Posle 2000-te
Bilo je nečeg spektakularnog u samoj zamisli na život posle 2000-te.
Samo deceniju ranije nismo ni sanjali da će vreme digitalizacije, robotizacije i društvenih mreža tako brzo promeniti naš način života, zabave i načina mišljenja. U toliko velikoj meri i čitanja, da su se masovno otvorile polemike hoće li knjiga (u bilo kom vidu, a naročito u štampanom) opstati.
Opšta demokratizacija društva započeta političkim promenama baš te 2000, nastavila se otvaranjem tržišta, privatizacijom i stvaranjem privatnog kapitala. Bez pravog sluha za potrebe kulture, bez vizije državnih organa koji bi omogućili neophodnu potporu izdavačkim institucijama od kulturnog značaja, bez jake svesti o opštem interesu, tokom prvih godina novog veka prestale su sa radom velike državne izdavačke kuće. Sve ono što je bilo načeto nemaštinom i partijskim rukovođenjem tokom devedesetih, izgubilo je borbu u neravnopravnoj tržišnoj utakmici u dvehiljaditim.
Privatno izdavaštvo vođeno isključivo zaradom, dovelo je do inflacije popularnog štiva, lakih romana i ispovesti tv zvezda. Matematika je bila jasna – 50 primeraka prodatih Veselina Čajkanovića nije moglo da se meri sa 1000 prodatih primeraka “Stoperke” Goce Tržan. Izdavač, ako hoće da plati račune, zna šta mu je činiti. A za kulturu, šta je bitnije? Da li se uopšte sećate “Stoperke”?
Publika i/ili kritika
Postmodernistička poetika tokom devedesetih godina u centar postavlja čitaoca i njegov način čitanja i tumačenja, da bi tržišna politika tokom dvehiljaditih tog istog čitaoca stavila kao marketinški “target” – to je neko prema kome se upravljaju izdavački planovi, raspored knjiga u izlogu knjižare, pa čak i prema kome pisci biraju teme i koriguju svoje tekstove.
Čitalačka publika se uzima kao jedino merilo književne vrednosti. Njoj nasuprot stoji akademska književna kritika sa promocijom dela koja se uglavnom ne mogu naći u knjižarama i koje čita mali broj ljudi, zbog čega se neopravdano smatra anahronom, konzervativnom i zastarelom.
Da može (i mora) biti kompromisa među ovim stranama, pokazuju dela pisaca koji su stekli naklonost učene javnosti i postali bestseler pisci čije se knjige masovno čitaju i očekuju sa nestrpljenjem. Takve svetle primere predstavljamo u tekstu koji sledi.
Dejan Stojiljković (1976)
Prorok i u svom selu
Ništa nije jasno nagoveštavalo da će iz celokupne niške tradicije i srpskog jezika, u prvoj deceniji novog veka, izrasti jedno tako veliko ime naše književne scene kao što je Dejan Stojiljković. Već se na prvim stranama njegovog rukopisa prepoznavalo ono što će od njega napraviti književnu zvezdu – ogromni talenat da ispriča priču, eliotovski osećaj tradicije, raznovrsnost tema, likovi koji podjednako dobro korespondiraju i sa narodnom epikom i sa grčkom tragedijom. Osećaj za istorijsko vreme je kod Stojiljkovića dubok i potpun, a teme ljudske i univerzalne. Ako bi neko pitao za recept za uspeh, to bi moglo da bude ovo: idealna usaglašenost ozbiljnog istraživanja građe i uzbudljivog mešanja žanrova u stilskoj raznovrsnosti. Zvuči jednostavno, pokušajte!
Roman koji ga je proslavio, “Konstantinovo raskršće”, nosi manje eksploatisan narativ iz vremena rimske imperije i doba Konstantina Velikog. Žanrovski preoblikovana ratna priča velikom dinamikom aktivira čitaoca i uvlači ga u jednu uzbudljivu literarnu potragu za pravim odgovorima.
Fabula iznikla iz temelja srpske srednjovekovne epike u godinama pred Kosovski boj tema je zamišljenog petoknjižja koje počinje romanom „Duge noći i crne zastave”, nastavlja se “Olujnim bedemom” i “Dukatom za lađara”. Ivo Andrić je dobio ulogu glavnog junaka u berlinskoj priči napisanoj “u četiri ruke” zajedno sa Vladimirom Kecmanovićem, a o Branku Miljkoviću i njegovoj misterioznoj smrti čitaćemo do kraja godine u novom romanu.
Zbirke pripovedaka “Leva strana druma”, “Low life”, “Kišni psi” pokazuju da pisac ne robuje mitološkim stereotipima i srednjevekovnoj fantastici, već da ima širok raspon tema i preokupacija o kojima piše. Vrhunsko umeće pripovedanja donelo mu je Andrićevu nagradu za zbirku pripovedaka “Neonski bluz” (2021).
Lektira koja je formirala stil i rečenicu mladog pisca je impresivna – to su najbolji pisci na srpskom jeziku, kao što su Andrić i Pekić, to su pesnici čije stihove često poziva kao moto svojih dela (Ivan V. Lalić, Novica Tadić), to su najpopularniji pisci današnjice kao što su Stiven King, Nil Gejmen i druge ikone pop kulture.
Dejan Stojiljković je odradio veliki pionirski posao. Uveo je kvalitetnu žanrovsku književnost na velika vrata i uspeo da animira mlađu čitalačku publiku, nudeći priču o izgubljenom Konstantinovom maču u formi stripa, a uskoro, nadamo se, i tv seriji. Ono što je za grad Niš posebno važno, jasno ga je ucrtao na mapi najbitnijih književnih toponima, učinivši već sada za Konstantinov grad daleko više nego neki drugi, bogatiji i moćniji.
Dejan Ognjanović (1973)
Veličanstvenost strave
Svetski, a naš – „doktor za horor“, Dejan Ognjanović je jedan od najznačajnijih ličnosti na svetskoj i domaćoj književnoj sceni današnjice. Pisac, prevodilac, urednik, književni i filmski kritičar, ovaj je Nišlija sebi već obezbedio važno mesto u istoriji književnosti. Pomerajući granice u dotadašnjoj književnoj teoriji, Ognjanović je odbranio doktorsku disertaciju na temu horor žanra na Univerzitetu u Beogradu.
Poslednji roman, „Prokletije“, nastavak je romana „Naživo“ i prenosi nam neverovatan osećaj teskobe i jeze – komplementarno samoj suštini horora. Radnja se odvija na relaciji Niš-Kosovo. Pravi ljubitelji ovog žanra i poštovaoci rada Dejana Ognjanovića nadaju se da neuspeli pokušaj filmske adaptacije romana „Naživo“ nije i poslednji i da će njegov talenat biti oživljen i na velikom platnu.
Prevodilac je i priređivač Poetike strave, jedinstvene edicije Orfelin izdavaštva, kojom domaću publiku upoznaje sa značajnim autorima i najboljim književnim ostvarenjima horor žanra i koja do sada nisu bila dostupna na srpskom jeziku. S ponosom sugrađana i savremenika ovakve književne veličine, možemo istaći i da se Dejan Ognjanović našao u ovogodišnjem užem izboru (top 5) za nagradu Brem Stoker (The Bram Stoker Award), priznanja koje dodeljuje Udruženje pisaca horora (Horror Writers Association) za najveće dostignuće u oblasti pisanja horora. Nominovan je u kategoriji Vrhunsko postignuće u kratkoj esejistici za rad pod naslovom „Tri paradigme horora“ (The Three Paradigms of Horror).
Branislav Janković (1969)
Mali čovek u svojoj veličini
Jedan od najboljih primera da domaća čitalačka publika ne trpi nikakve stereotipe, pa ni rodne je velika popularnost romana Branislava Jankovića. Istorijski romani, suptilno začinjeni fantastičnim motivima, osvajaju i sve veći broj ženskog dela čitalačke publike. Bilo je potrebno tako malo: poetski uobličiti lik običnog čoveka i staviti i realističnu sliku određenog (a bitnog, i svima važnog) istorijskog trenutka, da čitaoci priču sa uživanjem izgustiraju i odmah traže još.
Ako bismo se vratili na pomenute stereotipe, sirova konstatacija glasila bi: ima istorije za muškarce i ima dovoljno drame i za žene. Srećom, čitaoci ne podležu jednostavnim podelama, što i sam pisac dobro zna, pa uzima univerzalne teme, koje ogrne osećanjima svetskog čoveka, da bi zatim ogolio našim mentalitetom i karakterom i tako oživeo likove svima nama znane, iz kuće, komšiluka, susednog sela.
Niškoj publici pre svega poznat kao novinar i tv voditelj, Branislav Janković 2011. godine objavljuje svoj prvi roman „O vukovima i senkama“ za beogradsku Lagunu, kojim će ozbiljno uzburkati javnost i izazvati i reakcije Crkve. Iako na prvi pogled kontroverzan, ovaj roman zapravo je omaž i prisećanje na potisnutu i pomalo zaboravljenu našu slovensku, pagansku zaostavštinu. Zatim sledi roman „Suze Svetog Nikole“, koji je od pre neku godinu uvršten i u školsku lektiru, a pravi čitalački spektakl čitaoci su imali prilike da vide u knjigama „Vetrovi zla“ i „Gvozdeni oblaci“ – hronikama jednog i jedinog Jevrema Utvića.
Ozbiljan iskorak u svom stvaralaštvu pravi romanom „Poslednji cirkus na svetu“, koji 2017. godine objavljuje Čarobna knjiga. To su vešto ispletena filozofsko-religijska promišljanja o čovečanstvu, do perfekcije motivisani likovi i razrađena misao Duška Radovića o tome mogu li ljudi biti bolji („Mogli bi, ali niko neće prvi da počne.“), gde šalje snažne, nedvosmislene poruke da promena počinje od nas samih.
Dobitnik je nagrade Miroslav Dereta za najbolji neobjavljeni roman, „Mačka u koferu“ (2019).
Tematski i žanrovski raznoliko stvaralaštvo Branislava Jankovića ima sve brojniju publiku, jer je u njegovom centru ipak običan čovek, čije mane ume da spozna, prigrli i ukroti, a lepotu i vrline lirski pozlati.
Poslednjim romanom, „Zidanje ambisa“, iznova oduševljava svoje verne čitaoce. Isprepletano različitim narativnim stilovima, ali poetski ujednačeno, priča priču (opet) o običnim ljudima, koji su gradili manastir Dečane, verodostojno oživljavajući srednji vek i ostavljajući jedinstven omaž ovoj srpskoj svetinji.
Violeta Jović (1966)
Hajde, svete, budi dete
Zadivljujuće je bogat i raznovrstan književni opus ove šarmantne Nišlijke – poezija, proza, stvaralaštvo za decu. Pre svega značajan je zbog pisanja na dijalektu (kako za stariju čitalačku publiku, tako i za decu i mlade). Vrcav južnjački temperament izbija iz njenih rečenica. Poetično i lako iznosi svu ozbiljnost narodnih mudrosti i izreka sa juga Srbije.
Čini se da joj inspiracije nikad ne nedostaje, da diše književnost koju stvara, živi kroz svoj umetnički izraz. Nedavno je objavila zbirku pesama „Bezimena“, u kojoj još jednom lirski uobličava aktuelne društvene probleme, lične patnje, nepokolebljivo ukazivanje na prave društvene vrednosti, ljubav. Život.
Ali ona briljira i pred najzahtevnijom, najiskrenijom čitalačkom publikom – jedna je od najpoznatijih i najpriznatijih književnika za decu. To potvrđuju brojne nagrade, ali ne samo stručnog žirija i kritike, već i dece. Njene knjige su među najčitanijima u dečijim bibliotekama u Srbiji. Festival humora za decu u Lazarevcu (posle Zmajevih dečijih igara najprestižniji festival književnosti za decu u našoj zemlji), nagradio je Gašinom nagradom njene romane „Vila rosa“ i „Kad porastem biću baba“.
Član je Udruženja književnika Srbije, a bavi se i slikarstvom.
Velibor Petković (1963)
Dovlatovski humor dobrog duha
Pošto Nišlije više vole da gledaju televiziju i skitaju se po gradu nego da čitaju knjige, Velibora Petkovića ćemo predstaviti kao poznatog novinara, radijskog voditelja i medijatora raznih kulturnih zbivanja u Nišu. Međutim, ima onih koji znaju i da Velibor Petković piše jako zanimljive i duhovite knjige. Kao dobri duh naše kulturne scene, spreman da za svakoga pronađe poneku lepu reč (ili da zauvek ćuti), on u svojim knjigama obeležava strateški važna mesta za razumevanje bolnih i traumatičnih godina kroz koje smo prolazili.
Njegovi dijalozi su živi, događaji koje opisuje su anegdotski, humor je širokog raspona – intelektualno provokativan, jezički živ i razigran, a ponegde i vrcav, na granici sa masnim. Bio bi površan, da nema gorčine, tuge i beznađa koji se probijaju kroz slojeve lažne veselosti. Pronađite „Učitelja zen budalizma“ ili „Božanstvenu papazjaniju“ ne bi li ste se uverili i sami.
Koliko puta smo samo naišavši na gorki humor proistekao iz naše stvarnosti, samo pomislili: „ovaj narod će živeti večno“. Kad nam ponestane municija, kad ispraznimo džepove na gotovs, kad glupa zbilja pređe poslednju liniju otpora, šta nam onda, osim smeha, preostaje?
Nastaviće se…