Tri lica jedne ljubavi, Šandor Marai

Kako to često biva, jedan od najpoznatijih mađarskih pisaca svih vremena, Šandor Marai, gotovo da nije ni boravio u Mađarskoj. Svoja najbolja dela posvetio je neprikladnoj nostalgiji za nestalim austrougarskim i gospodskim vrednostima društva. Zbog toga je po smeni vlasti 1948. lepo zamoljen da napusti zemlju. Provodio je dane u Italiji, Francuskoj i Švajcarskoj, da bi njegovo krajnje odredište bila Amerika. Tu je dočekao i kraj života nikada se ne vrativši u svoju zemlju. Ostavio je za sobom na hiljade stranica još nepročitanih dnevnika (kod nas se pojavio tek izbor u prevodu legendarnog Save Babića) i romane nad kojim ostaju zamšljeni i današnji čitaoci.

Mada sam naslov implicira da je glavna tema ljubavni trougao, ovo nikako nije „običan“ ljubavni roman. „Tri lica jedne ljubavi“ je maestralno ispripovedana priča o tome kako se menjao svet, priča o društvenom raslojavanju i stvaranju novog poretka u 20. veku kroz prizme troje junaka koji pripadaju različitim staležima. Više nego ljubavni trougao, ovo je sudar tri različita stava o životu.

Ilonka, Peter i Judit govorili su o svojoj ljubavi (i ljubavima), ali najviše o sebi. Njihovo poimanje ljubavi, ako su uopšte i bili sposobni da vole, kao i način na koji su preživljavali u burnim vremenima, direktno su uslovljeni njihovim poreklom i socijalnim staležom kojem su pripadali. Ta tri narativa (ili je bolje reći tri ugla jednog, istog) čine svojevrsni triptih društvene dekadencije u Evropi i svetu u prvoj polovini 20. veka.

Ja, ti, ona

Prva je govorila Ilonka, predstavnica građanske klase, romantična duša, ali i vrlo obrazovana žena, sa manirima i senzibilitetom jedne plemkinje – portret nekog davnog vremena koji nije izdržao pred naletom beskrupuloznih, ambicioznih i gladnih, a prostih i bez želje da se produhove (mada možda nisu ni bili sposobni za to); povukla se dostojanstveno, damski, sa bračne scene, a onda i potpuno, tiho nestala. Besprekorna domaćica, pažljiva i odana supruga, neko ko je verovao u brak kao instituciju društva, za koji se borila dokle joj je dostojanstvo i tradicionalno vaspitanje dozvoljavalo. Savršena uvertira i elegantni atrijum ovog kompleksnog literarnog zdanja.

Njen muž, Peter, centralna je figura romana, onaj ka kojem su bile usmerene druge dve priče, sa kojim su dve žene, svaka na svoj način, ukrštale svoju sudbinu. On je buržuj, stameni gospodar svake situacije, onaj kome je još po rođenju dato sve… Ili ne baš sve? Iza te maske nepokolebljivog, rigidnog aristokrate krio se sasvim običan, sujetan muškarac, koji gubi ravnotežu pred naletom nove društvene epohe, novih privilegovanih, bogatih, a neobrazovanih. O svojim greškama priča mirno, ali sa izvesnom dozom sarkazma konstatuje neminovnost svojih izbora: nekada je vatreno branio i sam pojam „građanina“, ističući da su situiranost, dobro vaspitanje i obrazovanje značili „nešto“, ali će priznati da je donekle i sam doprineo da to nestane.

Judit je ona večito nezadovoljna, ogorčena i uvek nečega gladna narodna masa. Besna na sebe i svoje poreklo, puna prezira prema ostatku sveta, a naročito onim imućnijima. I ništa nije moglo da joj donese mir i sreću. Ljubavi nikada nije imala, čak ni prema sebi. Bila je svesna da je „korov“ i kao takva trovala sve oko sebe – i samu sebe. Potpuno banalizujući svoj odnos sa Peterom, priznaće da je njen jedini pokretač u životu bio novac. Prezirući ga i ponižavajući pokušava da uzdigne sebe iz blata iz kojeg je potekla. Neverovatna volja za životom pomoći će joj da preživi i Drugi svetski rat, ispliva iz ruševina prethodnih društvenih tekovina i izađe iz njih kao prašnjava, ali sa krunom na glavi i nalakiranim noktima – bubašvaba.

Zenonov paradoks mađarskog društva

Pitamo se: je li sve ovo Mađarska? Uglađena, fina, kulturna, dostojanstvena, buržujska, pa okupirana i besomučno bombardovana, pa ponovo okupirana, prostačka, neobrazovana, gramziva i beskrupulozna? Ili je to čitav svet? Marai je poetičan, a opet koncizan u svojim zapažanjima o tipovima ljudi svoje epohe. I nije li na kraju bio i pomalo prorok, pa najavio nova, a opet nekako ista društvena previranja i u veku koji je usledio ili smo mi ti koji nismo ništa naučili?

„I bez knjiga zaključujem da klasna borba nije više usmerena na ulice. Sirotinja je i dalje sirotinja, a gospoda su gospoda. Međutim, primećujem da se danas vodi drugačija igra nego ranije, mislim, između bogatih i siromašnih. Bog će ga znati kako se to okrenulo, ali ranije je bilo tako da je sirotinja radila i stvarala sve ono što je gospodi bilo potrebno. A sada gospoda razmišljaju kako da me privuku, mene sirotinju, da konzumiram sve što buržuj proizvodi u svojoj fabrici. Kljuka me svim i svačim, kao gusku za praznike, jer on može da ostane buržuj jedino ako ja s malo svojih para kupim sve što mi on neumorno nudi. Lud je ovaj svet, nikako se ne možeš snaći.“ (Judit)

Bonus tekst o šarmantnom klasiku s početka XX veka, pročitajte ovde.