Ono što počinje kao mladalački, prkosni bunt protiv roditeljskog sistema vrednosti, u knjizi „Gvozdena zavesa“ pretvara se u duboku, snažnu i gorku analizu odnosa Istoka i Zapada. Hladni rat između bezličnog komunizma i darvinističkog kapitalizma nastavlja se u kulturi, temperamentu, nasleđu i politici, vrlo intenzivno i u ljubavi. Hladni rat je ovde mnogo stariji od zvaničnog i, čini se, trajaće beskonačno. Gvozdena zavesa se u romanu Vesne Goldsvorti nikada nije podigla, niti će.
Sociološki triptih Evrope 20. veka
Kako to često biva, jedan od najpoznatijih mađarskih pisaca svih vremena, Šandor Marai, gotovo da nije ni boravio u Mađarskoj. Svoja najbolja dela posvetio je neprikladnoj nostalgiji za nestalim austrougarskim i gospodskim vrednostima društva, pa je po smeni vlasti 1948. lepo zamoljen da napusti zemlju. Provodio je dane u Italiji, Francuskoj i Švajcarskoj, da bi njegovo krajnje odredište bila Amerika. Tu je dočekao i kraj života nikada se ne vrativši u svoju zemlju. Ostavio je za sobom na hiljade stranica još nepročitanih dnevnika (kod nas se pojavio tek izbor u prevodu legendarnog Save Babića) i romane nad kojim ostaju zamšljeni i današnji čitaoci.
Ostavite svaku nadu
Svoj hvaljeni i od publike lepo dočekan roman “Soba 427” Jadranka Milenković smešta u zatvoreni sistem pulmološke bolnice, u smeštajnu jedinicu baš pod tim brojem, ne bi li nam pokazala koliko smo “pri čistoj svesti i zdravoj pameti” malo sposobni da sagledamo i spoznamo svet oko sebe. Potrebno je da nas nešto kao što je neka retka bolest izmesti, ne bismo li bili svesni raznovrsnosti malog i kolektivnog života koji nas svakodnevno okružuje. Niti bolest mora da je prava bolest (setimo se Davosa), niti krivica mora da je zaslužena krivica (znamo za „Prokletu avliju”), da bi se neka vrata za nama zatvorila, zidovi podigli, a da novi svet sa novim zakonima, etikom, hijerarhijom i vrednostima bude uspostavljen.
Epizodisti i junaci: 3D čitalačko iskustvo
Vladislava Vojnović ne gubi vreme, ona prilazi slobodno i srdačno i šarmira nas već prvim rečenicama. Tim neposrednim i otvorenim pristupom čini da komunikacija sa čitaocima bude lakša; govoreći jednostavno i jasno, momentalno nas uvlači u priču. Govoreći, jer imate utisak kao da je čujete, da je tu pored vas i vodi vas da vam pokaže svoj svet.
Niška književna scena u tranziciji
Bilo je nečeg spektakularnog u samoj zamisli na život posle 2000-te.
Samo deceniju ranije nismo ni sanjali da će vreme digitalizacije, robotizacije i društvenih mreža tako brzo promeniti naš način života, zabave i načina mišljenja. U toliko velikoj meri i čitanja, da su se masovno otvorile polemike hoće li knjiga (u bilo kom vidu, a naročito u štampanom) opstati.
Niška književna scena devedesetih
Ukoliko bez gledanja u rečnik znate šta znače reči: embargo, pozivarac, inflacija i restrikcija (a da nije vezano za hrono ishranu), možemo vam čestitati jer ćete lako razumeti tekst o književnosti u poslednjim godinama XX veka.
Niška književna scena
Grad Niš najbolje ćete upoznati kroz kafane i nišku književnu scenu, što će reći, na istom mestu, jer najbolji pripovedači oduvek odatle crpu inspiraciju i tamo se još uvek nalaze. Nekako smo skloni da razmišljamo o književnosti Niša kao o švedskom stolu na nekom luksuznijem skupu – ima tu raznih đakonija, od etno motiva do horora, od ljubavnih egzaltacija do vrhunske poezije, narodnih mudrosti univerzalnih dimenzija. Od višestruko nagrađivanih i cenjenih pisaca do čitalačke publike kojoj nagrade ništa ne znače, jer vole dobru priču, koju razumeju svim srcem. Pa ko šta voli – ima sve.
Fear of the dark
Strašnu knjigu je napisao Damir Karakaš. U njoj pripoveda o događaju koji mu je obeležio život. Vraćajući se iz šetnje, na okretnici tramvaja, nepoznata lica ga prebijaju do smrti. Događaj je jedva preživeo, taman toliko da može o tome da posvedoči u knjizi, na način koji samo najveći pripovedači to umeju. Bez detaljnih opisa napadača, bez senzacije: pogledajte šta mi se desilo (foto)(video), vešto izbegavši sve zamke patetike i angažovanosti, Damir Karakaš je u „Okretištu“ ispisao svoje najintimnije stranice, podižući priču o nasilju, zlu i strahu na univerzalni nivo.
Nada umire poslednja
Dok „Životinjska farma“ Džordža Orvela poslednjih meseci biva sve popularnija kod nas, iznova osvaja čitalačku publiku i stiče nove obožavaoce, nama je pažnju privukla „Pobuna“, poslednje delo poljskog nobelovca Vladislava Stanislava Rejmonta, za koju mnogi tvrde da je „Farma pre Farme“. Ovaj roman objavljen je dvadesetak godina pre Orvelovog i postoji velika verovatnoća da ga je Orvel čitao i u njemu našao inspiraciju.
Među javom i med snom
Da biste uživali u Omami, potrebno je samo da odvojite vreme, smestite se udobno i prepustite jasnim rečenicama, dinamičnim obrtima i interesantnoj potrazi za jednim čovekom u uskomešanom kotlu evropskog megalopolisa. Međutim, ako želite da u potpunosti proniknete u sva moguća značenja i dobro pročitate ovaj roman, moraćete da budete nešto poput geologa i da krenete da “skidate” jedan po jedan sloj koji je tu nataložen. Nanosi značenja, simbola, intertekstualnih veza, otkrivaće vam nove linije razumevanja, ali i povesti u nova čitanja. Koliko ćete slojeva otkriti, zavisi isključivo od vaše spremnosti da istražujete…