Kad čovek izrazito padne


Ako izuzmemo Bari 1991, Atinu 1995, Đorđevićeve trojke 1992. i 1997. i još par zaista blistavih umetničkih i muzičkih primera, teško da poslednju deceniju XX veka, čak ni uz posvećeno prepakivanje istine, možemo da nazovemo „veselim devedesetim“.

Nekada poznat kao grad elektronike, Niš se urušio jako brzo u nerazumevanju istorijskih tokova i prepuštenosti samom sebi. Ukoliko bez gledanja u rečnik znate šta znače reči: embargo, pozivarac, inflacija i restrikcija (a da nije vezano za hrono ishranu), možemo vam čestitati na uspešno preživljenom, traumatskom periodu naše zemlje, koji se odražavao na veliku većinu niških porodica.

Državna politika, koja nam je u amanet ostavila ratove, sankcije, sužavanje državnih teritorija, bombardovanje, gubitak dostojanstva usred borbe za osnovnu egzistenciju, izazvala je i izraziti pad našeg građanina. Neko ko je do juče bio čovek sa zanimanjem, već koliko sutra eto ga, „polupoljoprivrednik-polučovek koji su me isterali iz Elektronske“, snalazi se kako zna i ume, sipa benzin u flašu koka-kole i ide u Bugarsku po kečap.

TC Kalča podignut početkom devedesetih

Kultura u Nišu je tih godina pretrpela veliki udar. Nekadašnji izdavački giganti i svetionici kulture, usled nedostatka sredstava, morali su da budu ili ugašeni, ili da nekritički objavljuju dela „pogodnim“ piscima, ne bi li se izborili za opstanak i preživeli teške dane. U isto vreme, mimo zvaničnih institucija, na asfaltu, iz kafića i lokala, uz zvuke novih muzičkih ritmova stasavala je nova generacija pisaca koji su, oštrije nego ikada ranije, atakovali na zvanični establišment, prikazujući jedan dotad neviđeni Niš i pišući kritički nastrojenu, buntovnu i snažnu književnost.

Ko su pisci koji su doneli jedno potpuno novo iskustvo, ko se osmelio da ustalasa palanački duh, ko se drznuo da ruši ne bi li ponovo izgradio, čitajte u nastavku teksta.


Saša Hadži Tančić (1948-2014)

Na tragu selimovićevske mudrosti

Sa preko desetak pripovedačkih knjiga, četiri romana, sa pesničkim zbirkama, antologijama i knjigama koje je priređivao, Saša Hadži Tančić je jedan od najproduktivnijih i najpoznatijih pisaca poslednjih godina dvadesetog veka.

Saša Hadži Tančić

Njegova proza je dobar primer saglasja mnogih raznorodnih poetika, koje je srećno spojio u svoj opus. Sa jedne strane su tu pripovetke o Nišu kao o poluurbanizovanom prostoru i ruralnom zavičaju, a sa druge jedan potpuno novi narativni izraz pod uticajem psihološke i fantastične književnosti koja je dolazila iz državnog centra. Njegove priče su bogate ritmičnom intonacijom, nagoveštajima, paralelizmima, oniričkim vizijama, što se najbolje pokazalo u zbirci „Zvezdama povezani“, ovenčanoj prestižnom Andrićevom nagradom za najbolju zbirku pripovedaka 1991. godine. Pažljivi čitaoci su zadivljeni bogatstvom tema, šetnjom kroz žanrove i prozom sa diskretnim primesama selimovićevske mudrosti.

Zato pomalo čudi priča, koju sa sumnjom prenosimo, o zaboravljenom tekstu niškog novinara u uredničkom stolu Saše Hadži Tančića, koji je potom bio objavljen pod njegovim imenom.


Zoran Ćirić (1962)

Enfant terrible niške književne scene

Nema pisca koji je devedesetih godina više izdominirao u niškim spisateljskim krugovima od Zorana Ćirića, alijas Magičnog Ćire. Ta dominacija, potekla od čudesnog talenta, kao i prevazilaženje usko lokalnog okvira svoga uticaja, trijumfalno je završeno dobijanjem NIN-ove nagrade za roman godine (2001). Priznanje najbitnije književne nagrade u zemlji, čestitke predsednika Koštunice, ogromna čitanost i brojna izdanja knjiga koja su potom usledila nisu korumpirala ovog individualistu i zanimljivog pripovedača. Ostao je u svom gradu, izbegavajući funkcije, predstavljajući pretnju za malokrvnu, provincijalnu konzervativnost.

Nišvil

Svi oni koji danas posežu za romanom „Hobo“ ili nekom od zbirki pripovedaka (recimo kultnim „Nišvilom“ koji je objavljen posle skoro 30 godina) iznenadiće se svežinom i aktuelnošću ovog pisma. Prvo – jer kao društvo nismo daleko odmakli, a drugo – jer je korpus impozantan, provokativan, ironičan, a likovi upečatljivi desperadosi koji neuspešno biju svoje lične bitke. Među njima zapaženu ulogu ima glavni lik Magični, koji se neočekivano pojavljuje i rešava stvar, i gomila njegovih oponenata u šljaštećim trenericama, sa karate stilom iz Donje Trošarine.

Zoran Ćirić

Zoran Ćirić je zadužio brojne mlađe generacije niških pisaca radeći kao urednik edicije „Tragači“ pri Niškom kulturnom centru, deleći korisne savete i bruseći njihov stil. Živi i radi u Nišu i više nikome ne preti.


Zvonko Karanović (1959)

Srebrni Surfer, dalekovidi glasnik novog doba

Da je pop kultura izvršila presudnu ulogu na način razmišljanja tih godina, videli smo i kod Zorana Ćirića. Pa ipak muzika, film, stripovi i književnost koja prevazilazi marksističke programe obavezne literature u školama polako se probijala i bivala sve važnija, naročito u poeziji i stvaralaštvu Zvonka Karanovića.

Književna kritika je pesnika Karanovića svojevremeno nazivala fenomenom, piscem izrazite urbane osećajnosti koji je uspeo da izgradi svoj pesnički identitet mimo glavne, podrazumevane nacionalne i patriotske matrice. Sa kulturne margine, iz jednog provincijalnog kutka zemlje (a za Zvonka Karanovića su takvi svi), bio je radikalan u shvatanjima i napredan u izrazu, onda kada su se te reči izgovarale bez srama i kada su nešto zaista i značile.

Dnevnik dezertera

Veoma interesantan i uspešan je iskorak tako talentovanog pesnika u prozu trilogijom „Dnevnik dezertera“. Dok je prvi deo „Više od nule“ doživeo brojna izdanja i bio zapažen kod čitalačke publike, druga dva dela „Četiri zida i grad“ i „Tri slike pobede“ bile su vrlo zapažene kod kritike, ušavši u najuže izbore za NIN-ovu nagradu. Trilogija je bila prevratnička, donosila novinu u priči, zgusnutu fabulu i ironizovanje pobede, pet godina pre 2012. Kroz nju defiluju mnogi gradski likovi, Deksa Pantelejski je samo jedan od njih.

Zvonko Karanović živi u Beogradu, uređuje pesničke zbirke mladih i neafirmisanih pesnika i pesnikinja (Radmila Petrović je njegovo otkriće, a malo je poznato da je bio urednik knjige „Deca“ Milene Marković). Dobitnik je brojnih nagrada, ali mu je posebno važna Ramonda serbica, koja se dodeljuje na Književnoj koloniji u Sićevu za izuzetan kulturni doprinos zajednici.


Jasmina Mihajlović (1960)

Imperativ zabave u dehumanizovanom svetu

Prve knjige tekstova ova rođena Nišlijka pisala je pod jakim uticajem literarnog Svevišnjeg sa kojim je delila radnu sobu, da bi se danas već pozicionirala kao originalna autorka književnosti koja ima običaj da se lažno i krivo predstavlja kao „laka“. Pažljivi čitaoci će primetiti da jedino što je lako u pisanju Jasmine Mihajlović je lakoća izražavanja, bogatstvo izraza i širina zahvata sa kojim vešto žonglira. Koketirajući sa ozbiljnim temama, na način na koji se one serviraju na dvoru (uz skupoceni šampanjac i besprekorno preliveni minjon), Jasmina Mihajlović je u svojim zbirkama eseja, pričama i romanima donela jednu prefinjenu scenografiju uzbudljivih putovanja, začudnih situacija i likova, među kojima posebno mesto ima njen suprug, pisac Milorad Pavić.

Knjiga koja nije dosadna

Praveći otklon od imperativa zabave koji je postao dominantan u savremenoj književnosti, insistirajući na ličnom doživljaju, Jasmina Mihajlović drsko i izazivački naziva svoju novu knjigu „Dosadnom knjigom“. U gomili istih, uniformisanih, jedna žena buntovnički se potura da kritikuje, da protestuje i briljantno zapaža nelogičnosti u kojima živimo. Fenomeni današnjice uhvaćeni su takoreći u letu, a Jasmina ih ne ispušta dok o njima ne formira svoje mišljenje, sočno, živo i originalno.


Koliko su ovi autori ostavili traga na nišku književnu scenu, govori veliki broj njihovih epigona i nastavljača, među kojima su i neka od najpopularnijih imena srpske književnosti.

Čitamo se u narednom nastavku gde predstavljamo, između ostalih, Dejana Stojiljkovića i Branislava Jankovića.

5/5

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *