Pre nekoliko dana, na mom prvom književnom klubu, dok smo smišljali što pametnije odgovore o svojim čitalačim navikama i preferencijama, profesorka Maja me je iznenadila pitanjem: „Da li volite Momu Kapora?“. Pitanje sam u trenutku doživela kao Prustovsku madlenu – vratilo me je u formativne godine ranih gimnazijskih dana kada smo sa velikim uzbuđenjem odlazili u biblioteku tražeći u knjigama odgovore na pitanja ko smo i zašto nam se sve ovo (život) dešava. Pokušaj otkrivanja života se u mom slučaju poklopio sa otkrivanjem književnosti, a Momo Kapor, nikada veliki i nagrađivani pisac o kome se pišu gimnazijski eseji, skrajnut na akademsku marginu, ali ne i čitalačku, postao je moj vodič, inspirator i, ono što bi danas rekli, life coach.
Ne želim ostati tvoj književni lik
Svi čitaoci koji su uplovili u čitanje Knausgorove Moje borbe, susreli su se sa jednim od najupečatljivijih književnih likova današnjice – Lindom Knausgor. Intrigantni postulati autofikcijskog žanra transportovali su Lindu iz stvarnog sveta pokazujući nam je ogoljenu u njenoj privatnosti. Osoba suočena sa disfunkcionalnim porodičnim naslađem, teškom kliničkom depresijom, dijagnozom bipolarnog poremećaja, supruga velikog pisca Karla Uvea Knausgora, majka neoprezno uvučena u veliki književni poduhvat ne shvatajući da može dostojanstveno da ga iznese do kraja. Linda je pre svega autorka, književnica, kojoj je projekat Moja borba, poljuljao ne samo lično dostojanstvo, već i profesionalni ugled književnice.
Lukrecija Bordžija, naša savremenica
Dario Fo je bio poznat po oštroj satiri čija su meta bili politika, crkva i država. To se najbolje vidi u jednom od njegovih najpoznatijih romana “Papina kći”, koji ovom prilikom kratko predstavljamo i preporučujemo. Inače je pisao komade za pozorište, između ostalog i za svoje sopstveno. Hapšen je 47 puta, ali ga to nije sprečilo da kritikuje politiku i crkvu.
Fo je delovao kao politički aktivista do samog kraja kritikovanjem italijanskih vlasti i pružanjem podrške pokretu Pet zvezda, koji je orijentisan protiv establišmenta.
Kineski Aristofan u borbi protiv ideologije
Mo Jen je književni pseudonim Guan Mojea rođenog 17. februara 1955. Zanimljivo je značenje pseudonima koji je odabrao – kao veoma brbljivo dete roditelji su ga stalno opominjali da ćuti (mo jen znači – ne govori, ćuti). Tokom Kulturne revolucije bio je prinuđen da napusti školu i čuva stoku. Njegove knjige „Žabe“ i „Promena“ preporučujemo za čitanje ovog vikenda.
Vikend je za dobre stvari
U preporukama za vikend ove nedelje: španski dobitnik Nobelove nagrade Kamilo Hose Sela i jedan od najboljih romana koji su dobili NIN-ovu nagradu . Sudbina i komentari Radoslava Petkovića.
Iskoristi dan – za čitanje!
Stilske vežbe, Rejmon Keno
Ova knjiga, istaknutog francuskog pisca Rejmona Kenoa, izdata je 1947. godine. Pet godina ranije, 1942. godine, pokušao je da objavi zbirku koju je tada činilo dvanaest „vežbi“, ali kako ga je izdavač odbio, nastavio je da tekst proširuje, da bi knjiga do konačnog objavljivanja sadržala čak 99 „stilskih vežbi“.
Brkovi ne čine muškarca
Prvi roman Anta Tomića, koji po mnogo čemu podseća na njegov najpoznatiji roman – Čudo u Poskokovoj Dragi. Iako u nekim momentima deluju naivno i bajkovito, njegove knjige kroz duhovite dijaloge verno oslikavaju realnost na Balkanu, posebno naš neukrotivi mentalitet koji se verovatno nikad neće promeniti bez obzira na dolazak novih trendova i neprestanog razvoja tehnologije. Neki junaci njegovih romana su još uvek
zarobljeni u devedesetim godinama i čini se da im je lepo u tom skučenom prostoru jer primećujemo da oni ne žele da odškrinu izlazna vrata koja su odavno otključana, što dovodi do urnebesnih dijaloga i nezaboravnih
scena koje ćete pamtiti.
Obećana zemlja Samarkanda
Dvadesete su godine prošlog veka u Rusiji, u Povolžju. Građanski rat samo što se završio ostavivši pustoš i glad biblijskih razmera, takve kakve samo u Rusiji mogu da postoje. Sela su pusta, nema ni drveta, ni žita, niti jedne jedine životinje. Izmučeni ljudi u najvećim iskušenjima, ostavljaju bolesne i nejake, žrtvujući ih za šansu jačim i zdravim da prežive. Ostavljena deca bauljaju stepama, bolesna, izmučena i napuštena od svojih najbližih. Slike su nadrealne. U takvom istorijskom trenutku komandir Dejev dobija zadatak da parnom lokomotivom pet stotina gladne, bolesne i napuštene dece odveze iz Kazanja hiljadama kilometara južnije u Samarkand gde će biti zbrinuta u prihvatilištu i gde će dobiti šansu da prežive.
Sociološki triptih Evrope 20. veka
Kako to često biva, jedan od najpoznatijih mađarskih pisaca svih vremena, Šandor Marai, gotovo da nije ni boravio u Mađarskoj. Svoja najbolja dela posvetio je neprikladnoj nostalgiji za nestalim austrougarskim i gospodskim vrednostima društva, pa je po smeni vlasti 1948. lepo zamoljen da napusti zemlju. Provodio je dane u Italiji, Francuskoj i Švajcarskoj, da bi njegovo krajnje odredište bila Amerika. Tu je dočekao i kraj života nikada se ne vrativši u svoju zemlju. Ostavio je za sobom na hiljade stranica još nepročitanih dnevnika (kod nas se pojavio tek izbor u prevodu legendarnog Save Babića) i romane nad kojim ostaju zamšljeni i današnji čitaoci.
Epizodisti i junaci: 3D čitalačko iskustvo
Vladislava Vojnović ne gubi vreme, ona prilazi slobodno i srdačno i šarmira nas već prvim rečenicama. Tim neposrednim i otvorenim pristupom čini da komunikacija sa čitaocima bude lakša; govoreći jednostavno i jasno, momentalno nas uvlači u priču. Govoreći, jer imate utisak kao da je čujete, da je tu pored vas i vodi vas da vam pokaže svoj svet.