Savremeno književnoumetničko stvaralaštvo nema baš običaj da se oslanja na tradiciju, već pre da od nje beži. Na našoj književnoj sceni retko se ko odvažio da piše „u prošlosti“, da pokuša da bude makar eho jednog Andrića, Selimovića, Svetolika Rankovića, pa i Njegoša. Ko bi još sad da prekopava trnjem urasle grobove kolektivnog sećanja i glasno pita kud je otišao ovaj svet.

Branislav Janković ostavio je pečat u savremenoj domaćoj književnosti upravo pišući o prošlim vremenima, davno zaboravljenim običajima i događajima, a pritom je uspeo da izbegne zamku podilaženja mitomaniji, kojoj smo tako skloni. Nedavno je u izdanju Lagune izašao njegov novi roman Utvare, žanrovski okarakterisan kao istorijski triler. Utvare prate (ne)zgode Jevrema Utvića, raspopa i istražitelja, kao i prethodna dva romana (Vetrovi zla i Gvozdeni oblaci).

Radnja je smeštena u 19. vek, u Srbiju Obrenovića, državu „u začetku“, neposredno nakon ustanaka. Još uvek nisu svi krajevi oslobođeni, još uvek je veoma buran suživot Srba i Turaka. Kod Jankovića ništa nije samo crno i belo, jasno podeljeno, nema oštrih kontrasta i borbi za očuvanje nacionalnog identiteta suprotstavljanjem hrišćanstva i muslimanske vere. Mešanje dveju kultura, jezika i običaja još uvek su vrlo živi. Međutim, autor najveću inspiraciju crpi iz naše paganske zaostavštine, iz koje je potekao i onaj famozni inat, zbog kojeg smo opstali i u viševekovnom ropstvu.

Jankovićevo troknjižje i Danteov pakao

Sva tri romana o Jevremu Utviću prepuni su simbola i veoma snažno se oslanjaju na našu usmenu, ali i pisanu narodnu tradiciju. Jedan od najinteresantnijih primera za to su ustaljeni brojevi. Tri romana čine ovaj detektivski ciklus. Utvare (slučajno ili namerno) objavljene su tačno devet godina nakon prvog dela trilogije. Ovaj roman sastoji se iz tri dela i u središnjem delu je devet priča.
Okosnicu romana čini kriminalistička priča: Jevrem treba da otkrije ko je ubica njegovog najboljeg prijatelja, Jusufa Bulatovića; zašto je Jusuf ubijen, i ko, i zašto optužuje Jevrema za taj zločin. Jevremov put do Foče opisan je u središnjem delu romana kroz devet priča. Kao devet krugova pakla, ali balkanskog, koji Jevrem mora proći kako bi stigao do istine. U svakom od tih krugova čeka ga po jedna priča o nesrećama, grehovima, pokajanju, negde i iskupljenju. Pažljivi čitaoci primetiće u tim pričama ponavljanje motiva iz njegovih prethodnih romana: Suze Svetog Nikole, Poslednji cirkus na svetu, Zidanje ambisa. Karakteristično je već za Jankovića da piše o običnim, „malim“ ljudima u velikim vremenima, te ni ovaj roman nije bio izuzetak.

Biblijske paradigme

Višeslojnost Utvara, kao i cele trilogije, reflektuje se i kroz filozofsko-religijska sukobljavanja u glavnom junaku. Jevrem i dalje vrši religijske službe (krštava, oslobađa grehova, čita molitve umrlima) i ne skida popovsku mantiju iako je raščinjen. Čak i ubija noseći je. Nosi je tako uporno i inatno, kao svoj krst, kao sudbinu koja mu je po rođenju dodeljena i od koje ne može da pobegne (pa se i ne trudi). Nosi je iz besa, bezobrazluka i cinizma – kao odraz bunta protiv boga koji mu je sve oduzeo.
U Utvarama nosi i zmiju oko vrata i na grudima: podsetnik na prvi greh; kao opomenu i ujedno spasenje – smrću od smrti.
Jevrem doživljava tri velika gubitka: prvo gubi majku – suštastveni, osnovni deo sebe, zatim voljenu ženu, a sa njom smisao svog postojanja, i na kraju najboljeg prijatelja, svoj odraz u ogledalu i poslednju potvrdu da je (bio) čovek. Bog, dakle, kuša Jevrema oduzimajući mu jedan po jedan deo njegovog bića i ovaj na svaku zadatu bol reaguje sve burnije. Jevremova tragičnost odzvanja kroz njegovu uzaludnu, a tako tvrdoglavu, upornu borbu protiv boga. Jer, boreći se protiv boga zapravo se bori protiv samog sebe.
Putovanje do Foče nazvano je „svojevrsnim hodočašćem“, upravo jer je to put ka svevelikoj istini: Jevrem ne ide samo da otkrije ubicu, već i da se suoči sa samim sobom, da pronađe svoju suštinu. Kraj romana može i ne mora biti kraj puta Jevrema Utvića. Ono što treba podvući je da on, nakon tri velika iskušenja, pa nakon devet krugova Pakla, dolazi do Čistilišta gde kaže: „Krstim se i napokon mirim s Bogom.“.

Početak, eto šta je na kraju

Utvare nisu samo završetak trilogije o čuvenom raspopu i istražitelju, već je i rekapitulacija celokupnog dosadašnjeg opusa Branislava Jankovića. Jevrem Utvić sreće se sa Gmitrom, Gabrijelom i ostalom družinom iz Cirkusa, sa kopačem bunara. Da li se samo Jevrem pozdravlja s njima i nastavlja dalje svoj put ili im i autor maše u znak pozdrava? Ne možemo se oteti utisku da ovo nije samo završetak jedne krimi trilogije, već i kraj čitavog jednog književnog ciklusa. U isto vreme, nadamo se da pisanje Branislava Jankovića još uvek nije dostiglo svoj zenit i da upravo sada nastaje neka nova, inspirativna proza.

4.8/5

1 Reply to “Prošlost živi danas: „Utvare“, Branislava Jankovića”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *