Tirza, Arnon Grunberg
Čitajući „Tirzu“, imala sam osećaj da Grumberga mogu svrstati negde između Kucija i Frenzena, između „Sramote“ i „Slobode“, uz Kucijevo umeće pisanja i Frenzenovo savršensvo konstruisanja porodice i njihovih ludih i ekscentričnih likova. S tim što je Grunberg postavio ludost na jedan sasvim viši nivo, na nivo Jergena Hofmestera, upamtite ovo ime, jer sličnog lika u literaturu nećete skoro naći.
Jergen je germanista, pripadnih srednjeg staleža bele rase, koji živi u najekskluzivnijoj ulici Amsterdama-jer to je merilo uspeha, koji malo govori-jer to je merilo pristojnosti-koji svoju obožavanu ćerku Tirzu vozi na časove violončela i plivanja, dok je uspavljuje čitajući joj nihiliste-jer to je merilo dobrog oca i dobrog odgoja. U porodici Hofmester postoji još i starija kći-Ibi, koja je pobegla što dalje, tačnije u Francusku, postoji još i supruga, koja je pobegla tražeći ljubav, i koja se na početku romana vraća kao što se oterana životinja vraća svom prvom vlasniku. Postoji i podstanar, koji je zaseban entitet kroz čije prisustvo autor fino tumači pojmove posedništa i podposedništva.
Zanimljivu stvar čini to da Jergen ni jednog trenutka suprugu ne oslovljava imenom, do kraja romana ona ostaje bezimena, prosto nazvana supruga, eventualno majka, i time svedena na funkcije koje ima u porodici. Na prvi utisak ona je ta koja čitaoca više nervira, zvocalo, peckalo i provokator koji ne staje. Do kraja romana je nećete sasvim shvatiti i rastumačiti, ni nju niti Tirzu, jer autor to ne dozvoljava, njegov fokus je Jergen Hofmaster, dok su ostali likovi Jergenova refleksija. I dok se roman vrti oko života Jergena Hofmastera, život Jergena Hofmastera se vrti oko Tirze, njegove mlađe ćerke, njegove kraljice sunca. Setite se na tren onih roditelja (očeva pre svega), koji stalno ističu koliko je njihovo dete posebno, nadareno, koji u gram mere prokelj i teletinu koje će pojesti, koji u milimetar mere malo stopalo ne bi li kupili savršene cipelice na čičak, koji negiraju bilo kakvu manu svog deteta, i za koje prokomentarišete „kako posvećen otac“, a onda se na to nadoveže neizgovorena misao – kako iritantan čovek!
Jergen funkcioniše kroz funkciju, funkciju oca, funkciju domaćina, funkciju književnog urednika, kad mu se takva funkcija izmakne, on gubi svoju bit. Možda zato njegovo razotkrivanje i počinje najavom Tirze da se seli za Afriku, sa momkom koji Jergenu neverovatno liči na Muhameda Atu. Neobična pojava je ta, da pričajući svima o toj svojoj sumnji dolazimo do činjenice da niko od mlađe generacije ne zna ko je Ata, čini mi se da je autor ovim hteo ukazati na nezainteresovanost mlade generacije za globalna dešavanja, politiku, književnost. Za Jergena, mađutim, Ata je simbol svega što prezire, obojene rase, druge veroispovesti, Ata je uništitelj stabilnosti, ekonomske, svetske, pa i porodične u ovom konkretnom slučaju. Kroz radnju, koja je izuzetno spora, kroz flešbekove Jergenovih sećanja, kroz sitna dešavanja, bizarne dijaloge, prati vas osećaj oluje koja se sprema, katastrofe koja je na pomolu. Postoje scene u romanu pred kojima će vam doći da sklopite knjigu i prekrstite je tamjanom. Tirza se čita halapljivo, uz svu sporost koju ima, upravo zbog tog elementa predstojeće eskalacije, koji će nastupiti, ooo da, eskalacije za koju nikako nećete biti pripremljeni.
Poslednje poglavlje romana nosi naziv „Pustinja“ i eufemizam je za ljudsko nestajanje, propadanje, pustinju duše. Tada ekstrahujete i osnovni motiv ovog dela, a to je kultura, politička korektnost, pristojnost, tihost, celokupna fina nenametljiva ambalaža civilizovanog sveta današnjice koja možda nije u stanju da živi u skladu sa primordijalnom ljudskom prirodom proisteklom iz lova, krvi i bluda. Politička korektnost koja je u unutrašnju tamnicu zabravila pravog Jergena Hofmestera, rasistu, mizogena, ksenofoba, robovlasnika, seksualnog nasilnika, posednika. Onog Jergena koji će, kako roman odmiče, izlaziti na površinu u jednom novom rađanju, i u poruci da, takva jedna spodoba uvek čuči pritajena i zatomljena u mnogim dobrim komšijama, u mnogim finim porodicama. Arnon Grumberg piše izuzetnim stilom, koristeći se grubim i eksplicitnim jezikom u situacijama u kojima je to potrebno, čineći time takve scene sasvim živim i uverljivim.
Tirza pobuđuje odvratnost u čitaocu, i žao mi je što će time neke od njih odbiti, i ostaviti ih uskraćene za jednu od najupečatljivih knjiga savremene evropske književnosti, i sasvim sigurno najupečatljiviji književni lik o čijim se postupcima dugo nakon čitanja razmišlja. I ne samo to, da bismo sprečili zlo, moramo ga shvatiti, a da bismo ga shvatili moramo mu pogledati u oči. U tom kontekstu ovo je knjiga koja, kako je Miljenko Jergović jednom napisao „spašava svet, premda nije pisana sa takvom ambicijom“.
Za Book Hub piše: Ana Lazeravić