Maus, Art Špigelman

Pre desetak godina prvi put sam bio u prilici da koristim jedan nekonvencionalni žanr sa svojim učenicima u školi Passos Manuel u Lisabonu na zadatu temu nasleđa Salazarove vlasti koja se u Portugaliji zadržala sve do sedamdestih godina dvadesetog veka. U pitanju je bila grafička novela Arta Špigelmana Maus koja je bila nagrađena Pulicerovom nagradom. Naša čitalačka publika se sa ovim izvanrednim delom srela na našem jeziku najpre u izdanju Samizdata a od 2019. godine u reizdanju Komika. Na radionicama u Lisabonu odmah sam uočio kako ovo delo odlično korespondira sa mladim ljudima i progovora o strahotama nacizma i njegovim nasleđem danas. Kod Špigelmana nacisti su pretvoreni u velike i zle mačke, Jevreji u miševe, Francuzi u žabe, Amerikanci u pse, a domaće staništvo Poljaci, gde se novela odvija, u svinje.

Maus, Art Špigelman

Susret sa stripovima uglavnom budi asocijaciju na to da čitalačka publika u njima traži zabavu pripisanu pop-kulturi, dok se u ovoj grafičkoj noveli progovara o jednoj jako ozbiljnoj temi i teškom evropskom nasleđu – holokaustu, tako da dodeljivanje Pulicerove nagrade vas posle čitanja uopšte neće iznenaditi. Naravno, likovno umeće koje ćete sresti na ovim stranicama doprineće vašem učitavanju u tekst i prepoznavanju težine strahota o kojima tekst progovara. Listanjem stranica Mausa imaćete utisak da čitate nečiji spomenar, da slušate priču o Drugom svetskom ratu od svoje bake ili deke, upijaćete događaje i nesvesno doživljavati katarzu kroz stranice koje su pred vama. S vremena na vreme otkrićete i dokumentarne prikaze fotografija, mastiljavih zapisa iz samog logaora, porodična stabla opisane porodice, kao i skice pasoša autorovih roditelja. Sve ovo dovodi do dokumentarnosti teksta i njegovo transponovanje u živo svedočanstvo preživelih koje se nalazi pred vama.

Strip o holokaustu

Špigelman je ovo delo napisao posle nervnog sloma koji je doživeo. Tada je živeo u Njujorku i odlučio je da se preseli u San Francisko gde se pridružio underground strip sceni sve do 1972. godine. Tamo je dobio zadatak da napravi strip (samo na tri stranice) koji će govoriti o holokaustu. Pitao se da li bi mogao iskoristi iskustva svog oca iz Aušvica da progovori o jednoj tako ozbiljnoj temi. Kasnije, shvatio je da tri stranice znače jedan nedovršen posao, tako da je ipak odlučio da se vrati za Njujork, i u  parku u Kvinsu susretne svog oca i dovrši ovo izvanredno delo. Oformio je časopis 1980. godine sa svojom suprugom Fransoaz, kasnije urednicom u Njujorkeru, i krenuo da objavljuje priču kroz serijal.

Ovaj neobičan poduhvat uočio je karikaturista Kris Ver, kome se kasnije priključio i crtač grafičkih novela Džef Smit koji je Špigelmana sreo na univerzitetu u Ohaju 1986. Njegove reči su bile da svet do sada nije video ništa slično.  Džef će više puta istaći da koristeći životinje koje govore, Špigelman svojim čitaocima omogućava emocionalno bezbednu distancu da mogu pratiti priču koja se odvija tokom holokausta. Sami čitaoci će, pre nego što shvate, biti sa Vladekom u najokrutnijoj jami Dantenteovog Pakla.

Strip se pojavio 1986. i pred čitaoce doneo Mausa, kao priču koju vode otac i sin, kroz koju ćemo videti kontekstualni prizor doživljaja  Drugog svetskog rata Špigelmanovog tate Vladeke i njegove mame Anje.

Dokumentarni film o Mausu iz 1987. godine

Pri pažljivom čitanju odmah ćemo uočiti nekoliko obrazaca koji nam mogu služiti za korespondaciju sa tekstom u savremenom trenutku. Videćemo da autor osvetljava odnos preživelih i njihovih pokoljenja (što možemo čitati kao oni preživelimi danas). Taj odnos pre svega upućuje na motiv krivice koji se implicitno prenosi na buduće generacije.

Nedaće porodice Špigelman u Poljskoj, saopštava nam Vladek, preživeli član porodice, koji priču pripoveda svom sinu Artu, koji započinje svoju priču nakon posete svog oca u Njujorku. Art je svog oca sreo posle niza godina u Rego parku. Primetio je da je puno ostario od kada ga je poslednji put video. Sveznajući pipovedač odmah pred čitaoce iznosi tehnikom in medias res konačnu sudbinu porodice o kojoj će čitati. Majka je oduzela sebi život a otac je doživeo dva teška srčana udara koji su na njemu ostavili fizičke posledice.

Banalnost zla

Priča nailazi odmah na odličnu reakciju čitalaca i proučavalaca teksta, iz tog razoga što se o temi holokausta progovara na način koji koketira sa humorom, koji nam poput Hane Arent, govori o banalnosti zla kroz pitak jezik, implicitno nam pokazujući paklene užase za koje su sposobni ljudi. Dok sa svojim sinom razgovara o holokoastu, Vladek se nalazi na sobnom biciklu, u dnevnim aktivnostima svog stana, šali se sa svojom novom ženom, uzima tablete i pije vodu. Art će se u nekoliko situacija zapitati da li je njegov otac postao neosetljiv na ljudske nedaće jer je preživeo Aušvic.

Eklektičan pristup

Čitaocu će biti prosto neverovatno da kroz ovako eklektičan pristup obradi teške teme, doživljava toliku količinu emocija, prepoznavanja i učitavanja u tekst. Sećam se reakcije svojih učenika u školi koji su navikli da u oblačićima za strip čitaju tekst koji se svodi na Woo , Bhaam, Rrrrr, Wushhhh pripisani Marvelovim akcijama i razbibrigama. Odjednom, pred čitaocima se nalazi nešto isto tako zadovodljivo kao avanture super junaka, ali nešto što u recepciji dela unosi dozu anksioznosti, neverovanja, straha i drhtanja pred ozbiljnošću sudbine glavnih likova.

Na početku grafičke novele uočićemo citat Adolfa Hitlera koji kaže Neme sumnje, Jevreji su rasa, ali ne ljudska tako da je čitaocima odmah jasno zašto su na stranicama knjige miševi, mačke, svinje i psi.  Jasna je aluzija na Gebelsovu propagandu tokom Drugog svetskog rata i njenu pogubnost po život običnog čoveka.

Art Špigelman, dobitnik Pulicerove nagrade

Mnogi proučavoci teksta su se pitali da li  je dostojno govoriti o ovakvoj temi kroz jedan netipičan način, kroz strip (grafičku novelu) . S druge strane, čitaocu će ovo biti apsolutno prihvatljivo, zato što se ovde čitav medij stripa upotrebljava za prenošenje poruke. Najpre, Špigelman se obraća preživelima i njihovom pokoljenju, deci novog doba. On ne želi da rezerviše ovu temu samo za pripadnike svoje generacije, već da na neki način upotrebi medij današnjice i poveže poruku koju želi da prenese na nov naraštaj.

Tome sam prisustvovao u Passos Manuelu u Lisabonu kada sam video da se odeljenje prepuno dece iz različitih delova sveta (Angola, Zelengorska ostrva, Brazil i dr. ) pitaju koja je propaganda obeležila njihovu sudbinu i nedeće prostora sa kojih dolaze. Sam narativni sadržaj grafičke novele upućuje čitaoce da svi imaju pravo da govore o problemima na načine koji sami odaberu, bilo da su te vizure komične ili tragične.

Pravo na priču

U završnom delu grafičke novele čitalac će se približiti prepoznavanju samoironije autora i identifikacije sa njom. Artur će zamoliti svog oca da napravi dnevnik o životu njegove majke kako bi mogao da prati šta se dešavalo sa njom nakon što su se razdvojili u Aušvicu. Međutim, Vladek će priznati sinu da je sve zapisano što se tiče njegove majke spalio posle njene smrti. Trudio se da sve posloži, ali je shvatio da u tim papirima ima toliko sećanja da je jedino rešenje da ih se otarasi. Zbog toga će Art biti veoma besan. Iako obećava ocu da će ga posećivati, on mrmlja sebi u bratu Ubica vidno razočaran.

Upravo u ovom delu dolazimo do identifikacije sa ironijskom perspektivom preživelog.  Ironijski postupak autora ne može umanjiti veličinu priče o holokaustu, ali svakako služi da ukaže na pravo novim generacijama da se prema ovoj temi ne odnose sa strahopoštovanjem, već da prihvate da život u neku ruku nastavlja dalje bez obzira iz kakve krvi proizilazi i da ovu temu mogu proučiti sa distance i jezikom svoje generacije pokušati da psihološki osvetle korene takvog zlodela (na osnovu svoje percepcije i svog poimanja sveta).

Maus, Komiko iz 2019. godine

Treba napomenuti da je Maus nacrtan u crno-beloj tehnici, jednostavnim stilom koji je namerno izabran zbog korespondencije sa čitalačkom pubilikom. Taj jednostavni stil crteža u svakom trenutku pojačavaju grubo shvatanje sadržaja. Sve vreme, Špigelman se služi suptilnim trikovima i literarnim sredstavima (poput slutnje da će se nešto dogoditi ili tehnika flashbacka koja se pojavljuje u pravom trenutku u priči dovodeći radnju do kulminacije i čitaoca pravo usmerava ka katarzi).

Šigelmanu je Pulicerova nagrada dodeljena 1992. godine čime su se otvorila vrata da se grafička novela prizna kao svojevrstan likovno književni izraz koji poseduje sofiticarnu umetničku formu.  Time je ovo delo postalo univerzalno, pogodno za književno tumačenje, kao i dobro metodološko sredstvo u interdisciplinarnom proučavanju i radu sa mladima.


Za Book Hub piše: Marko Radulović

5/5

15 Replies to “Moj tata krvari istoriju”

  1. ne znam koliko ste pratili, ali oko tojeg stripa digla se prašina u europi, pa iu americi, iako su uvijek bili primjer sami sebi…digli su prašinu i oko kozje fešte jer se rabila u obrazovnim sustavima. sad je naravno drugojačije i može se rabiti i poželjno je da ga rabite jer je stpip uvijek privlačan mladima i prodajete super ideje.potpuno se slažem s njegovim rabljenjem i u školskim sustavima. nice <3

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *