Kopenhaška trilogija, Tove Ditlevsen

Čuveni Tolstojev početak romana Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način kao da je ovaploćena u jednom od najnovijih izdanja Booke iz Beograda. Iako je ova danska spisateljica obavezna lektira u danskom obrazovnom sistemu, na našu književnu scenu stupa tek ove godine i zasluženo je napravila veliko interesovanje čitalaca. Kopenhaška trilogija isprava nije bila objavljena kao jedinstvena knjiga. Najpre su objavljeni Detinjstvo i Mladost 1967; a potom i Zavisnost 1971. Danas ovu knjigu  čitamo kao celinu i čitana tako ona predstavlja jedno pravo malo remek-delo. Od samog početka zaintrigiralo me je to što su Tovini spisi čuvani među čarapama, kesama i starim ormanima sa pregršt različitih fotografija i što su njeni rođaci kasnije odlučili da to objave posle njene tragične suicidne smrti u 58. godini života.

Kopenhaška trilogija, Booka 2022.

              Suočeni sa egzistencijalnim drhtanjem savremenog sveta, moderni čitaoci će se u ovom romanu, odmah suočiti sa fenomenom učitavanja u tekst i identifikacijom na ličnom planu. Naročito, čitaoci poput mene, koji su odrasli u godinama surovog građanskog rata izazvanog raspadom SFRJ i teških godina sankcija i tranzicije koja još uvek traje. Moderna psihoanaliza kao da progovara sa ovih stranica i zove nas da sednemo na terapeutski kauč i otvorimo kovčeg determinizma Tove Ditlevsen i uporedimo ga sa sopstvenim nedaćama i iskušenjima uslovljenih nasleđenim arhetipovima i poreklom. Dakle, kontekst vremena i ovde će biti neizostavan, tako da mi je prizma novoistorijskog Grinblatovog čitanja i  ovde potrebna. Ono što posebno intrigira čitalački svet pojavom ovog romana–memoara je da je pojava Knausgorove Moje borbe iz 2010. god. odjeknula kao fenomen zasnivanja autofikcijskog žanra, a upoređujući je sa ovom knjigom možemo ustanoviti da je upravo Tove začetnica i rodonačelnica ovog žanra.

Detinjstvo je dugo i uzano poput kovčega, i niko se ne može sam iskobeljati iz njega… Čovek ne može izbeći svoje detinjstvo, okružuje ga kao miris. Mogu da osetim taj miris na drugoj deci, i svako detinjstvo miriše drugačije. Ali sopstveni miris ne osećam i ponekad se plašim da je gori od drugih. Dok razgovaram s devojčicom čije detinjstvo miriše na pepeo i ugalj, ona odjednom ustukne i ja pomislim da je osetila grozan smrad mog detinjstva. Potajno posmatram odrasle, čije poderano i izbušeno detinjstvo visi u njima poput nepotrebnog i zaboravljenog starog ćebeta koje su moljci pojeli. Na njima se ne vidi da su imali detinjstvo, ali se ne usuđujem da pitam kako su prošli kroz njega a da im nije ostavilo duboke ožiljke na licu. Pomišljam da su išli nekakvom tajnom prečicom i odenuli se odraslim ruhom mnogo godina pre vremena…Ali mi koji ne znamo za tu prečicu moramo podnositi i trpeti svoje detinjstvo iz sata u sat, tokom nesagledivog niza godina…Mračno je detinjstvo, i uvek cvili kao mala životinja, zatvorena i zaboravljena u podrumu. Izlazi iz usta poput pare u zimu, i nekad je premalo, a nekad preveliko. Nikad odgovarajuće veličine. Tek kad ga čovek skine kao zmija svlak, može mirno da ga posmatra i govori o njemu kao o preležanoj bolesti. Odrasli mahom govore da su imali srećno detinjstvo, i možda stvarno veruju u to, ali ja ne verujem. Mislim da su samo uspeli da ga zaborave.

Koreni zavisnosti

Okružena scenama teškog života i atmosfere nadolazećeg fašizma naratorka u prvom delu otkriva korene kovčega determinističke uslovljenosti i psihičkih problema koje će je pratiti na njenom životnom putu. Na tom putu, kroz celu romanesknu građu, stoji majka kao centralni lik ovih memoara. Ovde se već čitalac upućuje na korene psihoanalize i roditelja kao centralne figure za kasnije određivanje psihološkog tipa ličnosti. Naravno, istorijski koktekst i Grinblatovski pristup nas sve vreme drži u atmosferi nadolazećeg rata i socijalne ugroženosti običnog pojedinca.

Majkina ljubav prema ćerki je kroz roman vidljiva, ali jedva. Ta ljubav je negde duboko skrivena majkinim sopstvenim životnim promašajima i pokušajima da prehrani porodicu u vremenu kada sve miriše na rat i surovu netrpeljivost prema drugome. Vremenu koje će roditi Hitlera i stvoriti mašinu za mlevenje običnih ljudi. S druge strane, nalazi se kapitalističa prizma mrvljenja običnog čoveka i sitem surovog patrijarhata u kome se na jednu devojčicu iz obične radničke porodice gleda kao na instrument okovan u unapred određene okvire, bez prava na bilo kakava iskakanja. Devojčica Tove se prvog školskog dana pojavljuje pred direktorom kao dete koje već ume da čita i piše. Direktor će zbog toga oštro prekoriti majku koja se pravda da je to bila devojčicina sopstvena želja i da ona nije kriva što je dete takvo. Jedno od mnogih razočaranja urezaće se u mladu dušu već tokom prvog školskog dana. 

Tove Ditlevsen

Pripovedač će nam se sve vreme obraćati u ichformi kroz ugao percipiranja svog mlađeg (detinjeg) ja. Sve vreme ćemo na nedaće gledati kroz dečije razumevanje sveta i samim tim osetiti se spremnije da stranice prihvatimo bez ikakvog izvinjenja autorke iako ćemo u mnogim situacijama biti spremni da joj nešto zamerimo ili da glasno izrazimo nezadovoljstvo. Tu dolazimo do osnovnog stava pripovedačice da se ona za svoje postupke neće izvinjavati, da je njen život samo njen, a da je čitalac taj koji je tu slučajan posmatrač zahvaljujući volji njenih potomaka. Rečenice su sve vreme na granici dečije naivnosti i čitalac to dopadljivo prihvata krećući se kroz stranice povezano, potom privlačno i na kraju totalno poražavajuće.

Put ka oslobađanju

Devojčica želi da izađe iz svog kovčega uslovljenosti rodom, klasom, poreklom u vremenu predstojeće kataklizme. Iako je od samog početka osvešćena mlada ženska osoba, ona želi da postane odrasla, da nađe supruga koji će je izdržavati i da ima decu. S druge strane, ona bi da prevaziđe ograničenja svoje klase u kapitalističkoj prizmi podele uloga, da postane velika pesnikinja i da živi lagodnim životom bogatih. Međutim, ne želi da upadne u zamku da dete dobije sa osamnaest godina, kako joj predlaže njena majka i da se tim zauvek osudi na život u sirotinjskim četvrtima Kopenhagena.

Njene želje pred nama su iskazane ravnodušno, bez neke preterane ambicije i volje za uspehom, već kroz prizmu osobe koja je psihički i mentalno poražena i u kojoj se njena nastojanja vide kao slabi odjeci njenog okovanog bića, a upravo to ovoj prozi daje ogromnu emocionalnu snagu i neizbežnost učitavanja u tekst. Na početku video sam sebe kao čitaoca koji ponosno ohrabuje mladu Tove, dok sam u jednom trenutku bio spreman da besno i razočarano odbacim knjigu ophrvan ličnim paralelama i učitavnja u pogrešne životne izbore. Naravno, da nisam odoleo da se iznova vratim u tekst i pogledam u kom smeru će je odvesti njen hibris.

Pisanje kao oslobađanje

Ona sve vreme shvata da je njen život raspolućen. Majka i ona su siromašne i žive u Danskoj pre Drugog svetskog rata koji dolazi. S jedne strane, one sarađuju kada je u pitanju suprotstavljanje tom surovom svetu, ali sa druge strane mlada Tove zna da njena majka bira u mnogim situacijama pravila tog sveta pre nego nastojanje sopstvene ćerke, što je duboko poražava. Tata je dobroćudni socijalasta, koji na prvi pogled deluje kao neko sa kim će Tove moći da se poistoveti, kao neko ko će moći da joj da podršku. Ta očekivanja brzo bivaju izneverena kada joj taj isti tata za koga navijamo ubrzo objasni kako devojke ne treba da pišu poeziju. Još jedan muški lik nam se isprva čini kao neko ko će moći da bude njen oslonac, njen brat, ali i tu nailazimo na razočaranje kada brat ismeva njenu poeziju, mladalačke ljubavne pesme i zaceni se od smeha nad njihovom naivnošću.

Britak humor izlazi sa stranica kada posmatramo bezizražajnu Tove u njenim mnogim problemima. Ona odlazi kod urednika koji je poziva da se vrati kada bude malo starija, ali nažalost u vreme povratka on više neće biti živ. Tragedija dovodi čitaoce gotovo do komičnih scena. Njen sledeći mentor dozvoljava joj da pozajmljuje knjige iz biblioteka pod uslovom da gleda njene lepe drugarice i baš kada bude spremna da prevaziđe i taj pervezni zahtev, ona dolazi da ga vidi, ali njegova zgrada je dignuta u vazduh i njega više nema.

Udata i otrov je isto

              Posle zvršetka formalnog obrazovanja, koje se za nju završava u 14. god, jer sve devojke njenog staleža, posle konfirmacije u katoličkoj crkvi napuštaju obrazovanje, bori se da uspe kao pesnikinja jer u tome vidi beg od udaje i ponižavajućih radnih angažmana. Ona usput radi niz užasnih poslova, kao sobarica u aristokratskoj kući gde uništava klavir ribajući ga četkom i deterdžentom. Njene drugarice, jedna po jedna se udaju i ostaju trudne, dok ona naivno mašta da muškarac koji može da čita njenu poeziju, pravi je izbor za nju. Zato će se udati za urednika koji je šest godina stariji od njene majke i ostaviti ga zbog kazanove koji ista ljubavna pisma piše svim svojim devojkama oslavljavajući ih sa mače.

Između umetnosti i demoroloma

Za razliku od prvog braka koji Tove opisuje kao bespolana, drugi brak biva funkcionalan i Tove dobija bebu. Nažalost od tog trenutka njen izabranik počenje da pije i njihov seksualni i bračni život nestaje. Za to vreme Dansku okupira nacistička nemačka vlada i njen muž se pridružuje otporu protiv njih. Tada i počinje njena karijera kao umetnice. Konačno postoji mogućnost da se izdržva kroz pisanje, ali to je i momenat kada njen privatni život počinje da se raspada.

Započinje aferu sa mladim doktorom a muža smatraza ružnim i dosadnim ukoliko nije pijan. Ostaje ponovo trudna i vraća se mladom doktoru da joj pomogne sa neželjenom trudnoćom jer je imala loše iskustvo sa abortusom u nekoj uličici siromašnih. To je momenat kada roman dobij svoj poslednji i najrazorniji preokret. Tove se odaje čarima narkomanije zanesena opijumom Demorolom koji joj doktor daje prilikom abortusa. Ona ističe kako blaženstvo koje je osetila više nikada ne želi da napusti i da je osoba koja joj je to pružila zaslužuje da provede život sa njom.

Sa prvim suprugom

Svi brakovi o kojima će Tove pisati dešavaju se u poslednjem delu trilogije Zavisnost. Etimološki je zanimljiv i sam naslov ovog dela jer bukvalni prevod sa danskog može ići u dva smera, kao udata i kao otrov. Ovde čitaoci mogu naslov označavati kao zavisnost koju žena može osećati prema mužu u društvu oblikovanom kapitalističkom patrijarhalnom normom gde se podržava ideja da je muž taj koji obezbeđuje materijalno svoju ženu i kao zavisnost koju narkoman oseća prema drogi. Tove napušta svog drugog muža zbog mladog doktora Karla i udaje se za njega i pristaje da bude maćeha njegovom detetu kako bi ga što više vezala za sebe i imala pristup drogi. Nesrećna sudbina pratiće je pet godina dok potpuno ne uništi sebe i dok je čitaoci ne vide kao propalu mršavu narkomanku vezanu za krevet. Odlazi na detosksikaciju i slike njenog lečenja opisane su mučnim i realističnim detaljima.

              Tragedija je utoliko veća što je narkomanija sprečava da piše, a to je jedino do čega joj je u životu stalo. Ambicija koja joj je od detinjstva bila uteha i bekstvo u ovom trenutku za Tove postaju nedostižni i uvode je u svet totalnog očaja. Sve pozitivne strane njene ličnosti, kao i humor, u Zavisnosti nestaju. Čitaoci se bore da razumeju kovčeg determinizma koji ju je doveo do ove sudbine kroz njen kompleksan odnos sa roditeljima, siromaštvom njene mladosti, njen katastrofalan prvi brak i razvod. Međutim, sve to polako bledi na stranicama gde nam se ukazuje samo gola činjenica razorne narkomanske zavisnosti koja je predstavljena sa velikom jednostavnošću.

Razorni kraj danske autorke

              Posle rehabilitacije čitaoci nakratko veruju da je Tove zauvek izlečena, da je oslobođena embriona čežnje, kako sama u tekstu kaže, koji raste sam od sebe u njoj, iako ona ne želi ništa sa njim. U četvrtom epilogu, Tove se ponavlja, udaje se iznova, ali joj novi muž ne dozvoljava da se vrati zavisnosti. To će je dovesti do razornog kraja kada muku čežnje za drogom odlučuje da prekrati tako što će sebi da oduzme život.

              Iz konteksta njene biografije vidimo da su njen kovčeg pratili hiljade poštovalaca njenog rada i da je na kraju nadživela  samo njena surova ambicija.


Za Book Hub: Marko Radulović

4.9/5

5 Replies to “Kovčeg determinizma iskovan nesrećnim formativnim godinama”

  1. zdravo ja sam ina….jako mi se svidja ovaj tekst. Ja sam na sveučilištu u zagrebu na teoretskom magisteriju, puno bi mi značilo da autor objavi nešto više o novom historicizmu i stephenu greenblattu. može li autor napisat neki tekst o tome…bila bih mu zahvalna….slučajno sam naletjela na ovo na instagramu…super ste svaka čast..bok ina

    1. Hvala puno što nas pratite! Obećavamo još puno aktuelnih tekstova, a autor je potvrdio da će se pozabaviti Grinblatom.
      Ako želite da i vi pišete o temama koje bi bile interesantne regionu, možete nam se javiti na mejl redakcija@bookhub.rs 😊
      Veliki pozdrav!

      1. hvala vam puno na tako brzom odgovoru. jako se veselim jer nisam imalao priliku vidjeti primjenu metode izvan renesanse. hvala puno na ponudi, samo ne znam da li se renesansna studija uklapa u portal, bojim se da publika ne bude nezainteresirana. u svakom slucaju reci cu studenticama da se jave portalu.. danas samnosila ovaj displej na vjezbama i pokazala tekst…pusa i veliki pozdrav .super da se ovdje na portalu nalaze i nefikcijski tekstovi….bok

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *