Gotovo da ne postoji ljubitelj pisane reči koji je dolazio u Herceg Novi, a da na glavnom gradskom trgu nije svratio u sad već kultnu Knjižaru So, koju je pre 20 godina osnovao nagrađivani pisac Nikola Malović sa suprugom Viktorijom. Knjižaru So metaforično valja zamisliti kao pisanu Ali Babinu pećinu koja akcenat stavlja na pravu iliti lepu književnost, te na morske, pomorske I bokokotorske teme. Hercegnovska Knjižara So, u gradu nastalom 1382. zbog trgovine solju, jedina je preostala klasična knjižara u Boki Kotorskoj i Crnoj Gori.

Mi koji živimo sa knjigama i mislimo da u književnosti nema slučajnosti, možemo li govoriti o podudarnosti da se nedaleko od Knjižare So nalazi Kuća nobelovca Ive Andrića. Sabrane podudarnosti dale su nam povod za razgovor sa Nikolom Malovićem o njegovoj knjizi „Андрић и đavo“ koja je nedavno izašla.

Iako je o Andriću napisano toliko, vi ste osetili potrebu da kuli od objavljenih knjiga pridodate još jedno delo. Šta ste to slušali od meštana o Andriću što ste hteli da podelite sa javnošću?

Malo toga, jer se radi o foto-noveli u dramskoj formi, u kojoj se između redova punih fotografija iz Kuće govori gdje Andrić u Herceg Novom nije bio oličenje druželjubivosti, niti je uživao da mu mala sredina prati svaki korak. A to, šta su mještani kazivali je – po vječitu temu idu li pisac I đavo ruku pod ruku – sporedno.

Андрић i đavo je verovatno jedina foto-novela u dramskoj formi na našem tržištu. Šta je zapravo pred čitaocem?

Radnja foto-novele u dramskom obliku odigrava se 9. oktobra 2011. u bašti Kuće Iva Andrića u Herceg Novom. Neobična grupa okupila se povodom 50 godina od dodjele Nobelove nagrade slavnom piscu.

Grupu čine ugostitelj, iskušenik, profesorka srpskog jezika, cvjećarka, bivši vaterpolo trener, inženjerka pejzažne arhitekture, alkoholičar od sorte litar ljute na dan, književni kritičar, proizvođač sira, berberin,
direktorka Knjižare So, generalni konzul Srbije u Herceg Novom i profesor pomoračke književnosti na Pomorskoj akademiji u Kotoru.
Grupa ima za zadatak da dokuči da li je u šumi, simbolično kaže li se, Andrića ujeo vuk, i da li je kao pisac do konca života plesao Igru sa smrću ili je pak taj ples on s razlogom sve vrijeme zvao Igra za život.

Ko je za vas bio Andrić i koliki je njegov uticaj na vaše pisanje, ako ga ima?

Za mene je Andrić bio i ostao književna ikona, čovjek čija je svaka sentenca zaslužila da završi ispod stakla ili uklesana u kamenu. Taj čovjek je ujedno i misterija, po mnogim ravnima, po konverzijama, samozatajnosti, po moći da dosegne najviše umjetničke visine.

Andrićev uticaj svodi se na moje doživotno divljenje i na memorisanje Piščevih verbalnih definicija. Kada naš nobelovac kaže: „Lakoća, samopouzdanje, snaga izlaganja i čvrstina ubeđenja“ – bolje od svih rečenica definišе mladost.

Višegrad, Travnik, Berlin, Beograd – toponimi su koji su bitni za
proučavaoce Andrićevog života. Koliko je bitan Herceg Novi? 

Za Andrićevu je književnost, rekao bih, nebitan. Pored mora je nemoguće pisati, jer je more živ, intelektualni fluid, koji isisava višedimenzionalna promišljanja. U Herceg Novom Andrić priznaje da ništa značajno nije napisao.

Od antičkih vremena do trenutka u kome stvara Andrić, dok Pekić piše priču „Megalos Mastoras i njegovo delo“, dok o ugovoru sa onim čije se ime ne spominje piše iz prve ruke Pavić, dok Selimović misli da je pisanje šejtanski posao… šta vi kažete? Šta je pisanje za vas?

Pisanje je način života. Ako je nekada pisanje imalo za zadatak da svijet učini boljim, danas mu je cilj da pisca održi normalnim. Pišući, čovjek daje verbalne definicije radnjama, stanjima i zbivanjima, koje mu onda postaju jasne, pa može da ih ukršta, te tako shvata kako su ustrojeni priroda i drušvo. Ali, pazimo…
Ko se god lati tastature, u neprijateljskom je okruženju. Što dublje piše, dublje ulazi u andrićevsku šumu u kojoj, zna se, obitava metafizični vuk.

Čini se da danas svi pišu?

Pišu. A sve manje čitaju. I sve pliće pišu. Da bi ovi koji ne znaju da čitaju mogli da ih shvate.

Kako se odnosite prema knjigama, ponajpre romanima koji nastaju brzo a ipak imaju velike tiraže?

Danas su mnogi pisci poznati zato što su poznati.

Koliko se u neko djelo uloži vremena, duže će trajati.

Može li se naučiti na kursu kako se pišu knjige? Može li se pisanju pristupiti inženjerski, i bez Boga i bez đavola?

Za ovo drugo ne znam, ali vam iskreno kažem da žalim što nisam kao student beogradskog Filološkog fakulteta živio u vremenima kada je bilo kurseva kretivnog pisanja.
Moji hipotetički polaznici kursa kreativnog pisanja bili bi mučeni, ali i naučeni. Pošao bih od one hamletovske premise da moram biti surov da bih dobar bio. I bio bih.

Da li razmišljate o tome može li veštačka inteligencija da naudi pravoj ili lepoj književnosti?

Ona će nauditi pravoj ili lijepoj književnosti u godinama pred nama.

Vještačka inteligencija ne može da naudi Andriću, Pekiću i Paviću, jer ti geniji postoje pa postoje djelom, ali će nauditi piscima koji mogu biti destimulisani algoritmima koji će sve fore svih pisaca, domaćih i stranih, ne samo imati u malom e-prstu, ne samo da će ih ukrštati, nego će i proizvoditi misaone himere.

Samo će veliki i nezavisni spisateljski umovi u vremenu sloma svih nama znanih vrijednosti moći da opstanu. Pitanje je da li će iko znati da oni postoje, jer će Matriks reklamirati samo svoje pulene.

Čega se Nikola Malović najviše plaši? Čega se pisac Nikola Malović najviše plaši?

Katastrofalnog zemljotresa. Rata. Nedostatka pijaće vode.

Pisac Nikola Malović se ne plaši ničega.

5/5

4 Replies to “Nikola Malović: Veštačka inteligencija naudiće književnosti”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *