Naivan. Super, Erlend Lu

Stari, dobri Erlend Lu! I prva njegova knjiga koju sam pre desetak godina pročitala i koju, eto, ne prestajem da volim i opet joj se vraćam. Kako je ovo jedna knjiga koja je puna preispitivanja ali i nesvakidašnjeg optimizma, mislim da je idealna da je sada pomenem, kada se i sami, hteli ne hteli, preispitujemo i kada nam je optimizam i blagonakloni smešak sve što nam možda treba.

Ova knjiga je jedna mala filozofija o dvadesetpetogodišnjem mladiću, koji pomalo uplašen pred životom, provodi dane u stanu svog uspešnog starijeg brata. Našavši se pred svojevrsnim „zidom“ pred kojim se svi po nekad nađemo, naš mladi narator u knjizi razmišlja i promišlja o životu, sitnim stvarima ali i o njegovom smislu. On promišlja na način koji je u svojoj jednostavnosti duboko dirljiv i tako nam lagano opisuje krhkost i nežnost spojene u misiji da se pred životom bude dorastao.

Foto: Amare Librum

Naš narator, okrenut više sopstvenom svetu nego onom oko sebe, pokušavaće da ta dva sveta spoji. Postavljaće sam sebi pitanja, davaće odgovore, zapažaće sitnice i diviće im se. On će stalno praviti neke liste, na primer, praviće liste stvari koje ga raduju, liste stvari o kojima „idiotski mnogo zna“ a sa kojim znanjem ne zna šta bi činio.  Zatim, liste onoga što ima i nema, pa će se na listi onoga što nema naći: planovi, oduševljenje, devojka, osećanje da stvari imaju smisla i da će na kraju sve biti dobro, šarm i sat!

Kako se njegov misaoni proces odvija, i kako se prepušta po nekom iskoraku i radovanju, lista „stvari koje nema“ smanjivaće se, a mi se, kao svedoci njegovih sitnih životnih otkrića, smešimo, onako blagonaklono, sve misleći: O, da! Život je lep! I sve vreme mu držimo palčeve da ostane naivan , jer to potpuno i neprikosnoveno, jedno prelepo i veliko –SUPER!


Erlend Lu

“Ruka

Lise nosi crveni džemper.

Sedimo na travi i pijemo mineralnu vodu i jedemo bagete sa pilećom salatom. Skoro da sija sunce.

Kažem da je čudno kad čovek sretne nekog. Da je to nova planeta.

Kažem da ne treba mnogo pre nego što izmaštam vezu. Dešava se samo od sebe. Iznenada izmislim čitavu stvar. Vidim je pred sobom u svim mogućim situacijama, zamišljam kuću u kojoj možemo da stanujemo i mesta u koja možemo da idemo na odmor. A to se događa a da čak nisam ni pričao sa njom. Može to da bude dok hodam ulicom i susretnem pogled neke devoike koja prolazi.

Lise pita da li sam tako razmišljao u vezi sa našim odnosom.

Prvo malo oklevam i kažem ne, ali je vrlo jasno da to nije istina, pa kažem da.

Lise se smeši i kaže da je mislila da nemam nikakve planove.

Ja kažem da postoji razlika između planova i snova.”

“ Forma

Brat me ponovo zove i još jednom insistira.

Pominje sunce, pominje Central Park, pominje dobre stvari za jelo i piće, pominje Empajer Steit Bilding.

Znamenitosti, kažem prezrivo. Šta da radim sa znamenitostima?

Moj brat kaže da sam grad nije najvažniji, već to da smo nas dvojica zajedno. Braća treba povremeno da budu zajedno i rade dobre stvari, kaže.

Mislim da je to fini stav.

Ali Njujork je sigurno prevelik.

Zar Njujork nije prevelik?

Moj brat misli da je taman.

Pitam da li je zadivljen.

Kaže da nije.

Pitam da li je ikada bio zadivljen ili da li se plaši da će biti

Kaže ne još jednom.

Pitam zar ne možemo radije da se vozimo kolima preko cele Amerike.

Ne.

Pitam da li mogu da povedem Lise.

Pita ko je Lise i ja objašnjavam.

Kaže ne.

pitam da li mogu da dobijem roleks.

Onda pitam svog brata u šta veruje.

Ma daj, kaže.

U šta veruješ, kažem.

Kako to misliš? kaže.

Kako to mislim? Pitam u šta veruješ, kažem.

U životu? pita moj brat.

Gde drugde? kažem.

Ne zezaš me? kaže.

Ne, kažem.

Razmišlja.

Veruiem u zakone tržišta, kaže.

Slobodnog? pitam.

Da.

Kakva je to star za verovanje? kažem. To je sranje. Kome trebaju zakoni tržišta?

Moi brat kaže da to nije sranje.

Dobro.

U šta jos veruje?

Veruje u prijateljstvo.

Dobro.

Veruje u ljubav.

Je I’ to istina? pitam.

šta to? pita moj brat.

Da veruješ u ljubav, kažem.

Naravno da je istina.

Kažem da to nikad ne bih pomislio.

On pita da li to nešto menja.

Kažem da dâ.

Pitam da li je Njujork pretežno  sadržaj ili forma.

Moi brat kaže forma, kaže da sadržaj moram sam da stvorim.

Pitam zašto misli da bi mi putovanje činilo dobro.

Kaže nova mesta, nove misli, perspektiva.

Siguran si u to sa perspektivom? pitam.

Apsolutno sam siguran.

Tiho je na trenutak.

Onda moj brat pita da li se predajem.

Da, kažem. Predajem se.

Srećan put, kaže.

Hvala, kažem.”


Priča za biće vremena, Rut Ozeki

„Drevni zen-učitelj imao je veoma prefinjeno i složeno shvatanje vremena, koje je njoj zvučalo poetično, mada pomalo nerazumljivo. Sâmo vreme je bíće, a sva bića su vreme… U suštini, sve što postoji u svemiru međusobno je blisko povezano kao što su trenuci u vremenu, neprekidni ali zasebni.“

U sinopsisu ove knjige, piše da se ovde radi o školskim siledžijama, cunamiju, kvantnoj fizici, zen budizmu, hello kiti koferčiću..reklo bi se da sve nabrojano i nema mnogo veze jedno sa drugim. Mlada Japanka, sredovečan par u Kanadi i kamikaze, ne mogu imati mnogo toga zajedničkog. Kao ni predmeti, biljke, ljudi i životinje..

Foto: Amare Librum

Šesnaestogodišnja Nao, koja živi nesrećnim životom brutalno izopštene tinejdžerke, sa nesrećnim ocem i nesrećnom majkom, kao lek od svakodnevnice počinje da piše dnevnik, ona nam daje donekle uporedni prikaz života u Americi u kojoj je do petnaeste godine živela i života u Tokiju, gde se porodica vratila. Piše nam tinejdžerski lagano, iznosi svoje misli bez ustezanja, vrednuje svoj život prema tome kako je drugi vrednuju. Prolazimo sa njom kroz porodičnu istoriju, stižemo do prabake Điko, koja ima sto četiri godine, i koja je zen sveštenica sa kojom se Nao dopisuje po potrebi i o čijem životu kao značajnom, Nao u stvari želi da nam piše. Jer Điko ima razne super moći. Jer je Điko otvara prema svetu, i uči snazi. Čak će i sama Nao, naći svoje SUPERPAVA kako je starica na engleskom to izgovarala a Nao se tome smejala.

Njen dnevnik, u vremenskom razmaku od desetak godina, na obali mora sasvim drugog kontinenta, naći će Rut, spisateljica koja sa svojim suprugom živi na ostrvcetu odvojenom od sveta, okružena biljkama i životinjama. Rut dnevniku prilazi oprezno, čitanjem saznajemo postojanju o Harukija broj 1, koji je ujak Naoinom ocu (Harukiju broj 2), i koji je sa 19 godina, kao student filozofije, mobilisan u japansku vojsku pred kraj Drugog svetskog rata. Čitamo o nesreći tog doba, čitamo o poniznom Japanu, ali i o Japanu koji je činio strašna nedela, čitamo o kulturi samobustava kao časnoj i izabranoj smrti. Baš dosta čitamo o smrti. Pardoksalno, o smrti nam najviše govori devojčica od šesnaest godina, a o životu njena prabaka Điko.

Điko, koja sve radi natenene, koja se svima osmehuje, koja praunuku uči da se ni komarac ne ubije, jer sve su to bića vremena. Baš ta Điko biće nam zvezda vodilja, kao što je i svojoj praunuci bila. Mirno i bez pompe, naučiće nas malena starica i tome da smo svi Mi bića vremena, i da smo svi upleteni i prepletni – energetski, kroz vreme i kroz prostor. Pojam časti, pojam snage i slabosti, ljubavi prema bližnjima, topao saživot i onaj koji to nije, sve nam je Rut Ozeki predstavila jezički lako, a filozofski moćno.

Povezaće Rut Ozeki kavntnu mehaniku sa nekom našom mehanikom srca, čitaćemo i nasmejani i uznemireni, baciće pred nas sav užas savremne otupelosti, i pokazaće nam da ona može biti i izlečiva.

Uči nas mnogo čemu ova mudra knjiga – zen budizmu, malim smešnim molitvama, svakodnevnoj zahvalnosti, zakonima kvantne fizike koji se na neki način poistovećuju sa ljubavlju koja kroz istinsku brigu prema bićima našeg vremena, može da menja tokove sudbina, čuvajući nas u dobroj veri,  koja nas održava na površini i budi misao da možda borba protiv talasa jeste besmislena, ali da možda nije besmisleno te talase prigrliti i sa njima biti – jedno, nešto kao male „talas osobe“.

„I tako sam sad ronin, što je stara reč za samuraja slobodnjaka. U feudalno doba samuraji su morali da imaju gospodara. Suština njihovog postoianja bila je da služe gospodaru, a kada ovaj izvrši sepuku, ili izgubi dvor u ratu i tako nešto- ćao, nema više. Cap! Nemate više razloga da živite i onda morate da budete ronin, da lutate svetom, mačujete se, upadate u nevolje. Ronini su bili opaki likovi u kakve bi se možda pretvorili oni beskućnici što žive pod šatorskim krilima u parku Ueno kada biste im dali mačeve.

Naravno, ja nisam samuraj, a danas reč ronin označava jedino glupaču koja nije položila prijemni i mora da ide na dodatne časove u privatnoj školi i uči kod kuće sve dok ne skupi dovoljno volje i samopouzdanja da ponovo pokuša. Ronini su najčešće oni koji završe srednju školu i žive s roditeljima sve dok ne uspeju da upišu fakultet. Retki su ronini s osnovnom školom, kao ja, ali zapravo sam starija od ostalih iz razreda jer imam šesnaest godina i zato ne moram da pohađam nastavu ako mi se neće. Ili bar tako piše u zakonu. Ronin se piše ..sto su karakteri za reči – „ talas“ i osoba“, a upravo se tako i osećam, kao mala talas-osoba koja pluta uzburkanim morem života.“

Rut Ozeki

„Moja stara Điko kaze da nam se u životu sve desava zbog karme, a to je prefinjeni vid energije koju izazivamo svime što kažemo, činimo, pa čak i pomislimo, što znači da bi vam

bolje bilo da povedete računa i ne razmišljate previše o perverzijama jer bi to moglo da vam se olupa o glavu. I to ne važi samo za ovaj život, nego i za sve koje ste proživeli u prošlosti i koje ćete tek proživeti. Možda je tatina karma u ovom životu prosto bila da završi na klupi u parku hraneći vrane, pa ga niko ne može kriviti jer je izazvao nesreéu zbog ljudskog faktora u pokušaju da što pre pređe u naredni život. Bilo kako bilo, Điko kaže da će, ako pokušavate da budete bolja osoba i trudite se da se popravite, jednog dana svi vaši dobri postupci poništiti sve loše što ste ikada učinili i da ćete onda doživeti prosvetljenje i ući u onaj lift da se nikad ne vratite. Osim ako, kao što rekoh, niste kao Điko pa ste se zavetovali da ćete prvo propustiti sve ostale. Zato je moja prababa sjajan lik. Na nju stvarno možete da se oslonite. Možda ima sto četiri godine i ponekad govori potpuno uvrnute stvari, ali moja stara Điko je osoba od poverenja.“

„Posle hrama me je pratio do skole. Razgovarall smo o koječemu, ne sećam se tačno o čemu, ali to ionako nije bilo važno. Bilo nam je važno da budemo uljudni i ne pominjemo ništa što bi nam pokvarilo raspoloženje. Jedino smo tako umeli jedno drugom da iskažemo ljubav.“

5/5

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *