Svi čitaoci koji su uplovili u čitanje Knausgorove Moje borbe, susreli su se sa jednim od najupečatljivijih književnih likova današnjice – Lindom Knausgor. Intrigantni postulati autofikcijskog žanra transportovali su Lindu iz stvarnog sveta pokazujući nam je ogoljenu u njenoj privatnosti. Osoba suočena sa disfunkcionalnim porodičnim naslađem, teškom kliničkom depresijom, dijagnozom bipolarnog poremećaja, supruga velikog pisca Karla Uvea Knausgora, majka neoprezno uvučena u veliki književni poduhvat ne shvatajući da može dostojanstveno da ga iznese do kraja. Linda je pre svega autorka, književnica, kojoj je projekat Moja borba, poljuljao ne samo lično dostojanstvo, već i profesionalni ugled književnice.
Revolucija i senzacija književnog sveta – Moja borba Karla Uvea Knausgora
Krajem 2006. godine i početkom 2007. godine, Knausgor je shvatio da je zapadna književnost preopterećena fikcijom. Trudio se da napiše nešto i shvatio je da mu je pomisao da treba da zamisli neki fiktivni književni lik i njegove avanture mrsko. Ne iznenađuje ovaj autorov stav, pošto smo već prevazišli postmodernističku prozu, da je skoro sve već napisano i sve već rečeno. Ako sledimo autorov stav da jedino ono što u vremenu posle postmoderne može biti vredno su dnevnici i eseji, dolazimo do revolucionarnog pristupa u pisanju, a svakako i u književno-naučnom proučavanju pisane reči, da nova književnost treba da se sastoji isključivo od glasa sopstvene ličnosti, sopstvenog života, lica i pogleda koje susrećete u svojoj svakodnevnici.
Ovaj stav, doveo je do Moje borbe, koju je autor grozničavo pisao gotovo svakodnevno i rezultiralo u naraciji u ich-formi o sopstvenom životu koja se proširila na šest tomova i više od 3 600 stranica. Prve tri knjige u origanalom izdanju objavljene su tokom 2009. godine, četvrti i pet tom izašao je 2010. godine, da bi se završni šesti tom pojavio tokom 2011. godine na preko 1000 stranica. Do 2012. godine, romani su već bili prodati u preko od 458 000 primeraka u samoj Norveškoj i književna scena Evrope se duboko podelila i promenila u pristupu ovom delu.
Obuhvatiti vek, obuhvatiti život
Kada je pre nekoliko dana javljeno da je Nobelovu nagradu za književnost dobila Ani Erno „za hrabrost i kliničku oštrinu sa kojom otkriva korene, otuđenja i kolektivna ograničenja ličnog sećanja“, retko ko je u Srbiji znao ko je ona. Njene tri knjige na srpskom jeziku objavila je Prosveta još 1997. godine (Jednostavna strast, Mesto pod suncem i Nisam izašla iz svoje noći). Autorka je dala dva intervjua, u Večernjim novostima 1997. godine prilikom posete Beogradu i 2019. godine u NIN-u, premda ni to, kao ni njeno empatično oglašavanje povodom bombardovanja Srbije 1999. nije mnogo učinilo za njenu popularnost kod nas.
Samo posvećeni ljubitelji književnosti su sa pažnjom pratili šta se dešava u susednoj Hrvatskoj sa delima Ani Enro.
Fear of the dark
Strašnu knjigu je napisao Damir Karakaš. U njoj pripoveda o događaju koji mu je obeležio život. Vraćajući se iz šetnje, na okretnici tramvaja, nepoznata lica ga prebijaju do smrti. Događaj je jedva preživeo, taman toliko da može o tome da posvedoči u knjizi, na način koji samo najveći pripovedači to umeju. Bez detaljnih opisa napadača, bez senzacije: pogledajte šta mi se desilo (foto)(video), vešto izbegavši sve zamke patetike i angažovanosti, Damir Karakaš je u „Okretištu“ ispisao svoje najintimnije stranice, podižući priču o nasilju, zlu i strahu na univerzalni nivo.