Okretište, Damir Karakaš

Strašnu knjigu je napisao Damir Karakaš. U njoj pripoveda o događaju koji mu je obeležio život. Vraćajući se iz šetnje, na okretnici tramvaja, nepoznata lica ga prebijaju do smrti. Događaj je jedva preživeo, taman toliko da može o tome da posvedoči u knjizi, na način koji samo najveći pripovedači to umeju. Bez detaljnih opisa napadača, bez senzacije: pogledajte šta mi se desilo (foto)(video), vešto izbegavši sve zamke patetike i angažovanosti, Damir Karakaš je u „Okretištu“ ispisao svoje najintimnije stranice, podižući priču o nasilju, zlu i strahu na univerzalni nivo.

“Okretište” Damir Karakaš

Dok čitate „Okretište“, neprestano se provlači poređenje sa francuskim piscem mlađe generacije Eduarom Lujom, koji je u svoje dve knjige objavljene kod nas („Istorija nasilja“, „Gotovo je sa Edijem Belgelom“) takođe imao za temu doživljeno i proživljeno nasilje, ali u potpuno drugačijem narativu. Eduar Luj stalno razmišlja o osveti, piše tužbe, okrivljuje nakaradno društvo koje je iznedrilo nasilnike, jasno upire prstom u zajednicu. Kad čitamo Eduara Luja, tačno možemo da zamislimo napadače, znamo kakvi su ti ljudi, šta ih okružuje, prepoznajemo matrice u njihovom ponašanju i mišljenju i znamo protiv koga se borimo, ili koga izbegavamo ako nam to više odgovara. Znamo tačno ko su krivci i navijamo zdušno da budu kažnjeni (kad-tad).

Međutim, kod Karakaša toga nema. Priča je gotovo biblijska – u njoj neko zlo, iz čista mira, bez ikakvog razloga, razara život koji živite i koji više bez njega ne možete da sastavite. To zlo gotovo uvek vreba da vas ščepa i unakazi do smrti. Leži ispod kreveta dok spavate, vozi se iza vas u praznom tramvaju. Čini vas nervoznim, u odnosima sa najbližima – disfunkcionalnim. Sveže rane svedoče o tome šta vas čeka, a dobro znate da može i gore. Uvek može gore.

Banalnost zla

Reč zlo potiče od staroslovenske reči, čiji koren leži u indoevropskom „ghuel“, a što u prevodu na naše jezike znači: krivo, krivina, skretanje sa dobrog puta. Sam naslov romana korespondira sa etimologijom, a struktura romana je dramska, čime se na sintaksičkom, unutrašnjem planu pojačava tenzija, koje inače u retorici nema..

Na samom početku, što je ekspozicija ove priče, mi smo u Liki. Otac ga tuče, majka šalje kod bake i deke. Deka mu poklanja bajonet sa kojim su preci neustrašivo jurišali na neprijatelje, zbog čega mi u već prvim redovima jasno učitavamo jako, muško, porodično nasleđe, koje ne čine kukavice i slabići. Na prvim stranicama vidimo i veliku ljubav prema majci i baki. Jaka vezanost za majku pokazaće se i u razgovoru iz bolnice, gde ona, ništa ne znajući o napadu, predoseća sinovljevu, zamalo, smrt.

Drugi deo, zaplet, počinje u bolnici posle napada, svest se vraća, pokreti su suženi, samo misao luta, neusaglašena sa telom, jača od fizičkih ograničenja. I dok misao ne propušta da napravi razliku između želje koja je znak slabih i volje, koja je osobina jakih, dotle telo samo u sećanjima pronalazi pokrete koje može da napravi.

Bolnice su užasna mesta. U njima se pred Kiklopovim okom bolničkih reflektora svakodnevno odvijaju bitke koje pune ili prazne krevete u sobi. Junak Damir, poput neuspešno sklepanog Frankenštajna, iznova oživljava, postaje svestan, napipava svoje užasne rane i počinje da se kreće. Misao se kreće brže i ona ide ka nevidljivom protivniku, želeći osvetu, želeći da pravda bude zadovoljena, a njegov život ponovo vraćen.

Srž romana “Okretište” čini nemogućnost uspostavljanja normalnog života. Kako se vratiti normalnim aktivnostima, kad nešto uvek vreba da sve uništi, unakazi, nanese bol? Porodični odmor na moru koji bi trebalo da bude lekovit, zapravo je samo izvor nervoze. Graktave ptice narušavaju mir i spokoj, ptice zloslutnice ne daju mu da zaboravi. Sa panikom pomišlja da u njegovom životu više neće biti radosti. Jer, koliko god da ide napred, uvek postoji to okretište ka kome se misli zaokreću i kome se stalno vraća. Kulminacija romana je samostalni povratak u grad, u jednoj živčanoj neusaglašenosti sa svime u čemu je ranije uživao.

Damir Karakaš

Neki hrišćanski svetac je molio Boga da ga izbavi od zla, ako već to nije moguće, da mu da snage da podnese zlo i snage da potom ne postane i sam zao. Zanimljiva je ta veza. Neko ko je mnogo boli podneo, vrlo lako postaje plen zla, želeći svojim mučiteljima i napadačima isti scenario. Starozavetna osveta „oko za oko, zub za zub“ u romanu dobija novozavetni rasplet. Bajonet okačen u prvom poglavlju, završava u stubovima na tramvajskom okretištu. Čin nabadanja bajoneta u prazne stubove je katarzični čin glavnog junaka, njegovo oslobođenje, osveta, pobeda.

Pobeda je u svim pravcima. Porodica se okuplja, širi, rane su zacelile, vreme će izlečiti. A roman koji je napisan, odličan roman, najbolja je osveta od svih.

Zato, čitajte Karakaša, nek dobro pobedi, a napadači budu kažnjeni.

Još jedna autobiografska priča vas čeka na linku ovde.

5/5

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *