Kiša i hartija, Vladimir Tasić

Novu književnu godinu naravno započinjemo pričom o dodeli Ninove nagrade. U užem izboru za NIN-ovu nagradu za roman 2022. godine, po redosledu pristizanja na konkurs, nalaze se: Slobodan Tišma: „Astal tiš riba friš. Život pesnika: political nigredo“ (Nojzac);Vladimir Jaćimović: „Povratak na Zejrek“ (Arhipelag); Danica Vukićević: „Unutrašnje more“ (Nojzac);Bora Ćosić: „Bergotova udovica“ (LOM); Milan Tripković: „Klub istinskih stvaralaca“ (Fabrika knjiga); Goran Petrović: „Papir sa vodenim znakom“ (Laguna); Bojan Vasić: „Vlastelinstva“ (Treći Trg/Srebrno drvo); Vladimir Mirkov Živanović: „Slepi putnik“ (Partizanska knjiga); Mirjana Drljević: „Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo“ (Booka); Uglješa Šajtinac: „Koljka i Sašenjka“ (Arhipelag); Marijana Čanak: „Klara, Klarisa“ (Bulevar books); Dalibor Pejić: „Mesečari“ (Geopoetika); Mirjana Novaković: „Mir i mir“ (Laguna). U ovom krugu nalazimo tri pisca koja su ranije dobila NIN-ovu nagradu: Slobodan Tišma (nagrađen 2011), Bora Ćosić (1969), Goran Petrović (2000). Takođe, sedam prvih romana čiji su autori: Vladimir Jaćimović, Danica Vukićević, Bojan Vasić, Vladimir Mirkov Živanović, Mirjana Drljević, Marijana Čanak i Dalibor Pejić. (Vladimiru Jaćimoviću, Vladimiru Mirkovu Živanoviću i Mirjani Drljević to je ujedno i prva objavljena knjiga.) Milan Tripković je u konkurenciji sa svojim drugim romanom, a Uglješa Šajtinac i Mirjana Novaković ranije su bili u najužem izboru, 2011, odnosno 2000. godine. Članovi NIN-ovog žirija kritike za najbolji roman godine – Marija Nenezić, Milena Đorđijević, Žarka Svirčev, Goran Korunović i Teofil Pančić saopštiće ime 69. dobitnika ili dobitnice NIN-ove nagrade u ponedeljak, 23. januara, oko podneva.

To je sjajna prilika da se podsetimo jednog omiljenog dobitnika ove prestižne nagrade, Vladimira Tasića, za roman Kiša i hartija, koji je ostavio veliki pečat u modernoj srpskoj literaturi i dao nam područje za istraživanje regionalne književnost kroz novoistorijsku prizmu sagladavanja konteksta koji je kraj dvadesetog veka i početak dvadeset i prvog veka ostavio na autore iz regiona, koji i dalje pišu pod tim uticajem. Ovaj roman, nažalost nije doživeo svoje reizdanje tako da ćete morati da ga potražite u bibliotekama. Iskoristiću priliku da vam  preporučim jednu od naših najboljih biblioteka u gradu, Univerzitetsku biblioteku Nikola Tesla u Nišu, koja se izdvaja i svojim fondom i uslugom.

Fenomen emigracije kod Vladimira Tasića

Roman Kiša i hartija nastavlja tematizaciju fenomena emigracije koji postaje jedan od glavnih motiva savremene regionalne književnosti. Tasić se fenomenu odlaska bavio i u drugim knjigama, ali mu se u Kiši i hartiji detaljno približava i širi mogućnost njegovog raznovrsnijeg sagledavanja. Ono se ogleda u tome što sada Tasićeve junake možemo posmatrati na osnovu šireg društvenoistorijskog konteksta, više uronjene u aktuelni i kontraverzni trenutak istorije u različitim delovima sveta, spremnije da o tom kontekstu iskažu eksplicitne stavove u samom pripovednom tkivu.  Motiv emigracije i osvetljavanje likova emigranata u Kiši i hartiji pronalazimo u međusobnoj zavisnosti likova i aktuelnog društvenoistorijskog trenutka, kao i geografskih područja u kome određeni likovi žive taj trenutak.

Roman je podeljen u deset naslovljenih celina. Poglavlja su naslovljena numerički (deset, devet, osam, sedam, šest, pet, četiri, tri. dva, jedan). Pripovedačkom inverzijom čitaocu se skreće pažnja da stavovi do kojih se dolazi na samom kraju romana, u stvari predstavljaju njegov pravi početak, da nijedan tematizovani događaj u romanu nema parcijalno značenje i jedinstven kontekst jer se odigrava njihovo neprestano prostorno i vremensko rasipanje.

Glavni lik romana i pripovedač, emigrantkinja Tanja, na samom početku romana nas uvodi u kontekst društva koje više ne postoji, društva povezanog sa detinjstvom, koje se postepeno menjalo i izrodilo u neobjašnjivi krah. Pre nego što će posrnuti i otkotrljati se ka neobjašnjivom krahu, svet je, u meri u kojoj kao takvi mogu biti savršeni, bio savršen. (…) Prethodne noći grad je bio bez struje. Kroz prizmu pripovedača susrećemo se i sa drugim likovima emigrantima (Sonjom, Žoržom, Nestorom i Đurom) koji napuštaju svoj grad Novi Sad, koji više ne prepoznaju. Forma pripovedanja će na osnovu toga prelaziti iz ich-forme u er-formu. Novonastala situacija koja Novi Sad pretvara u New Sad, kao u šaljivom natpisu na šolji za mleko pripovedača Tanje, nateraće ove ljude da postanu emigranti i da svoj san o dostojnom životu pronađu na nekom drugom mestu (Francuskoj, Americi, Češkoj, Engleskoj, Irskoj…).

Ovaj šaljivi natpis, kao da kroz tkivo romana dobija svoju izvrnutu sliku u ogledalu, i poput inverzivnih poglavlja, sudbina glavnih likova kreće u obrnutom smeru New Sad, New Delhi, New York. To neće biti svet snova, već surovi svet razvijenog kapitalizma, čime će Tasić praviti svoje dvostruke diskurse protesta i osporavanja, i likove emigranata povezivati sa parovima iz starog sveta kao njihov odraz u ogledalu. Uspostavljanjem diskursa protesta i osporavanja nastalog na osnovu konteksta Zapada, usloviće motive obrnute emigracije, i od mnogih likova načiniti emigrante povratnike. Svi emigranti susreće se na terasi nebodera u Njujorku, blizu Central parka i shvatiti da u sudaru sa realnošću koja ih okružuje žale za Novim Sadom, iz nekog vremena koje više ne postoji. U sadašnjem mirnodopskom trenutku tog Novog Sada i dalje nema. On je ostao New Sad.  Šaljivi natpis okrenuće svoj smer u novi pravac migracije New York, New Delhi, New Sad.

Emigranti u potrazi za snom o dostojnom životu

To će rezultirati naratorkinim razočaranjem i povlačenjem iz sveta, koji postaje i početak pisanja, odnosno umetničkog preoblikovanja istorije, u čemu inverzibilna poglavlja dobijaju smisao, kraj romana, zapravo predstavlja njegov početak. Tasićevi likovi emigranata u potrazi sa snom o dostojnom životu, suprotstavljeni su različitim realnostima. Polaze od realnosti koja podrazumeva sunovrat svih ljudskih vrednosti, realnosti rata, ali dolaze do realnosti koja je ukinula svaku mogućnost promene, realnosti industrijskih korporacija, tehnike, medija, novca. Njihov život saznavaćemo u nizovima priča, ispovesti, stavova o muzici, progovaranjima o različitim mitovima, naukama (istorija, psihologija), filmovima, pop-kulturi. Romaneskni diskurs identifikuje se sa simboličkom zamisli koja je rođena u knjižari Đure Irca u Novom Sadu, da u performansu venčaju dve velike grčke muze Klio i Terpsihoru, odnosno progovore o društvenoj energiji njihovog istorijskog trenutka i prošlosti, da odaju počast svom gradu, koji za njih u novom vremenu više ne postoji. Žele da preko bilborda projektuju autentične slike grada kakavim ga oni pamte, grada koji je nosio odsjaj jednog drugog istorijskog trenutka, i preko istorije i muzike i igre dovedu sebe i sugrađane do otkrovenja, do poezije, kako jedan od likova (Sonja) kaže u romanu. Međutim, nemogućnost povratka i energiju jednog novog preoblikovanog vremena, Tasić će prikazati u sceni, kada Tanjin poznanik, marketing menadžer multinacionalne kompanije prisvaja projekat Klio i Terpsihora i postaje njegov sponzor na jednom velikom muzičkom festivalu.

U ovom delu romana biće jasno uočena aluzija na festival Exit, koji je u jednom trenutku formiran kao pobuna protiv totalitarističkog režima tadašnje države, da bi se iz godine u godinu pretvorio u komercijalni brend (naratorka Tanja, sa svojim prijateljima formira družinu smetlarskog reda koja se projektom Klio i Terpsihora bori protiv loše društvenopolitičke situacije uslovljene totalitarističkim režimom, da bi na kraju vitezovi smetlarskog reda završili u rukama korporacija i novonastalih kapitalista).

Festival Exit u početku je imao političku pozadinu, predstavljajući još jedan oblik antimiloševićevskog protesta. Aktivnosti Exit-a su se odvijale pod maskom ohrabrivanja omladine da se zainteresuje za politički proces, a veze festivala sa pokretom Otpor i ostalim snagama koje su se zalagale za promenu vlasti bile su očigledne. Nulti Exit Noise Summer Fest je trajao 100 dana tokom leta 2000. godine. Danas je to komercijalni festival kome zbog ekonomske situacije, mnogi mladi u Srbiji danas ne prisustvuju ovom festivalu.

Emigrantkinja Tanja

Jasan nacionalni identitet naratorke Tasić neće definisati. Imajući u vidu kontekst raspada države, na samom početku nju doživljavamo kao nekog ko je neopredeljen, i u toj neopredeljenosti dolazimo do jednog od razloga njene emigracije. U dvorištu su mi govorili da sam Ciganka, što je sasvim moguće jer ne znam ništa o majci, mada je i na očevoj strani bilo pigmenta. U Irskoj su me pitali da li sam Italijanka, U Americi su me pitali da li sam Meksikanka (u Meksiku nisam bila). Mnogi su pokušavali da pogode odakle sam i nisu uspevali. Sa belim peškirom na glavi delovala sam nekako istočnjački. Polinežanka, Maležanka, žena sa ostrvs. Ponekad, pred ogledalom, u određeno doba dana, kada svetlosni zraci stižu pod naročitim upadnim uglom, čini mi se da bih mogla biti Egipćanka (Koptkinja, sviđa mi se ta reč: Koptkinja). Ili Indijanka. Navaho. Kri. Naravno da najosnovniji motiv za odlazak neće ostati na nivou kosmopolitskog doživljaja sebe, već će Tasić motive emigracije vezane za glavnog pripovedača širiti u diskurs protesta i osporavanja koji se odnose na atmosferu građanskog rata devedestih. …čini mi se da neko, nešto, neka odvratna sila, sistematski uništava sve što mi znači, svaku poeziju, svaku uzvišenu ideju, proliva kofe prljave vode na akvarele i nanosi naslage pogani na slike suviše krhke da prožive taj smradni impasto. Videla sam kako moji lavovi, Rumijevi lavovi, koji „lepršaju na zastavi, nošeni vetrom od trena do trena“, lepršaju na zastavi jedinica koje sebe nazivaju specijalnim. Videla sam Šir Kana i tigrove Blejka i Čudine (bića užasne simetrije, stvorena za ljubav) na rukavima krvavih uniformi. Videla sam da je Rilkeov panter postao Panter AS-565, laki borbeni helikopter „evrokopter“; Lampeduzin leopard, tenk. O pticama da ne govorim. Spisak je beskrajan i sigurna sam da će mi, ako ne budem pažljiva, ostati samo ono što za tom mračnom silom uvek ostaje: kosti, crvi i zunzare.

Fenomen odlaska će kroz vizuru naratorke Tanje biti razmatran iz nekoliko uglova. Tek u sedmom poglavlju romana (inverzivnom četvrtom) saznajemo kontekst Tanjinog života u domovini, i rasvetljavamo bliže motive njenog odlaska i povratka. U ovom poglavlju biće opisan i njen prvi susret sa ostalim likovima emigrantima. Bila je student istorije umetnosti, a potom istorije jer je smatrala da istorija obuhvata sve. Obrazovanje odlučuje da napusti, jer poput još nekih likova u romanu, biva razočarana u njega. Postaje umorna od predavanja, udžbenika i profesora koji godinama pričaju jedno te isto i veruju da sve što izgovore predstavlja deo nekog jevanđelja. Videla sam ih kao patuljke koji imaju svoje maleno carstvo, svoje malene ratove.

Razočaranost se širi na sve aspekte života i čitalac vidi jedan plastičan prikaz istorijskog trenutka u atmosferi nadolazećeg sukoba na Balkanu. To je prikaz vremena u kome se jedan, do tada važeći sistem urušava, dok državne institucije i mnogi pojedinci to ignorišu. Biće to rađanje izgubljene generacije koja će završiti ili rasuta po svetskim metropolama, ili na ratištima, ponižena i marginalizovana. Taj istorijski trenutak i njegovu energiju Tasić će preoblikovati u svoje likove emigranata, suočavajući ih na njihovim putovanjima sa jednim drugačijim društvenoistorijskim uređenjem. Zašto sam otišla? Svi su u to vreme nekud odlazili. Ispunjavali su formulare, čekali u redovima, pravili uporedne analize Kejptauna i Njujorka, Amsterdama i Praga. Grad se polako praznio. Ili, ne. Nije se praznio. Nestajali su ljudi koje sam poznavala; pojavili su se drugi, nesrećniji. Dešavalo se da izađem i ne sretnem nikog poznatog. Ako bih nekog srela, razgovaralo se samo o tome ko je sve otišao, kako i kud, da li se javio, kako je tamo. I ja sam otišla. Nameravala sam da se vratim, naravno. Doslovno sam o tome sanjala; godinama.

Tanja, kao emigrantkinja, kreće od Londona, gde dobija stipendiju Instituta za savremeni dizajn. Radi najpre kao konobarica, potom kao sobarica, a na kraju kao ispomoć u staračkom domu. Kraj Londona u kome živi više podseća na Požegu nego na London, čime se implicira jasna podela po socijalnom statusu. Tanja ponovo biva slomljena, ali sada jednim drugačijim kontekstom, kontekstom sveta korporacija. (npr. u novinama čita kako je direktor Dizni (Disney) korporacije postavljen za direktora istraživačkog odeljenja američke agencije za nacionalnu bezbednost). Priča o kontekstu širi se u priču o industrijalizaciji umetnosti, kada umetnici moraju postati zanatlije, da bi se došlo do impliciranja jednog novog konteksta budućnosti u kome se i zanatlije nalaze na umoru, u kome model za preoblikovanje kapitalističkog sistema nije pronađen, što će Tasićevo pripovedanje odvesti u distopičan diskurs. Lagala bih ako bih rekla da nisam bila opčinjena, da sam držala odstojanje. Ne, htela sam sve to. O, da. Slavu, putovanja, koktele sa malim papirnim suncobranima, status Umetnice kojoj se svi dive i pitaju je za mišljenje. Šta je cena? Ponegde ubaciti „pepsijev“ logo? Takve stvari sam i ranije radila, i bila sam zadovoljna. Zar ovo nije bolje, slobodnije? Sam Gropijus je rekao da se u saradnji sa industrijom nalazi budućnost umetnosti.

Preko naratorkinog lika osvetliće se i kontekst Irske, zemlje na periferiji Evropske unije. Tasić će je nazvati zaostala ekonomija. Termin je doslovno preuzet iz rečnika mnogobrojnih ekonomskih izveštaja vodećih evropskih zemalja, u čemu se ogleda kako se kontekst preoblikuje u umetnički tekst, pomešan sa ideološkom percepcijom autora. Prikazan je i Japan. Tanja se zaljubljuje u Ičira, mladog Japanca koji je upoznaje sa tom dalekom zemljom. Japan Tasiću služi za uvođenje motiva kiše, kao simbola pročišćenja od istorije i njenih grešaka. Verovati da je kiša lepa, da prekriva celinu (…) da je kiša umetnost; da ima čistotu i pročišćava sve; da je treba poštovati, da meditacija o kiši, posmatranje kiše, donosi duševni mir.

Motiv kiše progovoriće i o velikoj tragediji koja je pogodila Japan na kraju Drugog svetskog rata (crna kiša koja pada nakon detonacije nuklearnih bombi, kojim su Sjedinjene Američke Države naterale Japan na kapitulaciju). Sa motivom kiše biće povezan i motiv plača, plač kao kiša i očišćenje. Kažu da plač može doneti olakšanje. On je kiša koja pročišćava psihu. Možda je tako. Telo, za koji neki veruju da je najbolja slika duše, ponaša se drugačije; bar moje telo. Trzam se nekotrolisano, lice mi se izobliči, nos crveni i otiče, kapci budu naduti i ružni. Obično izgubim glas, usta se krive i drhte, ostajem bez daha i onda uzimam vazduh u retkim i isprekidanim uzdisajima koji zvuče kao da se gušim (…) Brisala sam suze i trudila se da ih više ne bude, ali one su se vraćale i rastapale grad, kuće od marcipana, mostove od kesten-pirea, parkove od mente. Sve se ruši, mislila sam, sve se topi i nestaje.

Teorijska čitanja Tasićeve književnosti

Motivi emigracije kod likova koji dolaze iz različitih vremenskih razdoblja, Tasiću će biti polazište za prikazivanje teških društvenih i političkih okolnosti mnogih zemalja sveta. Osvetljavajući te društvenopolitičke trenutke kroz vizuru likova koji pripadaju aktuelnom istorijskom trenutku (najčešće je to naratorka Tanja), čitalac prati istorijske događaje kroz prizmu sadašnjeg trenutka i vladajuće ideologije samog autora. Društvena energija koja je preoblikovana u tekst (po Grinblatu), građanski rat na Balkanu i posledice koje je taj rat ostavio u društvenopolitičkom funkcionisanju novonastale države je glavni motiv emigracije i u Kiši i hartiji. Međutim, kako smo to već pomenuli, Tasić se i u ovom romanu ne zadržava samo na preoblikovanju te energije u tekst, već u njega unosi i kontekst nove istorijske realnosti, globalizma. On nastoji da obe ove energije pretoči u tekst i da istovremeno i svoje karaktere emigranata prikaže kao konstrukciju formiranu na osnovu svake podjednako.

Naša teoretičarka Snežana Milosavljević-Milić ističe da ovaj vid podvostručenog diskursa jeste istovremeno i indoktrinirajući i autodestruktivan, čime se objašnjavaju različita ideološka čitanja ovog romana u domaćoj kritici. Dok je za jedne ovaj roman primer vesternizacije i novoliberalističkog postuliranja američkih vrednosti (R. Kordić), za druge on predstavlja gotovo realnu sliku današnje civilizacije (V. Gvozden). Takođe, Milosavljević-Milić ističe da bi naivno bilo verovati da je autorov otklon od zauzimanja jasnijeg političkog stava rezultat izbora neke univerzalne tačke gledišta. Pre bi se moglo govoriti o posledicama Tasićevog poigravanja za odsutnim (angažmanom), koji u nekoj vrsti osvete potcrtava diskurs nostalgije.

Jedno od ideoloških čitanja, koje je uslovljeno podvostručenim diskursom protesta i osporavanja, Radomana Kordića odvodi dotle da Tasićeve pripovedne strategije tumači kao pokušaj da se potpadne pod ideološku diktaturu novoliberalističke književnosti. On čak odlazi toliko daleko, da govori o kategoriji halucinogenog pripovedača kod Tasića. Jedan od znakova amerikanizacije (osobene politizacije) srpske kulture i srpske književnosti jeste, pre nego priča o drogi, pojava halucinogenog pripovedača. Ovaj pripovedač, kao šaman, svedoči o drugoj realnosti, o iskustvima što ih omogućuje droga kao pripovedno sredstvo. „Gandža i priča, to je nerazdvojno.“  Kako bilo, u srpskoj književnosti se, odskora, „duva“ na sve strane, da li zato što je droga postala činjenica našeg življenja, naša realnost, a jeste, ili zbog transnacionalne dimenzije kulturnog preobražaja tematizacije egzistencije. Džoint je postao element prevodilačkog koda kulture, mondalizacije naše kulture, znak pripadnosti „slobodnom svetu“, znak evropeizacije balkanskog bespuća. Poštovanjem toga koda pokazuje se vernost (nametnutom) identitetu racionalnosti, kulturnom i političkom. (Ovim navodom Kordić ukazuje da Tasićev traktat o kanabisu možemo shvatiti kao proizvod pripovednog postupka. Ističe kako je piscu bitno povezivanje pripovedanja i kanabisa jer je to oznaka srpske novoliberalističke proze, koja sledi obrasce američkih narativa i tako deluje i na politički identitet. Treba istaći da se procesom priče, s kodom prevođenja, neizbežno, preuzima i identitet koji ta priča i taj kod artikulišu. Zato se naprosto mora govoriti o političkoj dimenziji kulture, o imperijalizmu kulture M.R.).

Dalja analiza Tasićev tekst smešta u okrilje ideja globalizma zapadne kulture koja ne podrazumeva samo preuzimanje američke priče, nego i poistovećivanje sa njom. Motivi emigracije kod Tasićevih likova, za Kordića postaju učenje politički korektnog govora, koje čitaoca treba da poistoveti sa političkim mišljenjem samog autora. Motive odlaska srpske političke emigracije devedesetih godina XX veka (one emigracije o kojoj Tasić govori; tu razliku treba imati u vidu), duhovnu zbrku ili duhovnu znatiželju (teško ih je, katkad, razlučiti), koja je, u ponekom slučaju, odvela te ljude u „slobodan svet“ (u njemu su naučili „politički korektan“ govor) i koja je, poistovećena sa političkim mišljenjem. (…) Tasić, rečju, nastoji da pronađe unutrašnje razloge koji bi mogli da opravdaju dezerterstvo, svakako, ne zbog „prigovora savesti“, nego zato što bi to opravdanje moglo da posluži i kao opravdanje izgubljenosti junaka ovog romana. Spoljašnji razlozi mu nisu bili potrebni; bilo ih je posvuda, i on ih ima. Njihov nedostatak je samo to što su spoljašnji, čak i kad je sasvim očigledno da se svet globalizovao (u stvari, očigledno je da ga globalizuje – amerikanizuje – imperijalna sila, Amerika) i da taj proces ne može proći bez ozbiljnih potresa i u postojanju i u književnosti.

Vladimir Gvozden, s druge strane, čitaoce upućuje na zaključak da između romana Vladimira Tasića i stvarnosti postoji znak jednakosti. Roman ubedljivo govori o teško ostvarljivoj, koliko i dubokoj želji za iznalaženjem trenutaka u kojima simulacija vremena-prostora postmoderne savremenosti postaje njena istinska stvaralačka i saznajna sublimacija. Za Gvozdena, čitaoci nisu tek puki sakupljači virtuelnih krhotina romana, nego svedoci jednog istinskog trenutka u istoriji. Sve to vraća nas na postavke novog istorizma (po Grinblatu: 1.Nema pozivanja na genijalnost kao jedini izvor energije velike umjetnosti; 2. Nema bezrazložnog stvaranjа; 3. Nema transcendentnog ili bezvremenog ili nepromjenljivog prikaza stvarnosti; 4.Nema autonomnog artefakta; 5. Nema ekspresije bez porijekla i predmeta, jednog od i jednog zа; 6. Nema umjetnosti bez društvene energije; 7. Nema spontanog generiranja društvene energije. M.R.), da pisac, kao i sam kritičar predstavlja prenosnika određene društvene energije (ideološkog stava).

Emigrant Žorž

Emigrant Žorž (Zoran) poslužiće za bliže osvetljavanje samog fenomena emigranta. Posmatrajući sporedne likove emigranata (tetku i teču –emigrante iz Pariza, koji bivaju njegova prva stanica ka Americi) Tasić će dati eksplicitnu definiciju svog doživljaja emigranata, raspolućenih ljudi: Doseljenici su, otkrio je posmatrajući tetku i teču, a docnije je to primetio i kod sebe, razapeti između svojih maštarija. Budućnost uvek dolazi i stoga nikada nije tu, prošlost uvek odlazi. Prostor, takođe. Ovde smo ali nismo odavde; odande smo, ali nismo tamo. Život je neprestano premošćavanje, ukrštenica na dva jezika; svet je volja i predstava se odigrava, simultano, na dve pozornice postavljene jedna do druge. Predstave su složene, bogatih kostima, šminka je operska, scena je prepuna realističkih detalja, mehanička pomagala konstruisana su sa preciznošću časovničara. Možda baš zbog te složenosti, ponekad se dogodi da se namah dotaknu, da se na jednoj od pozornica odigra nešto što predstavlja drugu predstavu i ukazuje na nju. Kanapi skriveni u tami iza kulisa međusobno se zapliću, neobjašljivo, bog iz mašine iznenada aterira na pogrešnu binu i progovara drugim jezikom, privlači pažnju glumca koji vidi drugog glumca, kako na susednoj bini igra osobu istog imena, i zastaje, muca, čuje šaptača ali ne reaguje, zbunjen slikom koja, budući da je i on glumac, nije ništa manje stvarna od njega.

Teča iz Pariza, bivši profesor književnosti, slomljen je pred slikama rata i izveštajima koji dolaze sa ekrana. On se oseća uvređeno što je njegov narod označen krivcem za građanski rat u Jugoslaviji. Tasić ga prikazuje u tragičnoj sceni gde sa balkona psuje prolaznike na ulici, koji su daleko od onih koje on markira kao krivce, već dele njegovu emigrantsku sudbinu (ti prolaznici su emigranti iz Afrike, koji žive u istom kraju gde i tetka i teča, nekom vidu socijalnog geta za pridošlice). U Kiši i hartiji likovi emigranata biće prikazani u odnosu ovde-tamo. Za Žorža to je njegova bivša devojka Jelena. Ona će biti predmet njegovih misli i podstrek za njegov povratak. To će pokrenuti niz asocijacija koje će Tasiću poslužiti da bliže progovori o socijalnom, društvenom i političkom uređenju Zapada. Diskurs protesta i osporavanja prelazi u opisivanje plastičnog enterijera kapitalističkih društava, koja funkcionišu po sistemu tržišne ekonomije (naročito onih delova koji se tiču opisa Amerike). Okružuje ga masa mišića, fabrikovanih ljudi potamnjene kože i izbeljenih zuba, i u tom momentu mu Jelena deluje ne više tako savršeno. Sve je svedeno na formu i gubi dimenzije ljudskosti. Naročito je efektna groteskna scena o 64. kongresu Isusa, kojem Žorž prisustvuje u Kaliforniji: Prizor je odisao neshvatljivom ozbiljnošću. Isusi su se potpisivali u svesku, uzimali identifikacione kartice i šetali okruženi apostolima. Debeli Isusi, mršavi Isusi, Isusi dvometraši, Isusi u havajskim košuljama, Isusi sa lenonkama, Isusi sa rejbankama, Isusi u isusovkama. Drugi su Isusi stojali u manjim grupama, rukovali se, pijuckali šeri, zabadali kukuruzni čips i komadiće sirovog karfiola u posude sa umakom od sira i avokada, razgovarali sa novinarima televizijskih stanica religijske orijentacije. Gospodine Isuse, ko je, po Vašem mišljenju, ovogodišnji favorit? Isus se osmehuje za kameru, odgovara diplomatski: Pobediće hrišćanstvo.

Negativna društvenopolitička situacija motivisala je Žorža da napusti zemlju, ali i u novoj sredini on ne pronalazi sreću. On pokušava da se uklopi, prati trendove tamošnjeg društva (jede sendviče sa rendanom šargarepom i alfalfa klicama, pije pivo od đumbira, i neprestano hrani svoju nezajažljivu V8 mašinu). Okruženje poprima opis distopije (bilbordi koji skeniraju prolaznike i prilagođavaju sadržaj reklame potencijalnim potrošačima, erotski softver Virtualna Valeri, softveri za vežbanje tai-čia), na šta nam ukazuje i sam Žorž eksplicitnim pominjanjem Zamjatina. I samim načinom pripovedanja (kada Žorž govori o otuđenom potrošačkom okruženju Amerike), može se uočiti da Tasić svojoj koncepciji sveta bliskoj balkanskom tipu ljudi (čovek kao mera svih stvari, druželjubivost, ljudska prisnost) suprotstavlja tehnički diskurs novog doba (diskurs banaka, korporacija, medija).

Bilbord je potamneo. Sklopio je oči i zamislio kapljice podataka koje se slivaju kao graške znoja s ljudskih tela, skupljaju se u barice i odlivaju nekud, ulivaju se u potoke i reke, u urbanim centrima, prerastaju u bujice biblijskih razmera, kao ogromni kanalizacioni sistem kojim teku digitalna govna i zlatni bujon, otpaci i dragulji, novac, želje, krv i seme, sline, slike, suze, sinhronizovani smeh sitkoma „informacije“. Ono što je nazivao svetom bez mesa, srebrnasto utopijsko platno na koje je projektovao svoje nade, sada mu je izgledalo kao još jedan organizam koji nema šansu, kojim se hrani odvratna i bezumna pijavica, pomahnitali bičar-mutant, raste i pulsira sa svakim potezom kartice, svakom promenom kanala na televizoru, svakim pokretom miša. Bilo mu je muka, bojao se, osetio se izgubljenim i usamljenim. Poželeo je da ode kući, nazad, nazad, u neko jednostavnije vreme, kada se moglo verovati u sve to, u milost, pravdu, tehniku, progres, dom „runolist“ čokoladu, Milivoja Jugina, svetove krojene po meri ljudi.

Žorž dakle ne pronalazi svet kome se nadao, već sve poprima dimenzije distopije. To je svet koji donosi novac i na neki način ukida svaki vid preispitivanja. Za nešto više od godinu dana, zaradio je više nego što je mogao da zamisli, novac postaje novo merilo stvarnosti. Poslednji posao koji prihvata je za naftnu kompaniju sa sedištem u Teksasu, obračunskim centrom u Kaliforniji i neobičnim aktivnostima u Avganistanu. Realnost Balkana devedesetih koja motiviše Žorža da postane emigrant, i realnost novog doba zemalja u kojima Žorž živi, udružuju se i pojačavaju distopičnu viziju sveta novog doba. Distopičnu ravnotežu dve loše stvarnosti Tasić prikazuje u sceni kada Žorž pušta dva propagandna filma (američki i jugoslovenski). Američki film Rifersko ludilo (1938) prikazuje štetan uticaj marihuane na psihičko zdravlje mladih, dok jugoslovenski film potiče iz sedamdesetih godina dvadesetog veka koji pokazuje kako naivnog jugoslovenskog putnika u inostranstvu obrađuju elementi ekstremne emigracije.

Emigrantkinja Sonja

U liku emigrantkinje Sonje takođe pratimo podvostručeni diskurs protesta i osporavanja. U prvom, koji se odnosi na područje Balkana, pronalazimo prvi motiv odlaska, a u drugom koji se odnosi na Zapadni svet, koji će uključiti i novonastalu situaciju na Balkanu, pronalazimo motiv drugog odlaska odnosno povratka. U zamišljenom performansu Tanji je dodeljena uloga Klio, a Sonji Terpsihore. Shodno tome, ona će i biti pozitivnija u prihvatanju realnosti. Registrovaće negativne pojave ali više na nivou fenomena, nego protesta. U domovini baviće se kataloškom prodajom kozmetike i fitnes preparata, radiće u seks-šopu, prodavaće usisivače od vrata do vrata, a u emigraciji, zajedno sa Žoržom, radiće na programu za virtuelnog tai-či instruktora, koji postaje hit u Kaliforniji, čak mu i predlaže komercijalniju verziju da virtuelni instruktori umesto jin-jang simbola na svojim košuljama imaju logo Pepsija (Pepsi). Veći deo zarade ona koristi da otkupi stan u Novom Sadu od kriminalaca kod kojih se zadužio njen otac, čime se progovara o društvenopolitičkoj situaciji Balkana posle završenog građanskog rata. Tamo (u Novom Sadu) se, po Sonjinim rečima, vrši oplodnja kapitala, dok se ovde (u Njujorku), prisustvuje stvarnosti kojom vladaju korporacije.

Scena na krovu u Njujorku poprima groteskne dimenzije. To je svojevrsni korporacijski pandemonijum. Manekenka iz Loreala (Loreal) vodi nekog dedicu na uzici, predstavnik Kelvin-klajna (CK®) proganja Antonija Sabata da mu se potpiše na šlic, dok menadžer Pepsija Džulijan, doslovno shvata Sonjinu šalu posle vica o propasti SSSR-a, i farbanju meseca u logo Koka-kole (Coca-Cola), te zove predstavnike Pepsija da mu u najkraćem mogućem roku budu dostavljeni svi podaci o svemirskom programu Kine. Pravila novog sveta Sonja izdiže na nivo doživljaja kraja umetnosti, ističe njenu eklektičnost, a pojedinca definiše kao razoreno i uništeno biće. Jedan, tri, devet, rekla je, s takvom progresijom danas iza svake pojedinačne misli činodejstvuje par milijardi muza, imaš, ono, muze metalke i muze pankerke, muze denserke i muze bankarke, totalna gužva, haos, matori, muze igraju pogo na čiodnim glavama, skaču jedna drugoj na ramena, piče se nogama, mavaši-geri, joko-geri, opšta šutka među muzama, nema više mesta za sve te muze, guranje na sve strane, krljanje, brljanje, soliranje na stratokasterima, vrištanje, šibanje čakama, fijuk šurikena, i, i- Sonja je izgubila nit, ali je nastavila, bez obzira – zar je onda čudno što smo tako pogubljeni, raskomadani, fragmentarni?

Emigrant Nestor

U liku emigranta Nestora, nekada Nenada-Neše, o fenomenu emigracije progovoriće se jezikom marginalizovanih grupa. Ovaj karakter, podseća na lik brata iz Oproštajnog dara. Nestor se takođe oseća sputano pred obrazovnim institucijama zemlje iz koje potiče. One su za njega suviše stroge i rigidne. U Oproštajnom daru, brat će svoje nezadovoljstvo institucijama obrazovanja pokazati uzimanjem mnoštva indeksa, dok će Nestor jednostavno potražiti obrazovanje koje će mu pored teorijske potkovanosti, pružiti i nešto što on zove životno iskustvo. To će biti motiv njegove emigracije. Završiće muziku na Berkli koledžu, a životno iskustvo potražiti na svojim hodočašćima kroz Nju Orleans, Sent Luis, učiće od muzičara i tezgaroša od Njujorka do Meksika i Venecuele. Pridružiće se bugarskom bendu Simetriks, koji nastupa u jednom bordelu, i posle toga biti studijski muzičar u Majamiju. Čim je uštedeo novac, zaputio se u Evropu, i znanje sticao u Londonu, Parizu, Amsterdamu, Berlinu, Koponehagenu. Međutim, i Nestor nailazi na razočaranje. U Pragu shvata da filozofija sticanja životnog iskustva poprima odsjaje neke njemu neshvatljive ideologije bazirane na pozi. Restorani koji su u toku dana služili nacionalne specijalitete mutirali su s prvim mrakom u krčme pune sumnjivih, tužnih i opasnih tipova, gatara, prosjaka, manijaka i japija koji su spavali u zapišanim haustorima zato što su mislili da je to vrhunac boemskog života, ili zato što će jednog dana kada zauzmu svoja prava mesta u prestabiliranoj disharmoniji svetske faune, mesta direktora banaka i savetnika za nacionalnu bezbednost, moći da kažu: Da, ja sam spavao u smrdljivim haustorima, valjao sam se u kanalu, bio sam budista i trockista, šmrkao sam i bljuvao sam, mene je život šibao, znao sam napamet Seksus i Neksus i evo, sad lepo vozim „leksusa“, hvalim Isusa, nedeljom u crkvu, pa šta?

Emigrantkinja Lena

Diskurs marginalizovanih grupa pronalazimo u liku emigrantkinje Lene koja dolazi iz Istočne Evrope. Nestor je upoznaje u jednom noćnom klubu, u kome ona radi kao plesačica, i zaljubljuje se u nju. Na ovom mestu progovara se o ljudima-robovima, emigrantima koji postaju žrtve trgovine ljudima. O tome, Nestor progovara neposredno, svoja osećanja poredi sa citatima iz Tumačenja duše, o duši koja pada u telo i dospeva u život u ruke mnogim razbojnicima. Jedni je uzimaju nasilno, drugi je mame poklonima, predaju je iz ruke u ruku i primoravaju je da ih služi kao gospodare. Duša se kaje, ne usuđuje se da ih napusti, i niko više ne čuje njenu patnju. Zamišljao je da igra samo za njega, da mu govori, samo njemu, „telo telu“. Spasi me, Nestore, odvedi me… A onda je nestala. Lena. Premestili su je, prodali, možda su je ubili. Ko zna. Jednostavno više nije postojala. Povezanost sa socijalnim, društvenim i političkim uređenjem Balkana tokom devedesetih, uspostavljena je i preko sporednih likova emigranata u Češkoj. To su kriminalci iz bivše Jugoslavije kojima se Nestor obraća za pomoć posle Leninog nestanka. Vlada Češke uskraćuje mu vizu i on postaje ilegalni emigrant. Počinje da svira na njihovim zabavama i svadbama nadajući se da će dobiti novac i dokumente. Sve razlike zbog kojih se u nekadašnjoj domovini vodi rat, kriminal ujedinjuje u neku verziju podzemnog bratstva i jedinstva. Bez obzira na verska, ideološka i nacionalna opredeljenja, ovaj sloj emigracije sarađuje prodajući ukrajinske devojčice nemačkim i engleskim turistima u Pragu. Pripovedanje ponovo poprima prizvuk distopije, i bezizlaznog stanja u kome se nalazi pojedinac. Mada u ono vreme ne bi mogao da uobliči svoje slutnje u reči. Nestor je u tom sveprisutnom zvuku kasnije pronašao nešto što je zamišljao kao udarce srca koje dete mora čuti u utrobi, udarce koji mu govore da je život ritam, dopuštaju mu da se orijentiše u prvobitnom moru zvuka pre nego što doživi svetlost, boje, mirise, pre nego što proživi svoj vek opterećen bolom, kratkotrajnim radostima, tugom, i rastoči se u nemoj geometriji rake. Ili je to bio ritam, ne majke, već nerođenog bića, najava života koji se javlja iz prvobitne tame, prolegomena za krik, soundtrek filma strave, najjezivijeg od svih filmova, „dolaska na svet“?

Emigranti iz prošlosti

Emigrante iz prošlosti pronalazimo u poglavlju Pet i Dva. To su sovjetski naučnik Lav Sergejevič Termen, i naratorkina baka, predsednica AFŽ-a. Motivisanje emigracije i u ovom slučaju je uslovljeno represivnim režimima i ratnim stanjima. (Prvi svetski rat, Oktobarska revolucija, Drugi svetski rat, Goli otok, komunistički režimi u SSSR i FNRJ, odnosi SAD i SSSR iz vremena Hladnog rata). Strah kao motiv emigracije u teškim istorijskim trenucima ovde služi da uspostavi vertikalu sa aktuelnim emigratima i njihovim strahom kao motivom emigracije(građanski rat u SFRJ, totalitaristički režim u SRJ). Sudbine i jednih i drugih Tasiću služe da pokaže da istinskog bega iz istorije nema i to nas približava distopijskom diskursu gde nema razrešenja ni u budućnosti, već nekog vida cikličnog ponavljanja istorije. Priča o istoriji muzičkog istrumenta telharmonijuma (posle termenvoksa), je priča o nesrećnoj sudbini emigranta Lava, rođenog u Sankt Peterburgu. On postaje vlasništvo političkih službi SSSR-a. Jedina dužnost, dužnost, razume se, svakog savesnog i poštenog građanina koji boravi u inostranstvu – o trošku države, nije na odmet podsetiti – jeste da se povremeno, kada nađe za shodno, javi u konzulat i porazgovara sa nadležnim drugovima, izvesti ih o aktivnostima ljudi koje je sreo, ne propuštajući da pomene čak i one detalje koji mu se mogu činiti nevažnim, ali koji u širem, geopolitičkom kontekstu…

Životni putevi vodiće ga u susret sa mnogim znametim ličnostima, simbolički postaće poput instrumenta čiju istoriju pratimo, konzulat će mu odobravati brak (Lavinija), razvod i sl.

Sličnu sudbinu imaće i naratorkina baka, koja će postati žrtva političkog progona (iako je iskreno verovala u ideal dolazećeg komunizma). Svoj život završiće kao Agneš F. u Njujorku. Ništa nisam znala o babi. Ništa. I sad jedva mogu da je zamislim. Boriti se za ovaj grad, preživeti batinanje i mučenje strujom, i onda neke budale, „znamo mi tebe drugarice“,pa u logor. Zna se šta je tamo bilo. Posle… Čitala sam kako je bilo kad se neko vrati. To je kao đavolji znak. Kainov beleg. Ljudi prelaze na drugu stranu ulice kad je vide. Prijatelji se prave da je ne poznaju. Nije ni čudo da je otišla. Otišla u Apače, tako je deda govorio. Njemu su svi Amerikanci bili kauboji ili Indijanci.

Lik Đure je kohezioni lik. On je spona svih ostalih emigranata. Vlasnik je knjižare u kojoj su se svi upoznali. Pre toga bio je student hemije, potom napušta fakultet, postaje automehaničar i vlasnik objekta mnogih preduzetničkih promašaja (vegetarijanski restoran, prodavnica testenine, vinoteka, vozač kombija na relaciji SRJ-Mađarska kao švercer benzina). Zaljubljuje se u Sonju i otpočinje vezu sa njom. Đura obožava Irsku, mašta o njoj. Jedva uspeva da preživi, jer knjižara u Novom Sadu radi dobro samo kada je u toku muzički festival kada su mladi iz čitave zemlje dolazili kako bi plesali u ritmu industrije zabave koju su smatrali muzikom nekog drugog, boljeg sveta, odnedavno pod pokroviteljstvom Pepsi korporacije. Otvaranje knjižare odudara od koncepta vremena i stvarnosti u kojoj Đura živi. Preko njegovog lika, kroz niz rasprava koje vodi sa svojim prijateljima i nizom njegovih preduzetničkih poduhvata možemo pratiti društvenopolitički kontekst vremena neposredno posle završenih sukoba na Balkanu. Gledao je likove iz kvarta kako razvoze benzin, cigarete, eksere, kokain, ibogain, beta-karbolin, ketamin i (ponekad) rohipnol, razmeću se kabrioletima, mašu službenim legitimacijama, pričaju o bordelima na periferiji gde su su kipovali sveže moldavsko roblje, o češkim karabinima, uzijima, devetkama, blistavim svetlostima puške „tavor“. Obuzela ga je groznica. Svi lažu, mislio je, svi kradu, posluju „na ivici zakona“, sve je dopušteno. Uzmi lovu i beži, govorio je, prvobitna akumulacija kapitala. A ja? Otvaram knjižaru?

Kako bi preživeo, pored knjižare počinje da se bavi i dodatnim poslovima, otvara splav na kome prodaje pića i u letnjoj sezoni odlazi do udaljenih ada u potrazi za poslom.. Međutim, i taj posao propada jer posle određenog vremena te ade zaposedaju alasi nepoznatog soja koji kašikarama pecaju, kao i vlasnici novih jahti i skutera. Umor od takvog načina života biće motivi njegovog odlaska i olakog pristajanja na pakt sa korporacijskim magom Džulijanom koji poprima obrise principa zla, sjedinjujući sve negativne kontekste sa različitih geografskih područja i različitih vremena u jedno. Setila sam se, zatim, da je na krovu njujorškog nebodera proždirao masline kao malene ljudske glave i pomislila sam da on nije samo ono što jeste, činovnik, profesionalac koji revnosno obavlja svoj posao, već nešto više, slučajna personifikacija principa koji bi se isto tako mogao javiti u formi Popova, Termenovih nadzornika, anonimnog debejca, bezličnog žbira koji prodaje Ajnštajnove skice za osmocifrenu dolarsku sumu, ili u formi posmatrača koji nikada neće razumeti jer ništa i ne želi da razume.

Kraj romana, progovoriće o motivu hartije (teksta). Tekst će glavnoj naratorki i ostalim likovima emigrantima omogućiti da postanu fusnota, da postanu preoblikovana stvarnost, svedočanstvo jednog vremena koje je za nama. Snaga teksta (hartije) je velika za Tasića i izjednačena je sa magijom koja oživljava monstrume, ali ih i upokojava. Motiv hartije dobija univerzalne dimenzije i to je povezuje sa umetnošću. Različite hartije, knjige, molbe, žalbe, vizit-karte, fotografije, spiskovi, katalozi, dnevnici, krhotine sećanja i podsetnika, postaju svedočanstvo jednog vremena i umetnički preoblikovano vraća nam se posle deset, pedeset, sto ili sedamsto godina kao izgubljeno pismo na odredište kako bi ga ponovo osvetlili jednim novim pogledom. Umetnost tako postaje razrešenje pesimističkih vizija i jedina uteha čoveku kao pojedincu zarobljenom u istoriji. Razrešenje po Tasiću pronalazimo u kontinuitetu postojanja, i traganja za nekom savršenijom istorijom koja dolazi. Tada, tog dalekog dana, neki drugi vitezovi, plešući i prebirajući po kosmičkom smetlištu koje ostaje za nama, možda će pronaći ovo pismo, čitati ga, tumačiti ga, i reći, ne bez izvesnog čuđenja koje je moja radost, moja porcelanska uteha: „Neobični ljudi živeli su na ovom tako običnom mestu“.

---

Za Book Hub piše Marko Radulović