Porodica Paskvala Duartea, Kamilo Hose Sela

„Montej je društveni poredak smatrao tužnom i sumornom vrlinom. On je verovatno pomešao poredak sa njegovim obličjem, s njegovim pukim prividom; to je čest stav ljudi sklonih uređenosti koji redom nazivaju nešto što odiše mirom, a ne ritmom, budući da ne razlikuju babe i žabe, pa na kraju jedu kukolj umesto žita. Ja mislim da je red nešto veselo, živo i blistavo; s druge strane redom se često, pritvorno i izveštačeno, smatra nešto što je tužno, mrtvo i tmurno, iako to zapravo nije ništa drugo do praznina. Nebeski svod je predivno čudo od poretka. Javni red, za razliku od toga, vrlo često nije ništa drugo do tihi haos koji se silom pretvara da poseduje prozirnost reda, premda, naravno, niko u to ne može da poveruje.“

Španski pisac Kamilo Hose Sela je ovu knjigu objavio 1942. godine. Knjiga je, zbog sadržaja koji je Crkva smatrala neprimerenim, bila zabranjena, iako se smatra značajnom u obnovi i modernizaciji španskog romana. Kamilo Hose Sela dobitnik je mnogbrojnih nagrada u koje se ubraja i Nobelova nagrada za književnost 1989. godine.

Ova knjiga pisana je u formi dnevnika zatvorenika Paskvala Duartea, koji se pišući ispoveda za grehe koje je tokom života pričinio. A bilo ih je mnogo. Paskval nam piše o detinjstvu u španskom selu Eksramadure, dvadesetih godina prošlog veka. Nasilje je ono što Paskvale prvo spoznaje. Nasilje oca nad majkom, majke nad decom. Odsustvo blage reči. Reči se u toj kući izgovraju u nameri da povrede, da izazovu bes ili lom. Odrastajući u takvom domu, trošnoj kući kojoj on nije nalazio mane jer je ipak čuvala od kiše, Paskavale nije doživeo mnogo srećnih trenutaka. Jedan od retkih, bilo je rođenje njegove sestre, koje je bar na kratko donelo neku vrstu mira. Zbog tog mira koji je donela, jedina iskrena ljubav koju je Paskvale u životu osetio bila je ljubav prema sestri, mada ni ona neće imati puno sreće u životu.

Odgovor na brutalnost

Sela nam je ovim romanom pokazao kako čovek okružen smrću, brutalnošću i nasiljem, sa pogrešnim predstavom o tome šta znači čast, čak i kada nije suštinski zao, postaje isto tako brutalan i nasilan: nanosi bol, povređuje, sveti se, zadaje smrtonosne udarce nožem. Sudbina ga ne štedi, daje mu dosta prilika samo da bi bile propuštene. Greške se nižu, svaki blesak na njegovom putu je loš predznak, svaka sreća uvod u nesreću. Paskvale ne zna sa poredak, sem za zov svoje duše i postupanje po nalogu uzavrele, nesmirujuće krvi. On zna samo za borbu. Tu borbu na život i smrt, Sela nam prikazuje kroz stari zakon akcije i reakcije, a poprište borbe odigrava se u najintimnijem okruženju – porodici.

Foto: Amare Librum

Način pripovedanja je tako zavodljiv i možda čak nije previše reći, lepršav, iako je tema potpuno lišena bilo kakve lakoće. Takođe je fascinantno to što je Sela uspeo da prikaže „ljudskost“ jednog antijunaka, a u predgovoru sam kaže da je Paskval primer kakav čovek ne treba da bude. Iako smo bolno svesni da njegovi postupci nikada ne mogu biti opravdani, svaku njegovu brutalnu radnju, na kraju i nezamislivih razmera, shvatamo samo kao odgovor –  na brutalno.

„..Ali jednogda dana zlo počne da raste, kao drveće, toliko nabubri da prestanemo da se javljamo ljudima, pa oni ponovo pomisle da smo čudni i možda zaljubljeni. Počnemo da kopnimo sve više i više, naša čekinjasta brada iz dana u dan gubi oblik. U nama se probudi mržnja koja nas ubija; više ne podnosimo poglede, grize nas savest, ali ne marimo, neka grize. Peku nas oči, napune se otrovnom vodom od našeg snažnog pogleda. Nerpijatelj primećuje našu žudnju, ali je samouveren; instinkt ne laže. Nesreća je vesela, prijatna, i u najtananijem osećanju uživamo dok preplavljuje ogromno stakleno utvrđenje koje sve jače omeđava našu dušu. Kada počnemo da bežimo kao košute, kada se prenemo iz sna na svaki zvuk, zlo nas je već podrilo; više nemamo izlaza, više nema popravke. Počinjemo da padamo, sada već vrtoglavo, i do kraja života se nećemo podići. A možda i hoćemo, u poslednji čas, pre nego što se strmoglavimo u pakao. Zlo i naopako.“

Kamilo Hose Sela

Sudbina i komentari, Radoslav Petković

“(…)jer smrt će doći, pre ili kasnije, nikada mnogo kasnije, nikada dovoljno kasno, da umiri sve što mrda ovim svetom, nikoga nismo nadživeli, osim za zanemarljivo kratak tren, to nam ne daje nikakvog razloga da se pobednički osećamo i važno je nešto sasvim drugo, važno je umeće da u zapletenoj, gustoj šumi čovek pronađe skriveni znak koji ga upućuje pravim putem – koji šumu pretvara u vrt – na osnovu kojeg će spoznati istinu sveta, svoju najdublju istinu, i neće je više brkati sa prividom koji većina ljudi drži za stvarnost i jednom pa zauvek daće mu svu mudrost i snagu neophodnu da svojoj sudbini kaže ne.”

Radoslav Petković je ovim rečima završio svoj roman a ja mislim da je pravi početak mog osvrta na ovu sjajnu knjigu. 

Za “Sudbinu i komentare” je 1993. godine dobio NIN-ovu nagradu, nagradu “Meša Selimović i “Borbinu nagradu” za knjigu godine. Čitala sam je skoro trideset godina kasnije i uživala u svakom redu i u svakoj rečenici. 

Foto: Amare Librum

Knjiga je podeljena na dve celine. Prva – u kojoj pratimo Rusa srpskog porekla, Pavela Volkova, koji u doba Napoleonovih ratova odlazi kao obaveštajac u tajnu misiju u Trst. I dok će u Trstu, opčinjen Srpkinjom Katarinom Riznić, njegova špijunska dužnost zatajiti, upoznaće mnoge znamenite Srbe toga doba: Dositeja Obradovića, Jovana Rajića i druge. 

Divnim stilom i prepametnim opaskama vodiće nas pisac i kroz istorijska dešavanja i kroz predele toga doba stvarajući neku vrstu, živopisnog istorijskog putopisa.

Drugi deo knjige priča nam istoričar Pavle Vuković, 150 godina kasnije, koga će kao dobrog druga i komunistu, partija pustiti da ode u Budimpeštu, kod žene u koju je zaljubljen, ali.. ukoliko bi mogao da prikupi par obaveštenja o aktuelnim revolucionarnim događajima u Mađarskoj, i on nemoćan da kaže “ne”, tako uslovljen odlazi. Tamo će imati nekoliko sudbinskih susreta. Sa Martom Kovacs, koju je odmah posle rata upoznao jedne večeri u Dubrovniku, i koju mu sudbina vraća u život, i sa Grofom Čarnojevićem, u čijoj je sobici, gde je osim knjiga bilo mesta samo za rakijske čašice i jabukovaču, Pavle Vukašinović preispitao sve do tada o istoriji naučeno, kao i o sopstvenoj ulozi u njoj.

Potraga za identitetom

Obe priče vezane su sudbinom poslednjeg srpskog despota, samozvanca Đorđa Brankovića. Kroz nju nas Radodoslav Petković podseća kako politika relativizuje istorijsku istinu onako kako trenutna situacija zahteva. Despot Đorđe Branković bio je priznat kao srpski despot pa onda prognan kao varalica. U tom izgnanstvu napisaće delo “Hronike”, koje će kasnije najpriznatijim i uvaženim istoričarima, biti glavni istorijski izvori tog doba. 

Savršen način na ukazivanje na sveopštu ironiju – kako su zapisi  jednog “varalice” utabali put istorijskim istinama. Mada, možda on varalica i nije bio. Ostaje nam da se pitamo.

Radoslav Petković

“Istorija je izvesnost u kojoj se prepliću nesavršenost sećanja i manjkavost dokumenata.” Reče moj Džulijan Barns, a Radoslav Petković je ovom knjigom upravo demonstrirao kako ta izvesnost može da izgleda. On jednaku važnost daje ratovima i revolucijama kao i malim, ličnim istorijima, sudbinama koje se prepliću i ponavljaju i iz koje istorija nikako nešto da nauči. Komentari na te ispisane sudbine, mogu se naći samo na marginama. 

Mala, ali tako značajna zapažanja! Koja u životu svakog pojedinca, prave tu ogromnu razliku između istorije i prošlosti.

“Sve jednom postaje istorija, rekoh.

Netačno. Tek ponešto postaje istorija. A sve, munjevito, postaje prošlost: senka senke, pa potom ništa”.

5/5

2 Replies to “Vikend je za dobre stvari”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *