NIN-ova nagrada, Beogradski pobednik i Vitalova nagrada 2023.

Početak godine literarnoj zajednici u Srbiji donosi velika uzbuđenja i iščekivanja. Nekoliko najvećih književnih nagrada dodeljuje se odmah na početku godine, donoseći nove polemike, potvrde i osporavanja, mišljenja čitalaca i javnosti. Baš u ono vreme kada podvlačimo račune, nagrade koje se sa zanimanjem prate, pokazuju nam kakva je bila književna produkcija prethodne godine, u kom smeru se kreće savremena književnost i umemo li da je čitamo i tumačimo kako dolikuje.

Ova već po sebi teška pitanja tumačenja i vrednovanja književnosti (književnost kao živ organizam koji se kreće i kritika koja se koristi metodama koje uvek kasne, nedostatak vremenske distance za procenu, novi diskursi), dodatno komplikuje sumnja u kompetencije žirija ili, još gore, sumnja u njihovu objektivnost i časne namere.

Kako su nagrade prilika da se na knjige utisne dodatni pečat sa znamenitom nagradom, i kako je to još uvek način da se čitaoci radije opredele za knjigu, verujući da je „provereno dobro“, a izdavači dobro zarade, red je da se osvrnemo na nosioce ovogodišnjih priznanja i knjige sa zarađenim nalepnicama, koje ćete uskoro čitati i komentarisati na društvenim mrežama.

NIN-ova nagrada

Ove godine je NIN-ovu nagradu ponela knjiga Danice Vukićević „Unutrašnje more“(Nojzac). Već drugu godinu zaredom se žiri (ovoga puta u sastavu: Teofil Pančić, Marija Nenezić, Milena Đorđijević, Žarka Svirčev i Goran Korunović) opredeljuje za pesnikinju po vokaciji koja u svom novom delu eksperimentiše sa romanesknom formom. I dok je prošlogodišnja dobitnica Milena Marković i roman u stihu „Deca“ imao jasnu strukturu u koju se ni po kakvim osnovima ne može posumnjati, prvo teorijsko pitanje koje se ove godine nametnulo čitaocima je – je li „Unutrašnje more“ roman?

Ukoliko kao polazišnu tačku uzmemo poetičku mogućnost romana da pevazilazi žanrove i da eksperimentiše ne samo sa graničnim oblicima iskazivanja (kao što je novinarstvo, istorija, film ili poezija), onda je ovo roman. Ako je poezija Boba Dilana književnost, za koju je dobio najprestižniju svetsku književnu nagradu, Nobelovu nagradu, onda je pitanje forme „Unutrašnjeg mora“ i pitanje prostiranja književnog diskursa suvišno. „Unutrašnje more“ je bez svakog spora roman. Premda za samu suštinu knjige to pitanje nije od preteranog značaja (umetnik pronalazi svoj put imanentan svom sopstvenom unutrašnjem senzibilitetu i intencijama), za obične čitaoce i tumače književnosti može biti zanimljiv taj put koji književnost preduzima ne bi li bila ono što je bila oduvek – pokazatelj kakvo je društvo i u kom smeru se ono kreće. Na kraju, podsetimo se samo „Semolj zemlje“ Mira Vuksanovića.

Foto: Delfi knjižare

Kakav je onda ovo roman? Fragmentarni ispisi sa temom koja stoji u naslovu postavljeni su tako da deluju nasumično. Međutim ono što ih čvrsto povezuje u celinu je upravo naratorka sa jakom „ja“ perspektivom iz čije unutrašnjosti posmatramo i doživljavamo okolinu. Te sekvence otkrivaju pesnikinju u pozadini – sa malo reči, uz slikovito predstavljanje situacija (kratak dijalog, britko zapažanje, zasecanje po dubini a ne po širini) Danica Vukićević uspeva da nam predstavi jedan lični doživljaj sveta, sveta koji srlja u besmisao i koji se pred našim očima raspada.

Ono što smeta u romanu, a to su mnogo upečatljivije obrazložili Biljana Srbljanović i Vladimir Cerić u svom podkastu „Zadovoljstvo u tekstu“, upravo je autorkina pozicija koja sa visine posmatra svet koji opisuje. Njena pozicija neskromnog kritičara stvarnosti koja će da požuri da iskaže neslaganje i otpor prema nesuvislicama svakodnevnice, krije zapravo mnoge problematične ideološke stavove (rasizam, dvolično tumačenje feminizma, uvrede na račun LGBT populacije, banalnosti).  

„LIGA

Da bi pristala na banalnost i u najmanjem njenom stupnju, kao jedinu kompenzaciju traži – istinu. Život u istini, nelaži. Inače nema igre.“

Beogradski pobednik

Ustanovljena prethodne godine kao nagrada grada Beograda, u žargonu nazvana „Vesićeva nagrada“, Beogradski pobednik donosi novčano istu vrednost kao NIN-ova i dodeljuje se otprilike u isto vreme. Ove godine se žiri u sastavu dr Predrag Petrović, dr Vesna Trijić, dr Petar Pijanović, dr Slađana Ilić i dr Nataša Anđelković opredelio za tradicionalniji pristup, dodeljujući nagradu Goranu Petroviću za roman „Papir sa vodenim žigom“(Laguna). Možda je zanimljivo napomenuti da je nagradu Goran Petrović poneo tesnim glasanjem 3:2 u odnosu na protivkandidata Emira Kusturicu. Takođe, čitalačkoj javnosti može biti zanimljiva i kritičarska opozicija NIN – BG pobednik u smislu vrednovanja teksta i tumačenja: muško pismo – žensko pismo, epsko – lirsko, tradicionalno – moderno, a da i ne pominjemo vlast – opozicija.

Sa ili bez nagrade, Goran Petrović je jedan od naših najboljih i najčitanijih pisaca. Već u širini zamisli da napiše mnoštvo romana koji će da se prostorno i vremenski sliju u jednu veliku priču (roman-deltu), vidi se epski zamah koji je moguć samo u slučaju da pisac ima jasnu viziju kako da ih objedini i da ima talenta da to izvede. Do sada dva objavljena romana, „Papir“ i „Ikonostas“, najavljuju ambiciozno kreiranje strukture jednog sveta.

Foto: Delfi knjižare

Da istorijsko i kolektivno može da utiče na pojedinačne sudbine, o tome smo mogli da čitamo u mnogim ostvarenjima koja bi bila i nemoguće u ovom trenutku pobrojati. Mnogo ređe se govori u obrnutoj perspektivi, da nešto malo, lično, svakodnevno i usko može da se uplete u mnogo ozbiljnije istorijske tokove i da utiče na njih. Upravo i u tome se nazire značenje zamišljenog „projekta“ romana-delte – da se svi individualni životi slivaju u jednu veliku kolektivnu priču života koju moramo da raščlanimo kako bismo pokušali da je razumemo. U tom smislu pokušaj Gorana Petrovića liči na metode genetičara koji pokušavaju da otkriju sastav gena koji bi pokazali šta je to što nosimo u sebi. Raščlanjivanjem priča možemo da pokušamo da razumemo identitete koje u sebi nosimo i koje nadalje prenosimo u budućnost.

Nagrađeni roman je višeznačan, jezički besprekoran. U njemu kraljica Đovana sa svojom svitom i deset pesnika kreće u pravi pohod ne bi li nabavila najkvalitetniju hartiju (sa vodenim žigom) za svoje ljubavno pismo. Papir koji ne trpi lažne vrednosti i kažnjava neveru, preljubu i laž uzdiže se na pijedestal koji postavlja nepotkupljive etičke norme. „Čita se u dahu“, potom razmišlja danima.

Vitalova nagrada „Zlatni sucokret“

Nekoliko dana pred objavljivanje najužeg kruga za nagradu Beogradski pobednik, Vladimir Kecmanović je povukao svoj najnoviji roman iz konkurencije. Nekoliko godina ranije, izričito se izjasnio i protiv NIN-ove nagrade, u kojoj zajedno sa nekolicinom srpskih pisaca, prestaje da učestvuje.

Vitalova nagrada se dodeljuje za najbolje delo i, premda nagrađivani romani dominiraju, bilo je slučajeva da su Vitalovu nagradu dobijali i vrhunski pesnici. Ove godine žiri se nedvosmisleno odlučio da nagradi nanoviji roman Vladimira Kecmanovića „Kad đavoli polete“ (Laguna).

Brutalnu revoluciju u srpskoj književnosti Vladimir Kecmanović izveo je svojom knjigom „Top je bio vreo“. Sintaksički napad koji je izveo svojim kratkim, prekinutim i eliptičnim rečenicama imao je snažan uticaj na priču, na prikazivanje trauma dečaka koji je u bombardovanju Sarajeva ostao bez porodice. Gotovo do savršenstva izveden postupak razaranja kontinuirane misli, svedene na iskonske emocije i opažanja, dosledno je sproveden i u kasnijim delima ovoga pisca, postajući tako njegov manir, stil.

Najnoviji roman vraća traume mladića kao temu i Kecmanovićevu moć da izgovori ono što je neizgovorivo. Čini se da roman više nego ijedan njegov drugi problematizuje stanje u društvu kroz ozbiljnu kritiku institucija, korupcije i poluga moći/vlasti. Perspektiva pripovedanja je dosledno subjektivna, ali je stvarnost – pa baš kao na koricama knjige, crna i đavolja.

Foto: Delfi knjižare

Da bi se uživalo u knjizi, književna nagrada ili mišljenje kritičara nije potrebno. Možete sasvim legitimno voleti, osetiti emocionalnu bliskost i konekciju sa delom koje nije prošlo kritičko sito i rešeto. Ako ste pisac, možete bez zazora da pišete za zabavu većeg broja čitalaca i da smatrate da je to jedino merilo kojem se rukovodite. Ali ako želite da razumete svet književnosti, da vidite kako se književnost menja i prati društvo u kojem živimo, ako želite da proniknete u smisao i vrednosti, onda nam ove nagrade i kritičari koji o njima odlučuju, mogu mnogo pomoći u tome.


Tekst je prvobitno objavljen na sajtu Moja praktika.

4.7/5

4 Replies to “Književne nagrade u Srbiji (sa njima teško, a bez njih nikako)”

  1. E baš čekam da neko napravi pregled da vidim vredi li čitati ove knjige. Super je tekst, ali ove godine ću preskočiti nagrađivane knjige, hvala lepo, naročito ninovu.

    1. Ovaj tekst je dobar primer kvalitetne knjizevnoumetnicke analize nagradjenih dela. Saznali smo ponesto i o nagradama, pa tako stavljamo ta dela u neki kontekst. Autorka odlicno poznaje temu kojom se bavi, a o knjigama pise pitko i lepim jezikom. Odlicno!

  2. Grandioznost pisanja Gorana Petrovića svakako ne čine nagrade koje dobija (niti mi, kao čitaocu, išta znače da me ubede u nešto), ali se uvek radujem kada vidim da ga je i kritika nagradila.
    Tekst je odličan, bravo!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *