivše Jugoslavije, posebno na jačanje desničarskih tendencija tokom tranzicije novih republika. Snovi u romanu oslikavaju duboko ukorenjene posledice surovog građanskog rata tokom devedesetih godina prošlog veka.

Roman započinje posetom autora regiji Like, što se čini kao prikladan početak s obzirom na autorovo poreklo. Svaka nijansa pripovedanja o njegovom boravku kod roditelja, babe i dede, predstavlja dragoceni dragulj, nešto što ne bi smelo da se prenebregne.

Taj region, kroz pastoralne elemente koje smo otkrili u Sjećanju šume, nadovezujemo na oniričke elemente koji su neophodni za psihološko portretisanje likova.

Nastavljajući, autor se nalazi u bolnici, izgleda kao žrtva nasilnog napada, možda čak i atentata. Sve se dogodilo zato što se ne uklapa u koncept posleratne hrvatske desnice. Proživljava neizmernu fizičku patnju, gotovo na samom rubu smrti, dok se suočava sa unutarnjim konfliktima i razmišljanjima o osveti ili pak odluci da zaboravi traume i potisne ih duboko u sebi. Na kraju, tu su i emotivni trenuci u razgovoru sa svojom ćerkom, što označava svojevrsno okretanje prema životu.

Zlo kao književni lik je u ovoj priči evidentno prisutno. Ono je bez konkretnog lica i imena. To je postignuto suptilno, ali efektno: Karakaš je, bez suvišnih filozofiranja, vešto postavio te mračne sile u drugi plan priče, dopuštajući im da se pokažu kroz posledice njihovih dela. Ako bismo se oslonili na kontekst novoistorijskog pristupa i pitali se da li je ovaj atentat na pisca posledica njegovih ranijih opisa života u Lici (naročio u Sjećanju šume kroz opise ustaških zlodela), upali bismo u duboku društveno-političku analizu, ali autor je odlučio zadržati se na drugim aspektima u ovom romanu.

Sinoć kasno nazvao me je kolega i pisac, kaže, čuo je šta mi se dogodilo, poznaje neke ljude. Oni će to srediti, kaže; objasnio sam mu, a riječi su mi sve vrijeme pružale otpor, da ne želim rat, niti po hodnicima suda gledati to lice; jednog dana susreti ga na ulici; ne želim ga nikada upoznati; nisam zapravo ni suguran je li bio sam; samo se sjećam najprije je bio mrak, onda srce tame; u njemu se Sotona ukazao kao realnost. Rekao sam mu, i misli su se počele opirati – jer ne želim više ni misliti da ne mogu ništa učiniti – kako imam familiju pa odmah dodao ono što sam već sebi teškom mukom priznavao: najbolje je sve zaboraviti; izdržati da zaboravim; živjeti život kao da se ništa nije dogodilo; čak navijam da policija ništa ne nađe; tješim se, ja sam pisac, jednog dana napisaću roman o tome; u njemu mogu raditi što hoću; picati, vraćati iz mrtvih, ponovno ubijati; da, tako ću se najbolje osvetiti.

Važno je napomenuti da se Zlo prikazuje kroz simbol u kome kroz kontekst jasno uočavamo ekstremnu desnicu, koja čini se, dominira svim prostorima i društvenim slojevima bivše Jugoslavije. Autor svesno dublje ne istražuje politički kontekst ovih događaja kroz romanesknu građu, već se više fokusira na nijansiranje posledica posttraumatskog stresa kroz oniričke elemente. Uprkos tome, povremeno se naziru tragovi koji ukazuju na uzroke tragedije, iako ostaju samo na površini zbog autorove opreznosti da ne ulazi dublje u tu političku analizu.

Regionalna književnost – jedinstveni kulturni prostor

U završnom osvrtu na romane Damira Karakaša, ne može se dovoljno istaći koliko je ovaj pisac od suštinskog značaja za savremenu regionalnu književnost. Karakašova dela, bilo da je reč o prikazu detinjstva u Sjećanju šume ili dubokoj introspekciji u Okretištu, pružaju nam dragocen uvid u društvene i političke aspekte područja bivše Jugoslavije.

Book Hub je već prepoznao značaj fenomena Damira Karakaša u prethodnim prikazima, a ovaj autor je nezaobilazan za proučavanje savremene regionalne književnosti. Njegova dela postaju arhetipski prikazi ne samo pojedinačnih sudbina, već i refleksija kompleksnih društvenih konteksta. Ovo je oblast gde novoistorijski pristup postaje neophodan pri književnoj analizi, jer nam omogućava da dublje razumemo uticaje prošlih događaja na savremene narative. Iako, to možda i nije bila namera autora. Međutim, delo nadrasta ovu intenciju i jednostavno nameće ovu prizmu sagledavanja.

Dok se zagrljeni polako spuštamo vijugavom stazom, nespretno sam je poljubio u usta, kao prvi put; žena stane, okrene se prema meni i pogleda me duboko u oči. Šta nam se ovo dogodilo?, kaže, jače me zagrli i počne mi na ramenu plakati.

Romani Damira Karakaša pozivaju nas da se upustimo u putovanje kroz ljudske sudbine oblikovane istorijom i društvenim promenama. Stoga vam preporučujem da zaronite u ove romane i otkrijete bogatstvo, dubinu i univerzalnu relevantnost Karakaševih dela u savremenom književnom pejzažu.

4/5

1 Reply to “Oniričko i pastoralno u romanima Damira Karakaša”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *