Konformista, Alberto Moravija

Alberto Moravija je jedan od onih pisaca koje sam citala jos dok sam odrastala, i doslovno i čitalački, vadeći iz nepreglednih polica nekih dragih stanova jednu po jednu knjigu iz kompleta, birajući ih po naslovu koji bi mi se najviše svideo. Konformista nije bio tada u fokusu, interesantije su mi zvučale „rimljanke“ i „čoćare“, ali je sada pročitan sa velikim zadovoljstvom, kakvo samo fan klasične književnosti može da oseti.

Alberto Moravija, bio je zabranjivan i od strane Vatikana i od strane fašista, i kroz ceo svoj rad kritikovao je katoličku crkvu i fašistički režim. Ova knjiga, napisana 1951. godine, upravo je kritika tog režima kao i pojedinaca koji su bili njegovi nosioci.

Alberto Moravija Konformista
Foto: Amare Librum

Knjiga počinje opisujući detinjstvo i odrastanje Marčela Kleričija. Moravija nam prikazuje, dečaka neobične – ženske lepote, zadirkivanog od strane vršnjaka, večito usamljenog sa snažnim osećanjem da je drugačiji od drugih. Prikazuje nam njegov odnos sa roditeljima i opisuje život u jednoj potpuno nefunkcionalnoj porodici koju čine nehajna majka i otac koji tone u ludilo. U toj porodici nije mu pridavano mnogo značaja, čak i onda kada mu je očajnički trebala ljubav, prekor ili kazna. Marčelo odrasta, ali i preživljava događaj kojim će biti obeležen čitavog života. Taj događaj će ga promeniti i još više učvrstiti u uverenju da nije kao ostali. On će uprkos svesti o tome,  stalno težiti da vodi normalan život i da se toj normalnosti povinuje. Mlad, ambiciozan, bezosećajan i neumoljiv prototip je čoveka stasalog u Musolinijevom režimu kojem će se prikloniti. I kojem će ostati predan. Čak i kad treba potkazati svog profesora, baviti se špijunskim aktivnostima na sopstvenom medenom mesecu i pravdati ubistva sudbinom.

Fantastičan je opis jednog čoveka koji se, na pravi pogled, lako kreće kroz istorijske datosti, ali koji se teško suočava sa onim što nosi u sebi. Moravija nam je prikazao kako je život često posledica prilika kao i to kako odsustvo moralne i društvene osude, stvara čoveka koji se nikada neće pitati o prirodi dobra i zla. Nepostojanje odgovora na dečije prestupe zbog odsustva roditeljske brige, zatim ironija prikazana u sekvenci Marčelovog ispovedanja u crkvi gde mu se jasno saopštava da je veći greh što se godinama nije ispovedao nego ubistvo čoveka, nedvosmisleno se odražavaju na ličnost Marčela Kleričija. Crkva je, naravno, ubistvo oprostila.

Alberto Moravija

Moravija je otvorio mnoga pitanja: da li je čovek rođenjem predodređen za neka dela ili su okolnosti te koje ga usmeravaju, može li se protiv svoje prirode i da li je napor da se ide protiv nje uvek jalov trud. Prikazao je kako je lako samozavarati se, i kako je lako zavarati bližnje. Prikazuje i to sa kojom lakoćom se životi menjaju i urušavaju, i kako najlakše stradaju oni potpuno nevini.


Klanica pet ili dečiji krstaški rat, Kurt Vonegat

„U svojoj sobi u motelu prelistavao sam hotelsku Bibliju tražeći priče o velikim pomorima.

.. I kad sunce ogranu po zemlji, Lot dođe u Sigor, čitao sam. Tada pusti Gospod na Sodom i na Gomor od Gospoda s neba dažd od sumpora i ognja, i zatre sve one gradove i svu onu ravan, i sve ljude u gradovima i rod zemaljski.

Tako mu je to.

U oba ta grada živeli su grešni ljudi, kao što dobro znamo. Svetu je bolje bez njih.

A Lotovoj ženi je, naravno, rečeno da ne gleda iza sebe gde su bili svi ti ljudi i njihove kuće. Ali ona je pogledala iza sebe, i ja je zbog toga volim, jer je to bilo tako ljudski.

I tako je pretvorena u stub soli. Tako mu je to.  

Ljudi ne treba da se osvrću iza sebe. Ja to svakako više neću činiti.

Sad sam završio svoju ratnu knjigu. Naredna koju napišem biće uživancija.

Ova je promašaj, i morala je biti, jer ju je napisao stub soli. Ovako počinje:

čujte:

Bili Pilgrim se otkačio iz vremena.

Završava se ovako:

ćiju-ćiju-ći?“

Foto: Amare Librum

Kurt Voneget pisao je ovu genijalnu knjigu više od dvadeset godina, podstaknut sopstvenim tragičnim iskustvima koji su mu zauvek obeležili život. Ova „Slavna knjiga o Drezdenu“ kako sam autor u predgovoru navodi, kao osnov priče ima strašan masakar s kraja Drugog svetskog rata, kada je u bombaškom napadu saveznika na Drezden bačeno 650.000 kilograma eksploziva i kada je ubijeno 135.000 ljudi – više nego u Hirošimi i Nagasakiju zajedno.

Osvrnut ka tim dogadjajima, Kurt Vonegat shvata da su u tada ratovali dečaci, pa i podnaslov knjige naziva „Dečijim krstaškim ratom“. Dečaci koji su i sami činili strahote, slične onima koje su želeli da spreče. Dečaci koji su se međusobno ubijali, povređivali, jedni drugima svetili, radili sve što je bilo nužno da bi preživeli i po nešto što nije bilo nužno.

Svaka rečenica ove knjige, vodi nas ka pitanju da li možda život i smrt, nakon takvih iskustava, prestaju da se razlikuju. Prošlost, sadašnjost i budućnost, takođe su isto. Vremenska lenta je tu samo okvirno, jer strahote i stradanja ne mogu ostati zakopane u prošlosti. Moraju biti prisutne i onda kada se zatvore oči i kada se dešavaju potonje radosti, vremenski sled prestaje da postoji.

Klanica pet napisana je bez linearnog narativnog toka. Vonegat nam predstavlja svog junaka Bilija Pilgrima, dečaka u krstaškom pohodu, sredovečnog optičara, vojnika ili poludelog čoveka, koji će tvdriti da su ga oteli Tralfamadorci, koji su mu objasnili da ne postoji ni pre i ni posle. Zato Bili, tako otkačen iz vremena, putuje i budi se u različitim fazama svog života i stalno se vraća Drezdenu. Kroz mnoštvo sekvenci opisaće nam poslednje dane Drugog svetskog rata, upozoravajuće osvrnut ka ratu u Vijetnamu.

 „Besmisao“ je reč koja se uz rat samostalno vezuje, a Kurt Vonegat je prikazuje na tako maestralan način. Razgovori Bilija i vanzemaljaca biće onaj element priče, koji će čak i sa primesom humora, prikazati sve nesreće nama poznatog sveta. Lucidno i promišljeno, na momente i duhovito, Kurt Vonegat pokazuje da po nekad nema ni jednog logičnog razloga i da pitanje „zašto“ ne treba postavljati.

„ „Zašto baš ja“?

To je veoma zemaljsko pitanje gospodine Pilgrime. Zašto vi? Što se toga tiče zašto baš mi? Zašto bilo šta? Zato što ovaj trenutak naprosto jeste. Jeste li videli bube zatočene u ćilibaru?

„Jesam.“ Bili je, zapravo, u ordinaciji imao pritiskivač za hartiju – mehur uglačanog ćilibara u kojem su zatočene tri bubamare.

„E pa, gospodine Pilgrime, mi smo zatočeni u ćilibaru ovog trenutka. Ne postoji zašto.“ „

Tako mu je to.

Nemogućnost Bilijevog suočavanja sa količinom nesreće koju je doživeo, otvoriće u njemu svojevrsnu „četvrtu dimenziju“ u kojoj su ljudi čija se duševna oboljenja ne mogu lečiti, jer trodimenzionalni zemaljski lekari ne mogu da sagledaju uzroke tih oboljenja. U toj četvrtoj dimenziji, kao odgovor krhke ljudske duše, koja nije u stanju da preživi baš sve na nogama, Bili nalazi svoje utočište. Jer Trafalmadorci kažu da smrt ne postoji..“Kada Tralafamadorac vidi leš, pomisliće samo da je mrtva osoba u lošem stanju u tom određenom trenutku, ali da je i krasna i lepa u mnogo drugih trenutaka. Sada i ja kada čujem da je neko mrtav, jednostavno slegnem ramenima i kažem ono što Tralfamadorci vele o mrtvima, to će reći:“Tako mu je to.“

„Tako mu je to“ biće rečnica, koja će se ponavljati nakon svake opisane smrti, i to više od 100 puta u knjizi koja broji 205 strana. U pogovoru knjige stoji da je Kurt Vonegat kao razlog zašto je knjiga relativno kratka navodio „nemogućnost da se išta inteligentno saopšti o jednom masakru.“ Dok, ja protiveći se tim rečim iz dubine duše, kao običan zemljanin, smatram, da odavno ništa inteligentnije, britkije i smislenije nisam pročitala.

Kurt Vonnegut

„Rekao sam sinovima da ni pod kojim uslovima ne smeju učestvovati u pokoljima i da vesti o pokoljima neprijatelja ne smeju da ih ispune zadovoljstvom ili razdraganošću.

Takode sam im kazao da ne rade za preduzeća koja prave mašine za pokolje i da izražavaju svoj prezir prema ljudima koji misle da su nam takve mašine potrebne.“ 

„Vreme nije htelo da prođe. Neko se igrao satovima, i to ne samo električnim već i satovima na navijanje. Velika kazaljka na mome satu bi jednom mrdnula i prošla bi cela godina, a potom bi opet mrdnula.

Tu nisam mogao ništa da učinim. Kao Zemljanin, morao sam da verujem u sve što kažu satovi i kalendari.“

4.5/5

2 Replies to “Može li čovek protiv svog rata?”

  1. Moravia,čiji su kompleti nekad krasili velik broj domova, danas je skoro potpuno skrajnut. Naravno,nezasluženo. Velika pohvala izdavaču na hrabrom pothvatu. Od svih silnih nazovi remek djela, bestselera, hitova, na scenu vraća neprolazne autore koji i dan danas imaju šta za reći onima koji žele slušati i čitati.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *