Stakleni zid, Vladimir Tasić

Vraćajući se kući sa posla na prepunom bulevaru, zaglavljen u saobraćaju gledam veliki bilbord srpske varijante Kardašijana koja se uveliko najavljuje na televizijama sa nacionalnom frekvencijom Ceca i deca. U kolima slušam Artan Lili i odzvanja stih:

(…) Borim se da udahnem zrak, Komšija na ulici pušta glasno cece, Metallicu bih najrađe ja… Posle loše muzike, dođu na red vesti – opšta mesta, horor i blam… Prosula sam kafu kad sam čula reči. Šta se sve to dešava – Spominju se ratovi, Istok, NATO paktovi (…)

              Sa sobom nosim Arhipelagovo reizdanje romana našeg ninovca Vladimira Tasića Stakleni zid i odlučujem da za Book Hub upravo danas napišem ovaj tekst.

              Tasić je u svoja prethodna dva  romana uglavnom pisao o onima koji su izabrali da odu, a u Staklenom zidu, danas 5. oktobra 2022, možemo pratiti šta je sa svima nama koji smo ostali.

Ulice Toronta

Tematska osnova Staklenog zida, slična je sa Tasićevim prethodnim romanima. Ponovo se susrećemo sa likovima izmeštenim iz prvobitnog okruženja (svoje domovine), vidimo nemogućnost njihovog stvarnog bekstva od istorijskog i porodičnog nasleđa, iznova se obrađuje tema suočavanja sa istorijom drugog podneblja, nanovo je prisutan i kontekst globalizma, i na kraju iznova imamo pokušaj da se u unutrašnjim preispitivanjima izađe iz istorijskog determinizma i pobegne u umetnost.

Pripovedni tok prati sudbinu mladog bračnog para (majke i oca) u Kanadi, čiji je brak  plod dugogodišnje mladalačke ljubavi. Upoznajemo se sa njihovim sinom, dečakom koji zaokružuje priču i pripoveda je u er-formi. Srž pripovedanja biće priča o sestri dečakove majke, koja je ostala u dalekoj zemlji starog sveta. U ovom liku Tasić će se najviše približiti hiperrealističkom pripovedanju i progovoriti o nerazjašnjenoj smrti novinarke Dade Vujasinović.

Narator je dečak iz Kanade i njegova priča sastojaće se iz četiri dela, četiri poglavlja označena latiničnim slovima A, B, C, i D. Poglavlja će širiti kontekst pripovedanja o smrti majčine sestre i predstavljaće simbolički abecedu njene smrti. Abeceda smrti je svedočanstvo o pripovedačevom odrastanju i percepciji dešavanja u zemlji njegovih roditelja koja će dečaku otkriti motive roditelja da je napuste. Vesti iz zemlje likovi emigranata prve generacije (roditelji), primaće sa strahom, nevericom i tugom, dok će te iste vesti kroz prizmu emigranta druge generacije (dečak), biti primane sa emotivnim otklonom, kao odjek nekog egzotičnog mesta u kojem se dešavaju događaji koji su njemu poznati iz kompjuterskih igrica i filmova. Percepcija pripovedača promeniće se postepeno, kako on bude rušio stakleni zid kojim su ga okružili njegovi roditelji, postaće svestan da je jedan od ličnosti velike porodične drame, koja ja jako uticala na njegov život i život njegovih roditelja. Tragedija će determinisati njihove živote i jedinu mogućnost da je dečak prevaziđe, da načini otklon prema njoj, jeste da piše o samoj tragediji, da je preoblikuje u umetnost i ostavi iza sebe.

Roman počinje i završava se rečenicom  Dečak je kasno progovorio , čime se implicira neobična pozicija pripovedača iz perspektive jednog deteta. Priča započinje, kako to sam dečak,  kaže van njegove volje, onda kada je priča njega izabrala, a ne on nju, u trenutku kada on ima samo jedanaest godina. 

Dečak ima jedanaest godina. Jedanaest i po, rekao bi, skoro dvanaest. Sluti da je učesnik predstave, da je drama odavno počela. Pokušava da odredi svoju ulogu. Otac i majka nisu autori priče. Oni su samo figure. (…) Tamo, u daljini, skrivena od dečakovog pogleda, rasuta na stotinu mesta, nalazi se povest za kojom traga. Ono što je bilo. 

Dvostruki standardi emigranata

Preko likova emigranata Tasić će u Staklenom zidu prikazivati dvostruke kontekste, ovde (Kanada), tamo (Balkan). Na samom početku dat je snažan opis samohrane majke i sina u novom svetu u Kanadi kojima će se najpre osvetljavati kontekst ovde. Oni žive u stanu (kocki, koja je podeljena na nekoliko manjih kocaka). Majka se vremenom navikla na taj prostor.  Društvo ovde predstavlja društvo strogih klasnih podela. One utiču i raslojavaju i došljake, emigrante iz starog sveta. Otac živi u predgrađu koje doskoro nije postojalo. Šumu su zamenile prizemne kuće sa bazenima, baštama, prostornim dvorištima i sigurnosnim sistemima. Pripada klasi koja vozi skup auto i često sebi postavlja pitanje da li ga je novac izmenio. Majka pripada klasi korisnika metroa  (podzemnog grada), zajedno sa mnogobrojnim dadiljama, sobaricama, domarima, poslovođama u restoranima, prodavačicama, portirima, knjigovođama, sekretaricama i službenicama poput nje. Kao i u prethodnim romanima, diskurs protesta i osporavanja gradi se na osnovu konteksta novog doba. Likovi emigranata prikazani su determinisani pravilima sveta kome vladaju korporacije, sveta u kome se sve svodi na brojeve i u kome čovek postaje samo jedan od brojeva.

Otac je za dečaka junak, figura heroja. Kada je došao u Kanadu, bio je student stipendista, ali sada je završio studije i ima dobro plaćeni posao. On može da mu priušti konzole za igrice, najsavremenije mobilne telefone, biološki ispravne namernice, kostime za proslavu noć veštica,  posećuju planetarijume i trke velikih kamiona. Međutim nešto je u tom odnosu nedostajalo da zaliči na scene iz američkih filmova u kojima otac i sin razgovaraju o bitnim stvarima u pauzama igranja bejzbola. Objašnjenje takvog ponašanja pronalazimo u kasnijim poglavljima, koja, kao i u prethodnim Tasićevim romanima, zapravo inverzivno idu do pravog početka romana. Dečakov otac je umoran od braka u kome se priča isključivo o zaveri, krivici, istoriji, pravdi. U nasleđu starog sveta pronalazimo motive njegove emigracije koje se sada kroz ličnu porodičnu tragediju vraća i sustiže ga i u novom svetu.

Stari svet koji se ne napušta

Do konteksta starog sveta, i saznavanja motiva emigracije dečakovih roditelja, dolazimo uvođenjem lika koji tematizuje iskustvo ostanka. To je lik majčine sestre novinarke koja je u u starom svetu umrla pod nerazjašnjenim okolnostima. Pripovedanje postaje svedočanstvo o propalim životima emigranata prve generacije, njegovih roditelja. Majka je opsednuta tragičnom smrću sestre i ceo svoj život usmerava ka potrazi za istinom. U jednom trenutku postaje time opsednuta i zbog njene determinisanosti bolom patiće cela porodica i na kraju će se raspasti. Uticaj koji nesreća ostavlja, proteže se na niz događaja, rasklapa ih na komade (kao brak njegovih roditelja), bez mogućnosti sastavljanja.

Pripovedanje će biti usmereno na dečaka emigranta druge generacije. On odrasta u atmosferi u kojoj njegovi roditelji, emigranti prve generacije, polako shavtaju da ogromna daljina novog sveta ne može da ih zaštiti od refleksa tragičnih događaja u starom svetu. Oni utiču na njihove živote i determinišu ih.

Diskurs protesta i osporavanja koji se odnosi na ustrojstvo savremenog sveta, i u Staklenom zidu porimiće obrise distopije. Dečak odrasta u jednom dehumanizovanom svetu, svetu premreženom informacijama. On je neprestano pred televizirom i računarom, a druženje sa vršnjacima svedeno je na razmenu elektronskih signala. On i njegova generacija predstavljaju generaciju umreženih. Postaju uhvaćeni u mrežu usamljenosti, besmisala i virtuelnog sveta.  Taj svet se sve više širi, automatizuje i lišava osetljivosti. Reči u njemu postaju samo elektronski signali i puka razmena informacija.

Lik dečaka naratora Tasić će najbolje rasvetliti u poslednjem poglavlju romana, koje zapravo predstavlja njegov početak. To je trenutak spoznaje istine, odnosno odrastanja. Dečak ne može da odraste dok ne zaokruži priču koju nije birao, koja je izabrala njega. To je priča o njegovim roditeljima i tragičnim istorijskim događajima u njihovoj zemlji, priča o porodičnoj tragediji, o smrti majčine sestre. Dečak je determinisan porodičnom istorijom, koja je neodvojiva od istorije zemlje iz koje se krenulo u potragu za boljim životom. Diskurs protesta i osporavanja konteksta na osnovu koga se gradi dečakov lik, neće biti direktan, već će biti posredovan naratorovim godinama  i okruženjem koje će učiniti da zemlja njegovih roditelja i događaji koji su se desili u njoj izgledaju daleko i egzotično.

Bekstvo od istorije

Kostur romana činiće i priče sporednih likova, kojim će Tasić  kritički osvetliti društvenopolitičku stvarnost nedavne prošlosti i aktuelne savremenosti starog i novog sveta (dvorišne rasprodaje u Torontu gde se glavni karakteri prvi put susreću sa realnošću novog sveta, salon porodice Knežević koji roditelji počinju da posećuju kada u starom svetu u njihovoj domovini počne rat, upad ustaških terorista 1972. u SFRJ, hladni rat u Kanadi, obeležen aferom Guzenko).

Uvođenjem tehnike pseudodokumentarnog prikazivanja pojedinih istorijskih događaja, Tasić i u ovom romanu želi da progovori o nemogućnosti izlaska iz istorije. Sve se svodi na ciklično ponavljanje grešaka.

Odsjaj sukoba u Jugoslaviji i izveštaji zapadnih medija o srpskoj strani kao uzročniku građanskog rata, marginalizuju emigrante u odnosu na lokalno stanovništvo, oni počinju  da se oslanjaju isključivo na sebe i u okviru svoje izolovanosti prave nove podele na patriote i izdajnike.

Dada Vujasinović

Sestrina smrt u romanu prikazana je posredstvom dečakove majke koja čita zvanični balistički izveštaj sa mesta tragedije. Time se podvlači ozbiljnost  jednog političkog trenutka prošlog vremena, u kojem pronalazimo početne motive emigracije likova u romanu. Tasić se ne zadržava samo na prošlosti, već prikazuje jedno kontinuirano loše stanje koje uspostvalja vezu sa aktuelnom društvenopolitičkom situacijom (pominjanje ubistva Zorana Đinđića, prikaz odbijanja beogradskih izdavača da objave knjigu kompilacije sestrinih tekstova koju je dečakova majka prikupila i koju na kraju objavljuje u Torontu, priča o sestrinom partneru, tokovima suđenja i sl.). 

Motiv staklenog zida pronalazimo u odluci roditelja da trenutak otkrovenja, odrastanja i shvatanja ustrojstva sveta treba što više odlagati. To će biti jedino u čemu će se majka i otac slagati. Stvarnost se teško podnosi, ona je uvek gora nego što nam na prvi pogled izgleda. Stakleni zid tako postaje način preoblikovanja stvarnosti, postaje pisana reč, tekst i književnost.  Kao i u prethodna dva romana, to je Tasićev jedini način za ozdravljenje od empirijske stvarnosti i trauma koju nanosi život. Razrešenje distopičnih vizija i neki vid utehe i ovde je pisanje. To spoznaju čak i neutešni, oni koji su zauvek rasklopljeni nesrećom, kao dečakova majka, koji nemaju više snage za stvaranje. Ona će prepoznati da je uteha u umetnosti, u ostavljanju traga u tekstu i svog sina usmeriti u tom pravcu. Reći će mu da će jednog dana verovatno biti pisac.

Istoriju dobitnika i gubitnika savremenog sveta, dečak će zakloniti preoblikovanjem u tekst, u umetnost , jer, po Tasiću, to postaje jedan od načina da shvatimo zašto je žrtva postala žrtva, da li je poraženi pobednik ili gubitnik, i da li su preživeli nevini.

---

Zatvorio sam knjigu završavajući današnji prikaz, a u glavi su mi bile reči s kraja filma Trumanov šou:  In Case I Don’t See Ya, Good Afternoon, Good Evening And Goodnight.

Ipak je sunčan dan, rešio sam da za kraj pustim jednu drugu pesmu Artan Lilija snimljenu sa Canetom. Glasi ovako:

Budi kratak – a budi jasan – Budi tih – a budi glasan – Budi istinit- a budi lažan -Budi nebitan- a budi važan- Budi vreo – a budi hladan -Budi sit-a budi gladan- Budi prljav-a budi svečan -Budi mrtav-a budi večan- Budi rokenrol posle rokenrola

---

Za Book Hub piše Marko Radulović