Posjedovati hrabrost, odlika je rijetkih. Progovoriti o zabranjenim temama u doba Sovjetske Rusije – takođe. Napisati djelo komunicirajući sa tadašnjom ideologijom, žanrovski neodređeno (рус. повест – na prelazu između novele i romana) i objaviti ga samostalno, naći put do čitalaca uprkos cenzuri, takođe je uspjeh. Ukop je nastao između 1929. i 1930. godine, a zvanično je objavljen tek 1987.
Važno je napomenuti da je Ukop inspirisan Staljinovim govorom iz 1929. godine u kome je posebno isticao problem suprotnosti u odnosima i životu grada i sela.
Obećana zemlja Samarkanda
Dvadesete su godine prošlog veka u Rusiji, u Povolžju. Građanski rat samo što se završio ostavivši pustoš i glad biblijskih razmera, takve kakve samo u Rusiji mogu da postoje. Sela su pusta, nema ni drveta, ni žita, niti jedne jedine životinje. Izmučeni ljudi u najvećim iskušenjima, ostavljaju bolesne i nejake, žrtvujući ih za šansu jačim i zdravim da prežive. Ostavljena deca bauljaju stepama, bolesna, izmučena i napuštena od svojih najbližih. Slike su nadrealne. U takvom istorijskom trenutku komandir Dejev dobija zadatak da parnom lokomotivom pet stotina gladne, bolesne i napuštene dece odveze iz Kazanja hiljadama kilometara južnije u Samarkand gde će biti zbrinuta u prihvatilištu i gde će dobiti šansu da prežive.