Godina opasnog sanjanja, Slavoj Žižek,

Fraktura, Zagreb, 2012.

prevod: Damir Biličić

Knjiga Slavoja Žižeka „Godina opasnog sanjanja“ predstavlja zbirku eseja koja se fokusira na ono što Žižek u svojim intervjuima i javnim nastupima ponekad naziva „govnjiva politika“. Ovo delo je sinestezija Žižekovih javnih angažmana i diskusija o „shitty politics“, koje inkorporira u svoju književnu građu mnogobrojne reference na savremenu ideologiju. „Godina opasnog sanjanja“ je podeljena na deset „poglavlja“. Međutim, to nisu zaista poglavlja koja povezuju sadržaj u jednu celinu. To su više autonomni eseji koji ni na koji način ne mogu formirati jedinstvenu celinu. Glavna pitanja su teme u vezi sa političkim događajima iz 2011. godine. Tu godinu je autor označio kao početak nečega što živimo danas – trinaest godina kasnije, što će nas vratiti na pitanja šta posle sloma neoliberalističkog poretka? Ovo je za autora godina rađanja novog ideološkog izraza savremenog političkog stanja, koje je zaboravilo strahote sveta koji je prošao kroz Drugi svetski rat.

War nam nihadan

„War nam nihadan“ je persijski izraz koji označava ubistvo, posle kojeg nakog zakopavanja tela ubica sadi cveće kako bi prekrio humku i zataškao tragove zločina. Tom idejom se služi Žižak kada pokušava da opiše šta su moćnici uradili u godini opasnog sanjanja. Najpre je krenulo „Arapsko proleće“, potom pokret „Occupy Wall Street“, protesti u engleskim predgrađima, pa sve do Brejvikovog ideološkog desničarskog ludila u Oslu. Tako je 2011. godina postala period opasnog sanjarenja, ali u dva različita pravca. Pojavili su se emancipatorski snovi koji su pokrenuli proteste širom sveta (levi polaritet), ali istovremeno su se javili i mračni, destruktivni snovi koji su podstakli širenje rasističkih populista širom Evrope, od Holandije do Mađarske, pa sve do Srbije (desni polaritet). U našoj zemlji politička delovanja radikalne stranke vraćaju se na velika vrata obučena u novo političko ruho, koje pokušava da zamaskira pogubna delovanja tokom raspada SFRJ, NATO bombardovanja, perioda totalitarnih medijskih zakona kroz vođenje ministarstva informisanja. Savremeni konteksti tako postaju neizostavni u sagledavanju ove knjige 2024. godine, ukoliko uzmemo u obzir da se u svetu trenutno vodi rat u Ukrajini, da se Tramp vraća na političku scenu, da se u Palestini sprovodi genocid izazvan Hamasovim terorističkim aktom, a da se u Srbiju vratilo doba nepoštovanja izborne volje građana. Medijsko izveštavanje o tim događajima nije odražavalo njihov radikalni emancipatorski potencijal, već je ili umanjivalo njihovu pretnju demokratiji ili ih prikazivalo kao završen slučaj. Stoga je ključno postaviti stvari u kontekst – identifikovati ove događaje u okviru ukupnih aktuelnih zbivanja.


Hegel ističe da ponavljanje igra važnu ulogu u istoriji. Kada se nešto dogodi samo jednom, može se smatrati slučajnim. Međutim, kada se isti događaj ponavlja, to ukazuje na dublju istorijsku nužnost. Primer Napoleonove bitke 1813. godine pokazuje da je prvi poraz mogao biti slučajan, dok je drugi bio jasan znak da je njegovo vreme prošlo. Da li isto važi i za današnju finansijsku krizu koja je usledila nanovo posle epidemije COVIDA 19, pa ratom u Ukrajini i na kraju sukobima u Izraelu i Palestini? Prvi put ekonomska kriza je pogodila tržišta 2008. godine, i to se moglo tumačiti kao nesreća koja se može ispraviti boljom regulacijom. Međutim, sada je očigledno da se suočavamo sa strukturnom blokadom. Kako kao čovečanstvo možemo izaći iz ove konfuzne situacije koja se ciklično ponavlja? Bojim se, da odgovor na to pitanje još uvek nemamo. Tridesetih godina prošlog veka, Hitler je koristio antisemitizam kao priču koja objašnjava probleme s kojima su se suočavali obični Nemci. Nezaposlenost, moralna degradacija, društveni nemiri – sve je to bilo pripisano Jevrejima. Tako je manipulacijom jevrejskom zaverom Hitler pružio jednostavno kognitivno mapiranje za obične ljude. Da li danas mržnja prema multikulturalizmu i imigrantima ne funkcioniše slično? Finansijski potresi su očigledni, ali su neprozirni, dok odbacivanje multikulturalizma pruža lažnu jasnoću. Strani doseljenici se percipiraju kao pretnja načinu života, a to stvara povezanost između antiemigrantskog sentimenta i aktuelne finansijske krize. Čvrsto držanje za etnički identitet postaje zaštitni štit od traumatične činjenice da smo zarobljeni u vrtlogu neprozirnih finansijskih apstrakcija.

Analiza istorijskih procesa

Prva tri poglavlja i esej o Occupy pokretu predstavljaju izvanredne tekstove, prikazujući Žižekovu sposobnost da prenese dobro poznate teme iz marksističke tradicije na nove, često psihoanalitičke ili ideološke obale. Osim toga, u ovim poglavljima možemo proučiti njegove političke angažmane sa više detalja. Svi tekstovi su napisani iz onoga što Žižek naziva „angažovanom pozicijom“, odnosno pretpostavkom da nismo u mogućnosti analizirati političku i kulturnu situaciju sa neutralne tačke gledišta – uključujući populističke, determinističke ili stadijalne marksističke pozicije. Što se tiče pogleda ni iz čega, koji nam omogućava da unapred znamo kuda se odvija istorijski proces i koje alate treba koristiti da ga unapredimo, Žižek sugeriše da jednostavno moramo prihvatiti raznolikost savremenih signala i nered u kojem se trenutno nalazimo, kako na praktičnom, tako i na teorijskom nivou. Drugim rečima, neredna stvarnost ne može se prevazići nerazrešenim teoretisanjem i zato se kao odličan princip analize uključuje novoistorijski princip – Godina opasnog sanjanja i Ukrajina, Godina opasnog sanjanja i Bregzit, Godina opasnog sanjanja i gradnja zida prema Meksiku u Teksasu, Godina opasnog sanjanja i etničko čišćenje u Palastini, Godina opasnog sanjanja i krađa izbora u Srbiji itd.
Stvari se treba razmotriti u vezi sa ideološkim opravdanjem Brejvikovih dela i međunarodnim reakcijama na to. Brejvik, antisemita i pristalica Izraela, smatra da je Izrael prva linija odbrane od muslimanske ekspanzije, podržava ponovno podizanje Jerusalimskog hrama i veruje da Jevreji nisu problem, osim ako ih nema previše. Ključno pitanje je reakcija evropske desnice na Brejvikov napad. Iako osuđuju njegov zločinački čin, oni ističu da je postavio legitimna pitanja o stvarnim problemima koje mejnstrim politika ne rešava adekvatno. Ova procena često implicitno aludira na Izrael, navodeći da multikulturalni Izrael nema izgleda za opstanak i da je aparthejd jedina realna opcija.
Cena ovog neobičnog saveza desnice i cionizma ogleda se u tome što predstavnici Izraela, radi opravdanja svojih teritorijalnih prava na Palestinu, moraju prihvatiti argumentaciju koja je ranije korišćena protiv Jevreja u evropskoj istoriji. Suština sporazuma je jasna: radikalni cionisti tolerišu zapadnoevropsku netolerantnost prema drugim kulturama, dok očekuju pravo da sami ne tolerišu Palestince na svojoj teritoriji. Ironija ovog sporazuma je tragična jer su sami Jevreji u nedavnoj evropskoj istoriji bili zagovornici multikulturalizma, suočavajući se sa izazovom očuvanja svoje kulture u sredinama gde dominira druga kultura.

Savremeni konteksti i refleksije pop-kulture

Glavni zadatak njegovog dela teži da dokaže kako se događaji iz 2011. godine (među kojima, izgleda, spada i popularna HBO serija „Žica“ (The Wire), kojoj Žižek posvećuje jedan esej, odnose na centralni antagonizam savremenog kapitalizma. U seriji priča započinje 1984. godine, kada je Simon, novinar u magazinu „Baltimore Sun“, izveštavao o hapšenju lokalnog narko-bosa, Melvina Vilijamsa, u vezi sa prisluškivanjem. Ed Burns, 14 godina stariji od njega, bio je detektiv koji je vodio slučaj. Kako su obojica bili direktni, oštri, izuzetno inteligentni i moralno ogorčeni postojećim stanjem, postali su prijatelji. Serija podcrtava korupciju, neuspeh savremenih društva i propadanje uspostavljenog poretka. Reformatori bivaju sprečeni, kriminalci bivaju nagrađivani, a obični ljudi ostaju zdrobljeni od strane sistema modernog sveta koji se našao pred krahom kapitalizma bez jasnog cilja gde društvo ide dalje – ka uništenju civilizacije ili promeni poretka. Žižek u eseju pokušava da mapira našu konstelaciju prema godini kada se rasplet kraha kapitalizma konačno događa i srlja u nova jeziva poglavlja naše nenapisane novovekovne istorije a čitaoci sebi postavljaju pitanja kako da definišu „centralni antagonizam“ u samom sebi. Čitajući knjigu dobićemo nekoliko smernica ka tim antagonizmima.
Oni se mogu sažeti na sledeći način:
1) danas smo suočeni s novim oblicima kapitalizma;
2) problem levice je njeno poverenje u utopijske koncepte budućnosti i pokušaj da preispita ideju komunizma bez ponavljanja ideja dvadesetog veka;
3) možemo primetiti povratak klasne borbe u izmenjenom obliku;
4) levi protesti i demokratski uzleti dovode do pretnje novim oblicima mržnje i isključivanja.

Posle kraha

Prema Žižeku, trenutno možemo primetiti tri značajne promene unutar kapitalizma posle njegovog kraha:
1) prelazak sa profita na rentu,
2) strukturalnu ulogu nezaposlenosti i
3) pojavu „platežno moćnog neoburžoaskog građanskog društva“ (koje uglavnom dolazi iz sivih zona)
Postmarksistički filozofi Majkl Hardt i Antonio Negri uvode termin „komunizam kapitala“. Žižek na osnovu njihovih tvrdnji pokušava da sistem definiše na osnovu kritičnih tački u kojima se ističe verzija nematerijalnog rada u odnosu prema mnoštvu i biopolitici. Žižek tvrdi da Hardt i Negri potcenjuju kako se privatizacija zajedničke imovine (možemo uzeti primer državnih preduzeća SFR Jugosalvije) proširila kroz oblike rente. U zapadnim društvima stari kapitalisti pojavljuju se kao novorođeni „menadžeri“ sa ogromnim platama. Oni ne shvataju da nezaposlenost postaje strukturalna i da ne vodi opštem nestanku rada kao takvog. Kao posledica, autor ističe da mnogi politički pokreti iz 2011. godine treba da se shvate kao protest potencijalno privilegovanih članova društva: srednja klasa koja se suočava s pretnjom proletarizacije, ili srednja klasa koja je ugrožena strukturalnom nezaposlenošću, ili srednja klasa koja je ugrožena nedostatkom budućeg zaposlenja u slučaju studentskih pokreta. Čitajući sve to iz pozicije čitalaca iz 2024. godine jasno nam je dokle je ta evolucija sistema posle kraha dovela.
Prema Žižeku, 2011. godine društva nisu zapravo uzdrmana „politički““ u levičarskom smislu, jer ovi politički pokreti se odnose na mogući gubitak društvenog statusa i pozicija, ali nisu pokrenuti idejom nove društvene zajednice. Činjenica da mnogi od ovih pokreta ne vode ka pozitivnoj političkoj organizaciji implicira da su ovi pokreti nastali unutar samog kapitalizma. Ostaje pitanje da li su Hardt i Negrijev pokušali da dešifruju nekapitalističke zametke unutar samog kapitalizma uspešniji, s obzirom na to da ovi autori pažljivije proučavaju unutrašnje kontradikcije načina proizvodnje (uključujući javne investicije i društvo mreža), kao i druge važne aspekte naše trenutne situacije, kao što su rat i ukupna militarizacija društva, dok Žižek, ponekad, izgleda kao da se oslanja samo na političku ideju tih „znakova budućnosti“. Francuski filozof Antonio Badiou tvrdi da se političko ne može svesti na društveno-ekonomsko, a Žižek u ovoj knjizi ne govori mnogo o osnovnim pojmovima ove rasprave iz klasičnog marksističkog ugla, kao što su uloga države, državnih aparata i pojam vrednosti (koji pak Hardt i Negri više ne prihvataju).
Čitaoci će primetiti da se autor oslanja na filozofiju Hardta i Negrija, u segmentima gde Žižek podcrtava tvrdnju da ne treba zaključivati iz krize tradicionalne države blagostanja i da treba da se borimo za popravku države blagostanja. On poziva čitaoce da se umesto toga, oslonimo na posmatranje države blagostanja kao „lažnog sistema“ od samog početka:
„trebalo bi baš napustiti svaku nostalgiju za socijaldemokratijom dvadesetog veka“
Čitaoci se dalje upućuju na razmišljanje o onome što se nalazi izvan kapitalizma. Međutim, taj zadatak nije postao lakši od izuma modernih levih i pokatkad utopijskih razmišljanja. Opet, Žižek ne daje konačnu formulu rešenja, već čitaoce vraća na razmatranja o samom komunizmu koji je u prošlom veku nestao kao model političkog delovanja. U Srbiji se kao refleks takvih političkih razmatranja pojavio zeleno-levi pokret usred borbe građanstva protiv projekata Beograd na vodi, iskopavanja Rio Tinta i ekspoataciji prirode usled građenja mini hidro-elektrana.
Novoistorijskim čitanjem objašnjenja događaja danas (Ukrajina, Orban, Palestina i Izrael, migrantska kriza u Evropi, izborna kriza i kriza pristupnih pregovora u Srbiji) uporedićemo sa analizom političkih događaja 2011. godine (Arapsko proleće, neredi u Velikoj Britaniji, Occupy). Da li ove događaje danas kroz postulate novog istorizma i političke kritike možemo čitati kao događaje koje možemo označiti kao „znak predviđene budućnosti“, ili ih treba shvatiti onako kako je Marks to definisao u svojim ranim godinama? Tada je Marks definisao komunizam kao „pravi pokret istorije“. Žižek, kao i mnogi levičari pre njega, ostaje ambivalentan u vezi sa tim pitanjem i pokušava zadržati ambivalentan stav. S jedne strane, prihvata levičarske političke pokrete, dok s druge strane pokušava da istakne da ti pokreti u novoistorijskoj prizmi sadrže kontradikcije, da nisu u pravom smislu te reči „strogo politički“ , i da će najverovatnije propasti u ostvarivanju društva koje teži da se približi „novom komunizmu“. Savremena interpretacija njegovih dela zato kritikuje njegove stavove koji koketiraju s idejom staljinizma i totalitarizma. Međutim, Žižek odbacuje ovu kritiku i tvrdi, na deridijanski način, da je savremenom čoveku potrebno da izlaz iz kraha kapitalizma pronađe u „totalitarizmu bez totalitarizma“.
1930-ih godina, Ernst Jones, ključni akter konformističke gentrifikacije psihoanalize, istraživao je u odgovoru na nacistički antisemitizam kako procenat strane populacije može biti tolerisan bez ugrožavanja nacionalnog identiteta. Njegovo prihvatanje nacističke problematike, iako Frojdov blizak saradnik, iznenađujuće je. Svojim rečima je sugerisao da bi možda mogli tolerisati 5% strane populacije.
Osim toga, postoji i ekstremna mogućnost istorijskog saveza između cionista i muslimanskih fundamentalista. Ako ulazimo u novo razdoblje gde se etnički identitet nameće kao osnovno razmišljanje, nedavni incidenti homofobije u Srbiji i zabrana prajda upozoravaju nas na potrebu za ozbiljnim razmatranjem. Na primer, gej parada u Istanbulu 2011. prošla je mirno, dok su slični događaj u zemljama bivše Jugoslavije naišli na nasilne reakcije i pretnje linčovanjem.

Communism absconditus

Poslednjih godina u Srbiji smo svedoci javljanja mnogobrojnih pokreta koji su pokušali da se izbore sa recidivima Miloševićevog režima za koji se smatralo da je ugušen posle petooktobarskih protesta. Posle ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića, ostaci ovog režima uspeli su da se vrate na političku scenu, baš u periodu koji obrađuje ova knjiga. Otpor se očitovao u pokretima i reakcijama koje su nastajale na osnovu poremećaja društvenog poretka (pokret protiv krvavih košulja, odbrana Nedeljica u nameri izgradnje rudnika litijuma korporacije Rio Tinto, afere Krušik, afere lažnih doktorata, afere bugarski stanovi, afere Jovanjica, afera naplatna rampa Doljevac, pokreta protiv nasilja posle tragedije u osnovnoj školi u Ribnikaru i sl.). Svi pokreti i protesti su ugušeni usled nepoverenja prema liderima koji su ih vodili, kao i represije koja se javila od strane vladajućih struktura.
U „Godini opasnog sanjarenja“ postavljeno je pitanje kako se vratiti Lenjinu i data su razmatranja kako bi revolucije mogle biti izvršene s organizovanom disciplinom partije, ali bez pratećeg lidera, što se spominje u nekoliko navrata. S jedne strane, Žižek slavi, donekle romantično, militantne i nasilne „borce za radikalnu slobodu“. S druge strane, kritikuje pokret Occupy upravo zbog toga što nije uspeo da preraste u reorganizaciju celokupne društvene stvarnosti. U suštini, ostao je „protestni“ pokret bez političkog temelja (u smislu Badioua). Može se tvrditi da je ideja komunizma primetno odsutna kao regulativna ideja ili aksiom političkog.
Žižek kaže:
„Nije dovoljno odbaciti depolitizovanu vlast stručnjaka; treba se ozbiljno razmisliti o tome šta predložiti umesto prevladavajuće ekonomske organizacije, zamisliti i eksperimentisati s alternativnim oblicima organizacije, tražiti klice novog u sadašnjem. Komunizam nije samo ili pretežno karneval masovnih protesta u kojem se sistem zaustavlja; to je takođe i, pre svega, novi oblik organizacije, discipline i napornog rada. Šta god da kažemo o Lenjinu, bio je potpuno svestan ove hitne potrebe za novim oblicima discipline i organizacije“
Žižek tvrdi da treba praktikovati „Communism absconditus“ i da „treba da se suzdržimo od bilo kakvog pozitivnog zamišljanja budućnosti“, s obzirom na to da „više se ne možemo pretvarati (ili delovati kao da) kao da je komunistička istina jednostavno tu i da je svako vidi, dostupna neutralnoj racionalnoj istorijskoj analizi“. Ova pozicija čitaocima može delovati kontradiktorno ako se oslonimo na delove u kojima se govori o pokretu Occupy. Pored toga, takva pozicija je previše skeptična ako je uporedimo s načinom na koji Žižek opravdava širi kontekst koji iznosi, posebno ako uzmemo u obzir da Žižek, uprkos igranju s negativnom teologijom, često nagoveštava mnoge aspekte onoga što „komunizam“ u pozitivnom smislu te reči znači. Na primer, on se poziva na javnu upotrebu razuma s kojom komunizam počinje, na način na koji komunizam izgleda kao oblik jednakosti, i na to kako je komunizam zasnovan na proleterskoj poziciji, na način na koji je komunizam zasnovan na disciplini, teškom radu i organizaciji, i da postoji komunistička „briga o zajedničkom“, kao i, konačno, da je komunistička etika davanja zasnovana na potrebama i sposobnostima.
U kontekstu njegove diskusije o savremenim promenama u zapadnom kapitalizmu, Žižek vraća čitaoce na temu koju su Hardt i Negri odavno napustili. To je klasna borba. Na taj način se čitaocima implicira teza o primatu političkog nad društvenim u opštem pristupu Žižeka temama važnim za marksističku tradiciju mišljenja. Pri tome, Žižek preuzima i varira temu koju je Marks uveo u „Nemačkoj ideologiji“, a to je odnos između neuniverzalne klasne pozicije i zamišljene reprezentacije celog društva u ideologiji te klase. Čitaoci se upućuju na razmišljanje o savremenoj retorici koja sugeriše da „svi“ moramo da delimo teret naših savremenih problema sa dugom, svi – osim bogatih. Osim toga, nedavni pokušaji zamene političara tehničarima i administratorima zasnovani su na istoj logici. Dok političari ne mogu pronaći rešenja jer su njihovi pogledi parcijalni, tehničari su navodno „neutralni“ i predstavljaju celinu bez posebnih interesa što čitaocima nameće tvrdnju u kojoj treba tragati za osnovom koja nije jasno data.
Klasna borba, kako ističe Žižek, postaje „skrajnuta“ (kao u Frojdovoj interpretaciji shvatanja snova) i pojavljuje se u obliku koji skriva svoj izvor. U psihoanalitičkom maniru, Žižek pokušava da objasni nestanak klasne borbe i njeno pretvaranje u „kulturne ratove“, rasističke poglede (kao u slučaju Brejvika) ili verske sukobe kao procese pomaka (Izrael i Palestina danas), što zauzvrat znači i skrajnutost ekonomije pojedinaca, ako pretpostavimo da je klasna borba ukorenjena u ekonomskoj suprotnosti između rada i kapitala. Kao posledica, „politika je dakle ime za udaljenost ekonomije od samih sebe“.

Posle svega

Žižekova genijalna obrada pop kulture, filmova, filozofije, intelektualne istorije, ličnih priča, svakodnevne politike, u kombinaciji sa politički nekorektnim jezikom (posebno u njegovim predavanjima) zaista pruža čitalačko uživanje. Ova kombinacija ideja ponekad ostaje neuporediva sa savremenim intelektualnim institucionalnim postavkama, za koju sam autor tvrdi da su elitistička naklapanja. Nažalost, to gura Žižekova rigoroznija i teorijski zasnovana zalaganja u drugi plan. U jednom trenutku Žižek – dok razmatra ambivalentne reakcije zapadnih političara na događaje u Egiptu – citira sledeći Maoov moto: „Pod nebom je haos – situacija je odlična“. Na neki način i čitaoci se mogu držati ovog slogana u recepciji njegovog dela i potvrditi u interpretaciji stavova da ima haosa u Žižekovom svetu – ali da je situacija odlična. Pred čitaoca se nameće zaključak da se u savremenom trenutku otpor sistemu, umesto da mu naudi, zapravo mu pomaže da opstane – tek tada to shvatimo možemo da zamislimo pravu promenu. Bez ovog ključnog preokreta, gde uviđate da uobičajene metode opiranja doprinose funkcionisanju sistema, prava transformacija nije moguća. Tipične strategije otpora danas uključuju moralizatorsku kritiku, poput nacionalizacije banaka ili kažnjavanja finansijskih špekulanata. Međutim, važno je prepoznati da problem nije samo u pohlepi ili pojedinačnim bankarima, već u dubokoj strukturnoj nužnosti sistema koji omogućava takve prakse. Odbacivanje lažnog života zahteva hrabro suočavanje s ovom nultom tačkom.

5/5

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *