Soba 427, Jadranka Milenković

Svoj hvaljeni i od publike lepo dočekan roman “Soba 427” Jadranka Milenković smešta u zatvoreni sistem pulmološke bolnice, u smeštajnu jedinicu baš pod tim brojem, ne bi li nam pokazala koliko smo “pri čistoj svesti i zdravoj pameti” malo sposobni da sagledamo i spoznamo svet oko sebe. Potrebno je da nas nešto kao što je neka retka bolest izmesti, ne bismo li bili svesni raznovrsnosti malog i kolektivnog života koji nas svakodnevno okružuje. Niti bolest mora da je prava bolest (setimo se Davosa), niti krivica mora da je zaslužena krivica (znamo za „Prokletu avliju”), da bi se neka vrata za nama zatvorila, zidovi podigli, a da novi svet sa novim zakonima, etikom, hijerarhijom i vrednostima bude uspostavljen.

Radnja ovog romana je isto toliko zanimljiva kao ono čuveno učeničko prepričavanje “Zločina i kazne” u kom je jedan student ubio neku babu, pa ga je 500 strana mučila savest i na kraju predao. Znači, ništa na tom sižejnom planu. Ovde imamo jednu junakinju koja se razboljeva od bernhardovske sarkoidoze, odlazi u institut na planini i provodi dane u hvatanju beležaka po svesci, fotografisanju pejzaža i šetnji po bolnici, čekajući izlečenje. Međutim, kao u najboljim delima, akcenat je na unutrašnjoj strukturi i misaonom prevratu glavnog junaka koji pokušava da razume sebe i svoje mesto u svetu.

Zdravlje – bolest

 „Soba 427“  je roman izgrađen na dubokom kontrastu između dva sveta i dva sistema vrednosti. Jedan, svet zdravih, svet normalnih, jedini koji poznajemo, u kome živimo (radimo, stvaramo, mislimo i spoznajemo) postaje oneobičen i čudnovat onoga trenutka kada ga glavna junakinja napusti . Iako nevidljiva, granica postoji. Čine je otuđenost i otcepljenost od takozvanog redovnog života kao u nekom strogo definisanom i ograđenom bolničkom zatvoru.  Haotičnost zdravlja i bogatstvo individue u bolnici postaje red, zakon, spratnost, dijagnoza. Onoga trenutka kad se ta granica pređe, prestaje da postoji gotovo sve ono što nas je grčevito držalo za život. Privid slobode volje i spontanost u donošenju odluka je jasno naznačen, kako u gospodi koja leči ljude (ima vlast da leči ljude), tako i u pacijentima koji već za par dana potpuno prihvate nov način ponašanja u ovakvoj zajednici. Novo normalno.

Umetnica jasno zapaža kako funkcioniše sistem. I sama deo pacijentskog opštežića vidi ljude iza bolničkih kartona, učestvuje u njihovim pričama sa različitih strana, unosi svoje pesničko mišljenje i čitalačko bogatstvo u prazninu bolničkih hodnika. Stranice u kojima Jadranka Milenković podvlači šta život jeste, stranice u kojima do detalja opisuje život na koji nailazi u bolničkim hodnicima, zauvek upamćena zapažanja na temu rasparene obuće, čine najbolji deo knjige u kome se osim smisla za detalj vidi i autorkin bunt protiv stvaraoca ovog najboljeg od svih svetova. Stvaranje je protest pred prazninom, a umetnica je za sistem nevidljiva.

Planina – dolina, ja – drugi

Toponimi u knjizi su postavljeni upravo tako da izmeštanje na brdo (bolnica u kojoj glavna junakinja obitava je na planini) treba da bude sagledavanje života iz jedne nove tačke koja na dolinu baca pomalo prezriv, pomalo željni pogled.

Uzvišeno, filozofsko i pesničko, večno, postavljeno je naspram užurbane jurnjave za efemernim, svakodnevnim, površnim, trošnim i konačnim. Takođe i usamljeno, marginalno, čudnovato, sa foto-aparatom i sveskom „ja“ naspram blagoglagoljivosti, sitnih i bespredmetnih zađevica, simpatija, partnerstava onih drugih. To „ja“ oličeno je u ženi koja razume ljude sa kojima deli sudbinu, ali među njima nema istinskih prijateljstava i pripadnosti.

Život – literatura

Dragocene su intertekstualne veze koje čitalac može naći u ovoj knjizi. Osnivač jednog izuzetnog i dugovečnog književnog kluba u Nišu, aktivni čitalac i pažljivi proučavalac književnosti, vrsni poznavalac i zaljubljenik u literaturu, Jadranka Milenković je u ovoj knjizi dala omaž svojim omiljenim autorima i knjigama sa kojima čitajući „Sobu 427“ moramo da povlačimo paralele. Tu je pre svega Tomas Man i njegov „Čarobni breg“, prepoznajemo kafkijanske obrasce u funkcionisanju bolničke hijerarhije, a i sam doktor se označava kao „doktor K.“, tu je Niče, Vladan Desnica…

Poznata izreka na svemudrom internet univerzumu kaže da bi čovek bar jednom godišnje trebalo da poseti groblje, bolnicu i ludnicu ne bi li se uverio da nije tamo. A ako nije tamo, onda je poredak stvari uobičajen i nenarušen, sve je u redu, može sa predanošću da radi i bude najbolja verzija sebe. Dok ga neka anomalija ne “uzvisi” na nivo planinskog instituta i zatvorenog sistema vrednosti u kome važe potpuno drugačija i nenaučena pravila.

Čitajte Book Hub- ov serijal o niškim piscima, biće još iznenađenja!