Život pesnika – political nigredo, Slobodan Tišma

Prvi deo najavljene trilogije „Astal tiš riba friš“ novosadskog pesnika (muzičara, pisca) Slobodana Tišme uneo je poetsku i narativnu svežinu u našu savremenu literaturu. Koristeći žanr autobiografske fikcije, Tišma je kroz priču o umetniku u mladosti kazao puno o jednom vremenu i okolnostima koje su njega lično kreirale kao pesnika. Više od priče o samoj umetnosti (neka ona sama za sebe govori), ovo je priča o onome ko tu umetnost stvara. Zato je poniranje pesnika u sopstvene dubine neminovno, lično, a na momente i podsmešljivo.

Portret umetnika u mladosti

Važno je odmah pomenuti pesnikov dominantni ton skepse spram pisanja autobiografije i iznošenja priča iz prošlosti u javnost. Čemu uopšte autobiografije? U opštoj preplavljenosti sadržajima, šta za književnost znači još jedno svedočanstvo? Tišma počinje priču o stvaranju jednog umetnika i jedne umetnosti sa velikom sumnjom u istinitost sećanja, sa autoironijom i humorom koji se provlači kroz stranice knjige. To njegovu prozu čini pitkom, prohodnom i ispričanom bez iritirajuće naknadne pameti.

Ko se ranije susretao sa delima Slobodana Tišme (Bernardijevom sobom, na primer, ovenčanom NIN-ovom nagradom), mogao je da očekuje hermetičnu prozu, ispunjenu egzistencijalnom teskobom i mističnim smislovima. Umesto toga, čitaoca čeka jedna gotovo boemska, zanimljiva, puna tračeva priča o javnom životu iz kulturnih krugova. Pikanterije iz života Miodraga Pavlovića, Dušana Kovačevića, Sretena Petrovića i drugih, tu su da začine pripovedanje, ali i da pokažu sam odnos pripovedača prema opštežiću – on je individualac, stoji po strani, posmatra i retko kada u svemu tome „ljudskom“ učestvuje.

Međutim, on sebe nikako ne štedi. Zato „Život pesnika“ možemo da čitamo i kao rok biografiju, koja je bez pouke i bez naravoučenija – žestoki momci su takvi, poročni, skloni padu, ali stvaraju velike stvari. Tako je i ovde, imamo osećaj da nam izmiče poenta, glavni junak se neće opametiti posle neke prepreke, izvući pouku i krenuti ka uspehu. Njegova individualnost je svrha sama po sebi i svedoci smo pesnikove izolovanosti i pobune čak i kada je u svom najintimnijem društvu. Nema ulepšavanja, nema malograđanštine na koju se pesnik sve vreme prkosno obrušava.

Dečak iz Pavlove ulice

Čitalac neće biti uskraćen za uzbudljiva dešavanja koja su obeležila Novi Sad u posleratnom periodu razvoja i izgradnje. Ulične tuče konkurentskih bandi, problemi zbog posedovanja i konzumiranja narkotika, učestvovanje u radu književnih časopisa i stvaranje grupa „Luna“ i „La strada“, prve svirke i nastupi na festivalima. Uz sve ovo opisano, pratićemo i porodične odnose glavnog junaka, njegovu pobunu protiv starog (oličenu kroz klasični sukob sa ocem), kao i ljubavne veze koje su mu obeležile taj period stasavanja. Posebno je uočljiva autoironija kada pominje velikog Aleksandra Tišmu i česte zabune zbog specifičnog prezimena poznatijeg prethodnika. Tu je i iskrena bojazan da je trebalo da uzme majčino prezime kako ne bi bio u senci poznatog pisca.

Delovi kada Slobodan Tišma objašnjava svoju poetiku uz činjenicu da se lirika preselila u diskurs rok poezije, dragoceni su za razumevanje njegovog celokupnog stvaralaštva (koje uključuje i prozu i poeziju u sastavu pomenutih bendova). Pisati realistično, a ne zaći u kič  – čini se da je sam Slobodan Tišma u svojoj autobiografiji to uspeo.

Futur u prošlosti

Jako je u naratološkom pogledu zanimljiva upotreba futura (I) za opis radnji koje su izvršene u prošlosti. On se gotovo dosledno pojavljuje u pripovedanju, čime se:

1. Naglašava daleka prošlost ispričanih događaja jer će se još mnogo toga u međuvremenu dogoditi.
2. Stvara otklon pripovedača od junaka o kome govori, čime se naglašava psihička i mentalna distanca od ispričanih događaja.
3. Stvara utisak objektivnosti i uzima maska sveznajućeg pripovedača (koji zna šta će se kasnije dogoditi i kakve su posledice nekih trenutnih delovanja).

Evo jednog primera:

„KADA će se nešto srušiti, ostaće mnogo šuta, za koji niko neće imati vremena da ga pospremi, da ga nekud skloni. Biću u bekstvu i samo ću misliti kuda ću. Svet koji ću napustiti neće više imati nikakve vrednosti, što će biti olakšavajuće. Oslobađajuće!“

Pobuna pesnika

Snaga ove autobiografije je u pobuni i u nekada otvorenom, a nekada prikrivenom individualizmu. „Život pesnika“ treba čitati kao pobunu protiv svega što je odraz trenutka i nije namenjeno večnosti, protiv nametnutog optimizma i progresa. Takvu vrstu pobune mogla je da ostvari samo jedna originalna, izrazita i neponovljiva pesnička priroda.

---

Ako vam se dopada tekst, možda biste uživali i u knjizi Davida Albaharija „Pogovor“.