Književne nagrade u Srbiji (sa njima teško, a bez njih nikako)

Početak godine literarnoj zajednici u Srbiji donosi velika uzbuđenja i iščekivanja. Nekoliko najvećih književnih nagrada dodeljuje se odmah na početku godine, donoseći nove polemike, potvrde i osporavanja, mišljenja čitalaca i javnosti. Baš u ono vreme kada podvlačimo račune, nagrade koje se sa zanimanjem prate, pokazuju nam kakva je bila književna produkcija prethodne godine, u kom smeru se kreće savremena književnost i umemo li da je čitamo i tumačimo kako dolikuje.

Read More

Volite li Momu Kapora?

Pre nekoliko dana, na mom prvom književnom klubu, dok smo smišljali što pametnije odgovore o svojim čitalačim navikama i preferencijama, profesorka Maja me je iznenadila pitanjem: „Da li volite Momu Kapora?“. Pitanje sam u trenutku doživela kao Prustovsku madlenu – vratilo me je u formativne godine ranih gimnazijskih dana kada smo sa velikim uzbuđenjem odlazili u biblioteku tražeći u knjigama odgovore na pitanja ko smo i zašto nam se sve ovo (život) dešava. Pokušaj otkrivanja života se u mom slučaju poklopio sa otkrivanjem književnosti, a Momo Kapor, nikada veliki i nagrađivani pisac o kome se pišu gimnazijski eseji, skrajnut na akademsku marginu, ali ne i čitalačku, postao je moj vodič, inspirator i, ono što bi danas rekli, life coach.

Read More

Pobunjeni pesnik

Prvi deo najavljene trilogije „Astal tiš riba friš“ novosadskog pesnika (muzičara, pisca) Slobodana Tišme uneo je poetsku i narativnu svežinu u našu savremenu literaturu. Koristeći žanr autobiografske fikcije, Tišma je kroz priču o umetniku u mladosti kazao puno o jednom vremenu i okolnostima koje su njega lično kreirale kao pesnika. Više od priče o samoj umetnosti (neka sama za sebe govori), ovo je priča o onome ko tu umetnost stvara. Zato je poniranje pesnika u sopstvene dubine neminovno, lično, i na momente podsmešljivo.

Read More

Obećana zemlja Samarkanda

Dvadesete su godine prošlog veka u Rusiji, u Povolžju. Građanski rat samo što se završio ostavivši pustoš i glad biblijskih razmera, takve kakve samo u Rusiji mogu da postoje. Sela su pusta, nema ni drveta, ni žita, niti jedne jedine životinje. Izmučeni ljudi u najvećim iskušenjima, ostavljaju bolesne i nejake, žrtvujući ih za šansu jačim i zdravim da prežive. Ostavljena deca bauljaju stepama, bolesna, izmučena i napuštena od svojih najbližih. Slike su nadrealne. U takvom istorijskom trenutku komandir Dejev dobija zadatak da parnom lokomotivom pet stotina gladne, bolesne i napuštene dece odveze iz Kazanja hiljadama kilometara južnije u Samarkand gde će biti zbrinuta u prihvatilištu i gde će dobiti šansu da prežive.

Read More

Pobedio si, Barnse

Stroga i pomalo rezervisana profesorka predmeta „Kultura i civilizacija“ predstavlja šok i intelektualno osveženje studentima sa kojima sarađuje na kursu. Gradeći njen lik na opštim mestima strogih gimnazijskih profesorki sa integritetom, kao ženu koja visoko drži glavu iznad sveprožimajućeg plebsa, naracija Džulijana Barnsa obuhvata sećanja njenog bivšeg studenta, Nila.

Read More

I život, i literatura

Proučavaocima života i dela Danila Kiša, teoretičarima i istoričarima književnosti, ljubiteljima književnosti koji vole da zavire iza kulisa ne bi li razotkrili magiju nastajanja umetnosti, nedavno objavljena prepiska Danila Kiša u izdanju Arhipelaga biće od nemerljivog značaja. Ovim izborom se polako zaokružuju sabrana dela jednog od najvećih pisaca, čija su autopoetička dela podjednako uzbudljiva kao i sama književna.

Read More

Na Istoku stara priča, na Zapadu ništa novo

Ono što počinje kao mladalački, prkosni bunt protiv roditeljskog sistema vrednosti, u knjizi „Gvozdena zavesa“ pretvara se u duboku, snažnu i gorku analizu odnosa Istoka i Zapada. Hladni rat između bezličnog komunizma i darvinističkog kapitalizma nastavlja se u kulturi, temperamentu, nasleđu i politici, vrlo intenzivno i u ljubavi. Hladni rat je ovde mnogo stariji od zvaničnog i, čini se, trajaće beskonačno. Gvozdena zavesa se u romanu Vesne Goldsvorti nikada nije podigla, niti će.

Read More

Ostavite svaku nadu

Svoj hvaljeni i od publike lepo dočekan roman “Soba 427” Jadranka Milenković smešta u zatvoreni sistem pulmološke bolnice, u smeštajnu jedinicu baš pod tim brojem, ne bi li nam pokazala koliko smo “pri čistoj svesti i zdravoj pameti” malo sposobni da sagledamo i spoznamo svet oko sebe. Potrebno je da nas nešto kao što je neka retka bolest izmesti, ne bismo li bili svesni raznovrsnosti malog i kolektivnog života koji nas svakodnevno okružuje. Niti bolest mora da je prava bolest (setimo se Davosa), niti krivica mora da je zaslužena krivica (znamo za „Prokletu avliju”), da bi se neka vrata za nama zatvorila, zidovi podigli, a da novi svet sa novim zakonima, etikom, hijerarhijom i vrednostima bude uspostavljen.

Read More