“Idi postavi stražara”, Harper Li
Neke priče ne mogu da se ispričaju naizust, da odjednom iz njih sve isteče. Potrebno je vreme kako bi svi bitni činioci sazreli, dobili svoj konačni oblik, pa da se put ka svekolikoj poenti sam pred nama otvori. Ubiti pticu rugalicu je maestralan roman, i mada su mnogi mišljenja da mu nikakav nastavak nije bio potreban, Idi postavi stražara morao je da se desi makar iz jednog razloga – Harper Li nije pisala bajku.
Prvi deo romana Idi postavi stražara zaista može pokolebati čitaoce i navesti ih da pomisle da je pisanje ovog nastavka izlišan, ako ne i apsurdan posao. Autorka nije žurila dok je gradila most između svoja dva romana, skoncentrisana jedino na lik glavne junakinje, koju vraća na dobro poznatu scenu posle izvesnog vremena, a to vreme donelo je značajne promene. Simpatična muškobanjasta devojčica Skaut, koja je nosilac priče u prvom romanu, u drugom je već zrela devojka Džin Luiz.
Svedočimo njenom sazrevanju, ne samo fizičkom, već i karakternom, moralnom, duhovnom preobražaju devojčice u ženu. Odrastanje za nju jeste bolan, ali svakako neizbežan životni proces i ogleda se, pre svega, u demistifikaciji njenog oca, na degradiranje božanstva na običnog čoveka sa manama i slabostima kroz direktan sukob s njim.
Mnogi upravo to i zameraju ovoj knjizi, što Atikus Finč, jedan od najvoljenijih likova u književnosti, silazi sa svog pijedestala i poprima pravi ljudski, realan, opipljiv oblik. Njegova ćerka moraće da „polomi ikonu svog idola“, skine ružičaste, dečije naočare kojim je posmatrala svet i uhvati se ukoštac sa surovim svetom odraslih, svetom koji ne trpi različitosti, koji beskrupulozno osuđuje i presuđuje, ne mareći za tuđe živote.
Naravno da to neće biti lako. Njen stric, doktor Finč, kaže: „Džin Luiz, ti si daltonista. Uvek si bila i uvek ćeš biti. Između dva ljudska bića ti ne vidiš nikakve razlike osim u izgledu, inteligenciji i karakteru. Nikad nisi bila podstaknuta da posmatraš ljude kao rasu pa ni sad kad je rasa goruće pitanje na dnevnom redu, ti nisi u stanju da razmišljaš u rasnim pojmovima.“ Tako jedna od najvećih lekcija koju će morati da nauči biva da pravo i pravda nisu isto, da državne zakone karakteriše strogoća, a ne samilost.
Atikus u romanu Ubiti pticu rugalicu pravom pokušava da odbrani pravdu i to ga u očima njegove ćerke, ali i svih nas, pretvara u veličanstvenog epskog heroja. sada ga zatičemo potpuno asimilovanog u rasističko društvo, gde svakom rečenicom naizgled pobija sve svoje prethodne stavove. Povedeni mislima Džin Luiz, i čitaoci će demonizovati dotadašnjeg idola i sigurno se zapitati zbog čega je to autorka uradila.
Ali Atikusa treba pažljivo slušati. Svet odraslih nije jednostavan i ono što njega vraća na vrh najboljih književnih likova je lekcija koju nam daje upravo u ovom romanu – kako da plivamo u svetu izoštrenih kontrasta i nepomirljivih različitosti, kako da zadržimo ono ljudsko u nama, u neljudskim vremenima. Njemu nije potrebno da ga hvalimo, kudimo ili branimo, već samo jedno – da bude dobar roditelj. I dok ona njega napada, on kaže: „…ja sam na tebe ponosan… Dakle, ja bih se svakako uvek nadao da će moja ćerka braniti ono što misli da je pravo – od mene pre svih drugih“.
Harper Li ovim zaokružuje priču započetu romanom Ubiti pticu rugalicu. Likovi stasavaju kako bi mogli da iznesu preko potrebne zaključke i potpuno uobliče glavnu temu i velike misli ove genijalne spisateljice. Kako vreme odmiče, oba romana sve više dobijaju na značaju, a poražavajuća je činjenica da je tema rasizma sada možda i aktuelnija nego što je bila dok su nastajali.